Menu

logo

Osvrt na slučaj Šarli Ebdo

Intervju: Boris Lazić

Je suis moi-même

Razgovarao: Marko Stojanović

charliePočetkom godine na redakciju francuskog satiričnog časopisa "Šarli Ebdo" izvršen je teroristički napad u kome su stradali neki od vodećih francuskih satiričara i karikaturista. Uvid u uzroke i posledice rečenih pucnjeva koji su, može se bez preterivanja reći, odjeknuli širom sveta, potražili smo od nekog ko nam može pružiti jedinstvenu perspektivu − rođenog Parižanina i doktoranta Sorbone, poznatog pisca i strip-teoretičara Borisa Lazića.

Koliko je važan "Šarli Ebdo" kao publikacija, vrsta humora i da li je uopšte bitan za kulturni identitet Francuske?

"Šarli Ebdo" (Charlie Hebdo; Nedeljni Šarli) je anarhistički časopis koji izlazi jednom nedeljno i koji prati savremena dešavanja na polju politike (domaće i strane) i drugih društvenih dešavanja. Težište "Šarlija" je uvek bilo da tekst kraće sadržine bude propraćen karikaturom, s tim što je neretko karikatura sama činila groteskni komentar na trenutni događaj. Časopis neguje oštri ugao posmatranja, teži da depatetizuje, desakralizuje, izvrgne ruglu i uopšte pokaže ne samo komičnu nego i krajnje vulgarnu dimenziju date pojave. Otuda i prostački smeh. To je keserenje prostaka na prostaka koji umišlja da je gospodin. Ta vrsta humora je legitimno oruđe u političkoj borbi. To su spadala.

Koliko je "Šarli Ebdo" prostorno i vremenski ukorenjen u francuskom identitetu?

Još od srednjovekovnih farsi, u kojima se sprdalo sa sveštenstvom i monaštvom, preko renesanse, Rablea, Voltera, romantičara i blistave pojave karikature, čiji je novinski nastanak pozdravio Bodler u nezaboravnom eseju o "demonskoj" suštini smeha, sprdačine je uvek bilo na pretek u Francuskoj i ona se smatra delom plebejske, bonvivanske psihologije, i jednom čisto francuskom duhovnom crtom. Veliki komičar Koliš (Coluche) je osamdesetih čak bio kandidat za predsednika Francuske i ozbiljno je ugrozio blok levice. Svođenje svakog napora duha, političkog ili drugog angažmana, na ono ispod pojasa, na fekalna povraćanja, negovanje najbrutalnijeg cinizma, izvrgavanja ruglu, negovanje smeha po svaku cenu, cerekanje radi cerekanja, poetika keserenja na sve živo – uključujući i na sebe – to je suština "Šarlija". Inače je "Šarli" naslednik šezdesetosmaškog "Hara Kirija" i oduvek je imao skaredne i ubojite naslovnice. Oni su grobari prepodobnih i svake vrste učaurenosti i konzervativnosti. Nije ta crta strana ni nama. To cinično ismevanje je izraz plebejskog otpora dominantnom govoru. "Šarlijevci" ne štede nijedan politički blok.

Ovde je zanimljivo podvući i to da francuski jezik ne poznaje onakav opseg psovki upućenih na račun Boga ili oca, majke (dakle, autoriteta), kakvog ga ima među Srbima (Vukov "Crven ban" je tek vrh ledenog brega našeg psovačkog posunovraćenja). Srbi su čak izdašni u regionalnom psovanju incestuoznog karaktera (od crnogorskog "Jebem ti oca" do bačvanskog "Id u očin"; od opštesrpskog "Jebo majku" do lokalnog kolorita bačvanskog "Utero mamici", koji se izgovara u krešendu, praskavim, piskavim finalom... Psovanje kod Srba, osim što je brutalno, sirovo i slikovito, i što redovno prati i ritamske mene regionalne akcentuacije, i time predstavlja jezičko i govorno blago po sebi – ono je i izraz skarednosti i izraz patrijarhalni: u stvari, Srbi jesu skaredni usled viška jarma patrijarhalnosti, odnosno potucali bi se sa autoritetom kako bi se taj autoritet malo omekšao i humanizovao!). Dakle, Srbinu, Balkancu, uopšte nije stran francuski manir, niti humor šarlijevaca. Francuz verbalnu deficijenciju vrlo uspešno nadomešta grafičkom, i to najvišeg napona. Sve u cilju depatetizacije autoriteta, bilo kojeg, i sve u cilju šege i šegačenja.

Šarb je autor i biografije proroka Muhameda. U njoj, paradoksalno (crtana je u ključu groteske), prorok i nije podvrgnut smehu koliko njegova okolina, niti je ovde Šarb prostak kakav ume da bude. Strip je naivan, mestimično elegičan, čak izrazito poetičan. Udaranje po svetinji je opšta praksa, rekoh, francuskog humora. Šarb niti je poznavao Bibliju, niti Kuran, i zato je mogao reći da je to dosadno ili loše napisano štivo. Naravno, Šarb je bulaznio. I jedna i druga knjiga nasleđuju poetičke obrasce antičkih literatura Bliskog istoka (Egipta, Vavilona) posebno na polju poetike nabrajanja, paralelizama, metaforike i slika, motiva. Na tu konstataciju ga je povukla ideologija, a ne estetika. Ali njegova vrsta humora i ne traži eruditnost, a ni on nije bio erudita. On hoće da ubode gde boli. Međutim, problem nastaje kada deo sveta, koji je već ionako pod bombama i preko guše u dugovima, oseća i da ga neko podvrgava mentalnoj torturi, maltretiranju, psihičkom silovanju, podsmevanju svega što jeste i što je bio. "Šarli Ebdo" kao da je zaboravio da je francuski časopis, a da Francuska ima dugu i crnu kolonijalnu istoriju.

Koliko je ono što se desilo sa "Šarli Ebdoom" zapravo iznenadilo Francusku? Nama sa ovih prostora to i nije bilo takvo iznenađenje, ali mi se čini da je to Francusku šokiralo i do srži protreslo...

pencil sharpenerDa, u pravu si. To je svakako bio šok. Totalni. Pariz je sviknut na atak u metrou. Niko od nas tamo još od 1995. i tadašnjih eksplozija ne silazi mirno u "Had". To je uobičajeni modus operandi terorista. Pobiti što veći broj civila, šokirati javnost. Ovo je bilo nešto drugo. Postoje određene mete, a civili su im se skinuli s nišana, baš kao i Srbi Amerima. Iako je redakcija očekivala napad – već su jednom bili prisiljeni da se povuku pošto im je zapaljena redakcija u radničkom predgrađu (u mitskom departmanu 93, tradicionalno naklonjenom ekstremnoj levici, regiji u kojoj je danas emigracija potpuno nadjačala starinski živalj). Inače, deo detinstva sam proveo u devedeset i trećem – deo svog najsrećnijeg detinjstva! Bilo je napeto, dakle, za njih − za šarlijevce, ali za javnost to je bio šok.

Naglasiću i sledeće (bitno je radi priče): to se desilo u mom rodnom gradu, koji je bio i rodni grad tih momaka, a grad je ekstenzija tela, grad je tvoj produžetak. Ti su momci Parižani. Oni su klinci useljenika, baš kao i ja i ostali klinci evropske ili afričke emigracije. I ovo je naš svet. Krećemo se istim ulicama, imamo slične navike, grad nas oblikuje ništa manje od doma i škole. Ti momci nisu pali s neba, niti su došli sa strane. Oni su, recimo, ludački likovali pošto su pobili crtače – čak i Kabija (Cabu)! Oni su likovali na ulici ("Ubili smo Šarlija") i klicali proroku. E, sad, ovde su rođeni, odrasli, ovo je njihov grad. Odrasli su, znači, na Kabiju, na Kolišu, na komičarima. Kabi je bio redovni karikaturista dečijih emisija – nemoguće da to nisu znali i da to nisu pratili kao klinci. Ovo je jedna kuća. Hoću da kažem: oni su pucajući pucali i na sebe i na sopstveno detinjstvo. Ukidali su ono francusko u sebi, i to radikalno, a sve to uzvikujući parole na francuskom! Iz tog ugla to je ritualno samoubistvo i bunilo! Čemu više francuski jezik, ako sve brišu? Čovek koji je bio skriven u plakaru preduzeća u koje su se napadači povukli posle napada, i gde su kao taoca držali vlasnika firme, svedoči da su sve vreme razgovarali na francuskom, a ne na arapskom. Ona dvodnevna bežanija posle je bila besmislica. Komika drugoligaških krimi filmova, komički trip kukavica. Bolji im je bio finiš, nekako filmski, a la Redford.

Koliko je to što se desilo promenilo stvari u socijalnoj i kulturnoj sferi Francuske? Zapažaju li se promene, i ako je odgovor da − kakve su?

Rekao bih da je zavladala apatija. Bar kod crtača. Mnogi crtači odustaju od otvorene kritike religije i crtanja bilo čega što je vezano za veru, o ismevanju vere da ne govorim. Jedno veliko razdoblje potpune slobode govora je u tom smislu iza nas. Umrla je, streljana šezdeset i osma. Sprdanje s Muhamedom znači izvrtanje ruglu celokupnog nasleđa klasične arapske kulture, što je, pored toga što je blasfemija za vernika, besmislica za estetu. Šarlijevci su išli glavom o zid, nesvesni da možda učestvuju u opštoj ekonomiji akulturacije bivših francuskih kolonija. Šarb i ekipa ili toga nisu bili dovoljno svesni ili su to namerno, budući levičari, prenebregavali. Sad, posle svega, zavlada je apatija, depresivnost i to je na izvestan način znak da se prostor slobode govora, po tom pitanju, suzio. Na stranu činjenica da se sa raznih strana političkog spektra čuju pozivi na poštovanje tuđih svetinja. Trenutno je na snazi autocenzura. Ide se na to da se ne provocira. Pored toga, treba imati na umu da već pet meseci zaredom živimo sa specijalcima na ulicama. Čuvaju škole, sinagoge, u principu tu su više radi toga da građanstvu uliju osećaj sigurnosti nego što bi zaista mogli u datom času da munjevito i precizno odreaguju na napad. Više deluju kao glineni golubovi; zaista su na isturenom položaju.

Kako se u Francuskoj reaguje na odjeke pucnjave u "Šarliju", kao što je, na primer, izjava jednog od saradnika časopisa da će prestati da crta Muhameda, ili odbijanje dela američkih pisaca da prisustvuju dodeli nagrade za slobodu govora "Šarliju"?

Pojedini crtači strahuju, rekoh. Reč je o frontalnom sudaru s drugim mentalitetom, ali ne arapskim ili verskim, jer istinski vernik je mistik i nadilazi dogmatska ograničenja. Svi se veliki mistici, ma koje vere ili filozofije bili, slažu u suštini. Ovde je reč o sudaru s mafijaškim fazonom zahteva za "poštovanjem" (famoznim "le respect" periferijskih dripaca). I šta sad? Uglavom, umetnik je sam, izložen na vetrometinu, i on se zatvara. Kako da reaguje? Ljudi odustaju, okreću se kamernim sižeima, suptilnom lirizmu itd.

Polemika oko Penove nagrade više govori o Americi i žilavim ostacima puritanskog duha Anglosaksonaca (i diplomatskih zakulisnih igara unutar Komonvelta) nego o časopisu ili Francuskoj. Jer od 500 naslovnica "Šarlija", tek 30 je bilo posvećenih religiji, ismevanju bigotizma, bogomoljstva, a od toga svega 7 posvećenih islamu (ostalo potpada na karikiranje katolicizma i judaizma). "Šarli" je od osnivanja zastupao radikalne antirasističke stavove, udarao je po ljudskoj gluposti i komformizmu. Od šezdeset osme na ovamo stajao je u odbranu stavova "SOS Racisme", protivio se zapisivanju genetskih markera po ličnim dokumentima, itd. "Šarli" je napadao ideje (bajate), ne ljude. Najposle, dokaz toga je i Šarbov strip o Muhamedu − izvanredno lepo i duhovito delo. Američki pisci, protivnici dodele nagrade, francuske novinare – ubijene, streljane – optužuju za "aroganciju"! To se zove kukavičluk, a ne analitičnost, još manje diplomatičnost, bez obzira na to da li se zoveš Džojs Kerol Ots (Joyce Carol Oates). Prosto se zapitaš kako je pored takvog mentaliteta Ruždi uopšte preživeo.

Kad to čovek vidi, više se ne čudi zašto su neki bitni igrači napustili SAD i doselili se u Francusku (Pariz ili Provansa), poput Normana Spinrada ili Kramba ili, generaciju ranije, crnački romanopisci Ričard Rajt i Džejm Boldvin. Kramb neguje treš, on je sav u trešu, ali je liričan, sublimisan. Šarlijevci su na tragu grafičke stilizacije Kler Bretšer i te škole, osim što su (programski gledano), nasuprot liričarima, potpune svinje − smišljeno i kategorično lišeni sublimacije (sa iznimkom Kabija, koji je unosio kap čiste nežnosti, dečačke naive u rad redakcije). Posebno je njegova smrt znak da je u Francuskoj ubijena naiva, dobra volja, ležerna šega. To bi bilo nešto kao da je kod nas ubijen Branko Ćopić. No, ko uostalom kaže da Branko nije ubijen, satrt?

Ne znam jesi li upoznat, ali deo srpske javnosti, među njima i ljudi iz sveta kulture i stripa, nisu osudili masakr u "Šarliju" jer je "Šarli Ebdo" napadao na svojim naslovnicama i dešavanja na Kosovu 1999? To se percipira kao da je učestvovao u medijskom ratu protiv Srbije. Kako gledaš na taj stav i te argumente?

Učestvovao je, to je neosporno. Mada, blaže u poređenju s karikaturistom "Monda" koji je priča za sebe. "Šarli" ima svega dve, ali kakve karikature! Odvratna im je, odvratna i nakazna karikatura o izgonu. Bezosećajna, lišena empatije, lišena bilo kakvog razumevanja za stradalnike. To je tačno slika o nama kakva se forsira na Zapadu već dve i po decenije – znači, takvu sliku o nama programski grade mediji. Inače je devedesetih bilo odvratno biti Srbin u Francuskoj. Mnogi su moji prijatelji pukli. Radivoj Stanivuk, vrhunski pesnik, se slomio. Nije ni moje iskustvo bolje. Radio sam kao lektor i viši lektor za srpski jezik i književnost u Lilu (gde i Danilo Kiš), kasnije u Parizu. Dugo predavao na Sorboni. Njihov sam doktor nauka, ali ne i njihove "nauke". Odbio sam da normiram takozvani "crnogorski" jezik, delom zbog toga nisam primljen u zvanje docenta (premda je moj naučni rad izdejstvovao otvaranje docentskog mesta). Nebitno. Dao sam otkaz. Danas skidam kapu tom mladiću koji sam tada bio i koji je, i pored bolesnog, hendikepiranog deteta, odbio državne jasle, sigurnu platu, položaj sorbonca, jer naprosto to nije bilo njegovo. To nije bila nauka nego, najblaže rečeno, spinovanje, rasizam, glupost, kad nije bila konstantna mentalna tortura i bolesno iživljavanje psihopata nad nedužnim studentima. Za detalje pogledajte moj roman "Pank umire". Naravno, ima i drugih iskustava, poznajem brdo kolega koji su na pljuvanju po Srbiji izgradili sjajne karijere u Londonu, Parizu i drugde. Ima nas raznih.

I za kraj, koje su, po tvom mišljenju, implikacije masakra u "Šarliju" i drugih terorističkih napada islamskih fundamentalista koji su pogodili Francusku u poslednjih par godina na život prosečnog Francuza? Šta će se u njegovom životu promeniti u skorijoj ili daljoj budućnosti zbog toga što se desavalo – tj. da li će se išta promeniti?

Ta dela izvode francuski državljani, ljudi rođeni u Francuskoj. Radikalizam je zahvatio ljude koji su detinjstvo i mladost proveli u Evropi, ljude koji, u suštini, ne poznaju Bliski istok, Magreb ili imaju dosta nejasnu i iskrivljenu predstavu o njima. Tu predstavu, međutim, idealizuju. Žive u procepu. Fizički su ovde, psihički – tamo, negde drugde. Dakle, što se tiče integracija – kad je reč o toj mladeži – to je slom svih dosadašnjih vladinih programa. Klinci sa periferija, manjinski identitet, manjinski kompleks i sve što ide uz to, eto sa čim se suočava "prosečni Francuz". Može to i ovim rečima: periferijski identitet kao hiperinflacija identiteta! Rascep je mnogo dublji nego što se to pretpostavlja. Bar kod takvih pojedinaca. Levica je ovde izgubila kompas. Ona je nekad zaista oblikovala određeni horizont iščekivanja radništva. Uostalom, za vreme blokovske podele mnogo se opreznije pisalo o drugoj strani. Sad se svaki naš bol doslovno navodi pod znacima navoda. Te, nekadašnje kulture, više nema. A to ne mogu da nadomeste "animatori" mladih po blokovima, niti inostrane hodže, komunalna policija najmanje. I to će da potraje. Najveći je problem, ipak, za samu useljeničku zajednicu. Treba sad da se izbegne stigmatizacija, žigosanje. Jer suživot nije manje stvaran od njegovog odbacivanja. Upućeni smo jedni na druge. Ovo je mešovit svet odavno. Uostalom, baš kao i cela Evropa.

Last but not least (povodom Evrope): u njih je to terorizam, u nas – "terorizam", slom pod navodnicima. I to traje već trideset godina. Dokle god tu bude postojala razlika (nema svrhe sad da raspredamo o geopolitičkoj uslovljenosti tih pravopisnih svinjarija), dotle će postojati problem. Ovde vojska patrolira usled terorizma, u nas se traži ostavka predsednika neke balkanske čuke zbog hajdučije "urbane gerile". Kako to gerilac zvuči romantično! I na Kosovu je lepo iz ptičije perspektive. Haradinaj – maltene domaći Če! I zato, povodom onog "Je suis Charlie", ja ću ti reći i završiću s tim – "Je suis moi-même": Ja sam samo svoj!

Add comment


Security code
Refresh