Menu

logo

Vampirologia serbiana

Prvi deo

Piše: Vladan Stojiljković

vampirReč "vampir" jedina je reč srpskog porekla koju je prihvatio ceo svet kako bi u svoj kosmos uveo jedno zastrašujuće biće. Kolevka vampira su Srbija i Balkan, brdovit, tajanstven, zavijen u drevne izmaglice iz kojih izranjaju razna mitološka i natprirodna bića. Ali gde je granica istine, straha, realnosti i legende, koliko je vampir zastupljen u našim krajevima, kako se odbraniti od njega i kako ga uništiti, kako su vampiri morili stanovnike Srbije, a naročito njene jugoistočne krajeve i ko su bile vampirdžije. Odgovori svakako leže u predanju, folkloru, istorijskim i drugim izvorima, ali i u svedočenjima onih koji su se sa njima sreli, bez obzira koliko to bilo neverovatno, pa i u zvaničnim državnim dokumentima...

Zapadna kultura podigla je fenomen vampirizma na jedan viši nivo pokušavajući da ponovo stvori preplitanje mita o nadljudima sa temom večnog života − besmrtnosti. Ali ovo je tema kojom treba da se posebno bavimo, a ono što je za nas interesantno jeste to koliko je matični Balkan bio i ostao u kandžama vampira, pa zato treba da počnemo od najranijih tragova koji svedoče da je verovanje u vampire poteklo iz klase najobičnijih neprosvećenih društvenih slojeva. Tihomir Đorđević, naš naučnik, etnolog koji je napisao jedinstvenu studiju "Vampir i druga bića u našem narodnom verovanju i predanju", i objavio je daleke 1952. godine, kaže o tome sledeće: "Verovanje da poneki mrtvaci mogu noću izlaziti iz grobova prerušavati se u različite prilike,uznemiravati svet, praviti štetu, moriti ljude i stoku i činiti svakojaka druga zla u našem narodu je, koliko se zna, bilo rašireno od davnih vremena. Ono u njemu nije iščezlo do dana današnjeg". Da stvari nisu jednostavne kao što se čine, govori i to da se ovakvo biće kod naroda na području Balkana različito naziva a interesantno je i to da se često vampir identifikuje sa vukodlakom što je, kao što znamo, druga vrsta bića. Najrasprostranjeniji naziv je svakako opšteprihvaćeni − vampir. U okolini Đevđelije u Makedoniji nazivaju ga vampirin, u istoj zemlji u Ohridu i okolini nazivaju ga vopera, a u Prespi vopir, ukodlak, kodlak, kudljak, vukozlak, vukozličina je naziv u Dalmaciji, u oblasti Kuča u Crnoj Gori lampir, lampijer, u kruševačkom kraju u Srbiji vaper, na ostrvu Lastovu kosac i prikosac.
U članu broj dvadeset Dušanovog zakonika zabranjuje se vađenje pokojnika iz grobova i njihovo spaljivanje, što nam govori da je i tada bilo uvreženo mišljenje o povampirenju pokojnika:
"Ono selo koje to učini platiće vraždu (kaznu koja se u srednjem veku naplaćivala za ubijenog čoveka) a raspopiće se pop koji je došao na to".

Ostalo je zabeleženo da je 1403. godine jedna žena na jadranskom ostrvu Pašmanu, po imenu Priba, umrla a zatim se "premetnula u vukodlaka i uznemiravala čitavo ostrvo". Zbog toga je tadašnji guverner Zadra, na molbu stanovnika ostrva, dozvolio u julu iste godine da joj se otvori grob i u srce zabije kolac.

vampir2Vampir je kao istorijski saputnik prolazio kroz sve epohe ovih prostora, njime su se bavili svi, i kraljevi i intelektualci, a naročito običan narod koji je, uprkos nastojanjima prosvetitelja, i dalje držao do bića "sa one strane". Kad smo već kod prosvetitelja, ne možemo da zaobiđemo Vuka Karadžića koji daje sledeću definiciju vukodlaka (reči "vukodlak" i "vampir" koristi kao sinonime:
"Vukodlak se zove čovijek u koga poslije smrti četrdeset dana uđe nekakav đavolski duh i oživi ga (povampiri se). Po tom vukodlak izlazi noću iz groba ... sa svojijem pokrovom preko ramena i davi ljude po kućama i pije njihovu krv". U raznim krajevima postoje i drugačija mišljenja o vremenu kada dolazi do "povampirenja". U Bosni se smatra da se pokojnik ne može povampiriti pre četrdeset dana, dok na nekim ostrvima Jadrana, kao recimo na Krku ili Hvaru, smatraju da čovek može postati vampir još za života. U Skoplju i okolini se smatra da mrtvac može postati vampir "na tri dana od smrti". Još je interesantnije što se u srpskim predanjima pojavljuju i bića koja su podvrsta vampira − drekavac i bukavac. Za bukavca Vuk Karadžić kaže da je nalik vampiru, "nešto što ide noću te davi ljude kao vukodlak, a za drekavca se daje sledeći opis: "Ima tijelo šareno, dugačko i tanko kao vratilo. On izlazi noću te hoda po groblju drečeći raznim glasovima, na primjer kao jarac, kao malo dijete, mačka. Katkad govori čovečijim glasom. Kad drekavac dreči kažu da će neko umrijeti". Kao podvrstu sličnih bića treba pomenuti i ona koja nastaju od umrle nekrštene dece. Ovo verovanje postoji gotovo u svim krajevima Balkana pod raznim imenima, i njihove pojave naročito su zastrašujuće a mogu imati razne oblike. U Boki Kotorskoj je posebno rašireno mišljenje da nekrštena deca posle sahranjivanja u određena doba noći izlaze iz grobova i muče i dave drugu decu, a nazivaju se lorgo. U Stublu, u okolini Vranja, veruju da se duša nekrštenog deteta pretvara u pticu svirac. Svirac je izgledom sasvim sličan detetu, ali je mali kao ljudska šaka. Svirac noću leti po okolini i svira. Trudna žena koja čuje svirca mora da pobaci, a ukoliko svirci naiđu na ženu koja nosi svoje dete, svi joj se obese na dojke i sisaju ih.

U raznim krajevima postoje i različita verovanja ko se može povampiriti, ali je za sve krajeve isto da se dobar čovek ne može povampiriti. Povampire se ubice, kriminalci, bezbožnici, nekrštenjaci, nemoralne žene i svi oni koji, kako se smatra u naseljima Timočke krajine, prema crkvenim dogmama "ne mogu na nebo". Sava Savanović je, kako nam kaže Milovan Glišić, bio "opak čovek". O vampiru ostatak sveta i Evrope nije saznao od Brema Stokera koji ga je doveo na tlo zapadne Evrope. Osvajači koji su dolazili na ove prostore prvi su se susretali sa pojavom vampira. Jedan deo Srbije je 1718. došao pod vlast Austrije, i tada je zabeležen jedan slučaj koji je zaprepastio tadašnju intelektualnu svetinu Austrougarskoga carstva, a rasprava koja je napisana o ovome, pod nazivom Visum et repertum, šokirala je Beč i druge gradove.

Naime, u selu Kisiljevu u srezu Ramskom umro je 1725. godine neki Petar Blagojević. Nakon deset dana u istom selu umre deset osoba razne starosne dobi. To i ne bi bilo ništa čudno jer su s vremena na vreme u balkanske krajeve dolazile i odlazile razne bolesti, međutim svi umrli su bolovali 24 časa i svi su tvrdili neposredno pre smrti da im je Blagojević dolazio u san i davio ih i da zbog toga umiru. Ulje na vatru je dolila i Petrova žena koja je tvrdila da je on i njoj dolazio noću tražeči svoje opanke, pa je posle nekog vremena pobegla u drugo selo. Meštani su zbog svega ovoga pribegli radikalnom potezu i odlučili da otvore Petrov grob. Svoj zahtev i naum su obrazložili seoskom starešini i svešteniku, koji su ih u početku odbijali, ali na kraju pristadoše i zajedno sa seljacima odoše na kisiljevsko groblje gde ih je čekalo već otkopano telo pokojnika. Sveštenik je detaljno opisao ono što su zatekli na groblju, a to je kasnije preneo i autrijski list Vossichse Zeitung br. 98 iz 1725. godine, čime se tema vampirizma iz balkanskih vrleti raširila po Carstvu. Očevidac kaže: "Prvo nismo osetili ni najmanji zadah od ovoga tela, niti od njegova groba, niti onaj opšti mrtvački miris. Telo, osim nosa koji je bio malo spljošten, ostalo je potpuno sveže. Kosa, brada, nokti mesto već opalih izrasli su novi. Mesto stare kože koja je postala svetlobela pojavljuje se nova sveža koža. Lice, noge i ruke i celo telo tako su sačuvani da nisu mogli biti bolji ni za života. U njegovim ustima primetio sam sa najvećim iznenađenjem malo sveže krvi, koju je po opštem kazivanju i mišljenju isisao od onih koje je umorio. Uopšte, nađeni su svi znaci koje takvi ljudi treba da imaju. ....Pošto smo ovo ja i pop videli narod je u najvećoj hitnji zaoštrio jedan kolac i njime probio mrtvaca posred srca. Pri ovom bodenju pojavila se sasvim sveža i crvena krv koja je potekla i kroz uši i na nos. Posle su, po običaju za ovakve slučajeve spalili telo i pretvorili ga u pepeo". Koliko god imali rezervu i imali kod sebe onaj stari crv sumnje koji nam govori da su narod i njegova predanja skloni preterivanju, ipak moramo da primetimo da je ovaj opis jasan i koncizan bez "ukrasa" koji obično prate narodne priče i predanja o legendarnim bićima. Možemo samo da zamislimo kako je ovaj opis delovao na tada pompezni i nalickani Beč koji je na brdoviti i magloviti Balkan gledao gotovo kao na drugi svet. Ovo, svakako, nije bio jedini slučaj pojave vampira u Srbiji koji je privukao pažnju javnosti i naučnih krugova. Godine 1731. zabeležena je i pojava vampira u jagodinskom okrugu, tačnije u selu Medveđa na obali Morave. Odmah po dojavi reagovalo se brzo. Vrhovna komanda je u inspekciju poslala ekipu koju je bila sačinjena, vrlo interesantno, od berbera i austrijskih oficira. Inspekcija je "premetnula celo groblje" i ustanovila da vampira zaista ima. U istoj Medveđi zabeležen je slučaj pojave vampira i u zimu 1732, a tada je Vojna uprava iz Beograda poslala u inspekciju "jednog medika i jednog hirurga".

Slučaj Blagojević i Kisiljevo pokrenuli su pravi talas slučajeva vampirizma i vampira. O njima se sve više govori i piše, ne samo u štampi već i u ozbiljnim naučnim krugovima, a vrhunac svega bio je skup u Berlinu posvećen pitanjima vampira u proleće 1732. godine. Od tada se sve više beleže pojave vampira u svim delovima Balkana. Iste 1732. godine dvojicu braće u Kukljinu mučio je jedan vampir koji se pojavljivao u vidu psa. Jednom od njih je, sisajući mu krv, napravio crvenu pegu ispod vrata od koje je ovaj umro posle tri dana. Isti vampir dolazio je, pošto je ukopan, svojoj ženi u postelju iz noći u noć. Ona zatrudni i rodi nakazno dete, koje se "posle tri dana skovitla kao kobasica". Zatim je naš naučnik, profesor Univerziteta u Skoplju, dr Mita Kostić istražujući po Bečkom ratnom arhivu pronašao podatak da je slavonska general-komanda poslala 6. novembra 1748. godine mitropolitu Mojsiju Putniku naredbu koju je donelo, ni manje ni više nego Ratno vojno veće, 23. oktobra iste godine, da se sveštenicima najstrože naredi da u svojim propovedima odvraćaju narod od verovanja u vampire ili krvopije za koje smatraju da su uzrok mnogih smrtnih slučajeva. Želeći da sve ostave u domenu folklora i praznoverja "prostoga srpskoga naroda", Austrijanci su pribegavali i drugim merama, pa je tako budimski eparhijski sabor 1730. godine na opštenarodnom saboru u Beogradu zatražio da se vampiri ne istražuju, već da se "ovo prebezakono delo zabrani anatemom a oni koji bi prestupili da se predadu carskome sudu".

Ovo izgleda nije imalo nikakav efekat jer, kako smo videli, narod nije prestao da veruje u vampire.

Add comment


Security code
Refresh