Menu

logo

Javni sektor privrede u raljama reformi

Javni čas o javnom sektoru i javnim preduzećima (2. deo)

Piše: Ivana Božić Miljković

Lesson 3: Preduzeća u restrukturiranju

sleepGotovo da ne postoji definicija koja na precizan i eksplicitan način objašnjava ovaj pojam. I one malobrojne definicije bi svojom kompleksnošću i dužinom opteretile redove koji su pred nama, pa ćemo pojam preduzeća u restrukturiranju predstaviti opisno. Dakle, struktura predstavlja određeno ustrojstvo, način slaganja elemenata i veza u okviru određenog "organizma" (u ovom slučaju preduzeća kao "ekonomskog organizma") koje se formiraju pod dejstvom internih faktora, a na čije oblikovanje i funkcionisanje utiču i eksterni faktori. Pojam "restrukturiranje preduzeća" nam ukazuje na potrebu za izvesnim promenama u njegovoj aktuelnoj strukturi, čiji je cilj da dovedu do veće samostalnosti, efikasnosti i profitabilnosti preduzeća. Drugim rečima, restrukturiranjem se postiže da preduzeća koja već dugo vremena predstavljaju kočnice domaće privrede u razvojnom smislu i "rupe bez dna" u smislu trošenja budžetskih sredstava, izađu na tržište, počnu da rade i žive od svog rada. U suštini procesa restrukturiranja je nalaženje strateškog partnera ovim preduzećima da bi se angažovanjem njegovog kapitala očuvali zdravi delovi ili čitavo preduzeće, da bi se pokrenula proizvodnja, stvorili uslovi da ta proizvodnja bude konkurentna, kako na domaćem, tako i na svetskom tržištu i da bi se u konačnom zbiru povećao izvoz, a prihodi od istog počeli da pristižu i oporavljaju posrnulu srpsku privredu. Znači, proces restrukturiranja podrazumeva da neko drugi (domaći ili inostrani investitor) preuzme državni teret finansiranja preduzeća u restrukturiranju, i to ne samo da nastavi finansijsku podršku vegetiranju preduzeća u privrednom sistemu, već i da od njega učini ekonomski sposoban privredni subjekt. Na taj način će državni budžet biti u izvesnoj meri rasterećen, a sa druge strane, dobićemo oporavljeno preduzeće spremno da se ponaša i posluje po tržišnim principima.

Case study: Lične karte preduzeća u restrukturiranju

U Srbiji je nedavno postojala ideja da se preduzeća u restrukturiranju ekonomski predstave na tržištu domaćim i inostranim kupcima, pa ako se nađe zajednički interes, da rešavamo problem. Normalno je i logično da, kada nešto prodajemo, pre svega sami budemo svesni koliko to nešto vredi, odnosno, kako se ta vrednost kotira na tržištu u datim uslovima i realnom vremenu. Ukoliko jedno preduzeće nudimo na prodaju strateškom partneru, podrazumeva se da top menadžment prvi treba da bude upoznat sa presekom stanja imovina i obaveza preduzeća na određeni dan i sa stanjem kapitala i koeficijentom obrta tog kapitala. Korektno je (a i obavezno) iste podatke dati na uvid potencijalnom kupcu, pa ako postoji presek interesa u nekoj tački, kupoprodaja može biti obavljena, a ako ne, onda ništa do sledeće prilike. Način na koji ovakve stvari funkcionišu u inostranstvu je naučio, a ovde pokušao da primeni, ministar privrede u pretprošloj vladi. Smislio je složen, ali pregledan sistem koji do najsitnijih detalja, po stavkama prezentuje imovinu i obaveze preduzeća. Ovaj izum nazvao je lična karta preduzeća u restrukturiranju i naložio Agenciji za privatizaciju, a ona menadžmentu ovakvih preduzeća da najpre sami, na osnovu podataka iz bilansa stanja popune tabele, a zatim da pronađu sudske veštake ‒ procenitelje različitih struka (ekonomske, mašinske, građevinske i pravne) koji će to što piše u ličnoj karti proceniti po fer tržišnoj vrednosti, uvažavajući Međunarodni računovodstveni standard 39 i Međunarodni standard finansijskog izveštavanja 13 (oni koji se bave računovodstvom znaju o kakvim se standardima radi, svi ostali mogu komotno da žive bez te informacije). U svojstvu sudskog veštaka odazvala sam se pozivu da budem deo jednog takvog tima procenitelja, dobila spisak od 16 preduzeća u restrukturiranju čiju imovinu i obaveze treba proceniti i sa još jednim kolegom, takođe veštakom ekonomske struke, krenula u obilazak posrnulih giganata na staklenim nogama i onih malo sitnijih koji se dave u glibu privatizacije čekajući čvrstu partnersku ruku koja će ih odatle žive izvući. Izleti u srpsku ekonomsku stvarnost bili su delom poražavajući jer sam videla ono o čemu samo slušamo ‒ masu ljudi koji već godinama samo dolaze na posao ne primajući za to nikakvu nadoknadu ili primaju minimalac ili nešto što liči na platu par puta godišnje. Doduše, većina njih se u toku radnog vremena bavi prelistavanjem svih vrsta dnevne štampe, jer, proizvodnja stoji, preduzeće ne radi, a od države se čeka da uplati poreze, doprinose i plate, da još jednom ekonomskoj truleži da veštačko disanje, da se preživi do narednog puta. Sa druge strane, za mene kao ekonomistu, ovi izleti su bili korisni jer sam na licu mesta videla zašto smo, kao država, tu gde jesmo, spoznala sve dimenzije naše ekonomske propasti i procenila da smo u tu propast toliko ogrezli da nas samo čudo može preobratiti na pravi put.

Ponašanje ljudi iz menadžmenta ovih preduzeća bilo je takvo da sam se često pitala kako nas vide i doživljavaju. Stekli smo utisak da misle da je sudbina njihovih preduzeća u našim rukama i da na fleš memorijama nosimo rešenje njihovih poslovnih problema. A mi smo došli kao obični procenitelji koji znaju matematiku, izvode kompleksne proračune sa ciljem da dva i dva mora da bude četiri i ‒ odstupanja nema. Ti naši proračuni otežani su činjenicom da se od nas tražila procena imovine i obaveza preduzeća prema fer vrednosti koja se lako može implementirati tamo gde postoji razvijena tržišna privreda, a malo teže kod nas gde principi tržišnog delovanja često zašlajfuju i ustuknu pred raznim drugim uticajima. Gde je problem, tu je i rešenje. Bili smo dovoljno stručni i iskusni da metod fer vrednosti primenimo na domaći nefer sistem. Ali ta stručnost i iskustvo nam nimalo nije bila od koristi kada su direktori pojedinih preduzeća počeli da se iznenađuju i veoma bahato reaguju nad rezultatima "krvne slike" svojih preduzeća. Ponašanje je bilo kao da su izvedeni iz neke kapsule u kojoj nisu bili u stanju da spoznaju činjenice da im je vrednost kapitala iz godine u godinu manja, da su im obaveze prema dobavljačima ogromne, potraživanja od kupaca zrela za otpis, da već tradicionalno posluju sa gubitkom i sl. Od šesnaest preduzeća jedanaest je bilo u takvom stanju. Neki su, naravno, sumnjali u naš rad i bili brzo matematikom uvereni da razloga za sumnju ‒ nema. Neki su nam podvlačili iznose koji opisuju kapital, ali se momentalno povlačili kada bi sa naše strane dobili eksplicitnu analizu prinosa na kapital, koja pokazuje nulte stope oplodnje kapitala i pad u negativne vrednosti. Ali, najbolji od svih je bio jedan direktor koji nas je danima i noćima zvao sa idejom da "dođemo u njegovo preduzeće i preknjižimo neke stavke, a on će nam pokazati šta treba da se uradi!!!" Koliko puta sam videla na telefonu ovu vapaj ‒ identifikaciju, toliko puta sam mu poslala mail u kome se ograđujemo od njegovih briljantnih zamisli i podsećamo da smo mi samo veštaci-procenitelji angažovani za određenu oblast, a da je knjiženje u preduzeću od strane trećeg lica iz eksternog okruženja krivično delo. U nekom momentu je prestao da se javlja, a mi se nismo interesovali šta je dalje bilo. Naš deo posla je završen, satisfakcija je bila odgovarajuća, dotični gospodin je valjda ukapirao da kapetan tone sa brodom, a Agencija za privatizaciju je čitav projekat izrade ličnih karata za preduzeća u restrukturiranju preko noći obustavila. A meni je na terenu postalo jasno šta je to burazerska ekonomija i bilo mi je žao što nisam iz neke druge struke da bar manje kapiram užas i strahotu srpske privrede i menadžerske filozofije oličene u potpunom odsustvu dugoročnog razmišljanja i neviđene spremnosti da se odere tuđa koža zarad ličnih interesa.

Avgusta ove godine Agencija za privatizaciju je ukapirala da ova ideja preciznog kalkulisanja imovina i obaveza preduzeća i nije tako loša, pa je obnovila poziv svim preduzećima u restrukturiranju (ukupno 502) da ponovo dostave dopunjene lične karte, sa ponovnim procenama koje će obuhvatiti malo duži period u odnosu na prethodni. Uz to, menadžerima preduzeća u restrukturiranju je data mogućnost da sami predlože mere, modele i metode privatizacije. Ti podaci će, zajedno sa ličnim kartama biti prezentovani potencijalnim kupcima, pa će preduzeća koja imaju sreće isplivati, dok će ostala uroniti u stečaj.

Ne bi me čudilo da se ovaj postupak ponovo obustavi, te da ga se setimo i ponovo sprovodimo nakon nekoliko meseci. Nije lako izaći na kraj sa ovom grupom preduzeća: kapital, odnosno prodaja sopstvenog kapitala je njihova poslednja slamka spasa. Ipak, malo je onih koji bi se prihvatili te "slamka" uloge pored činjenice da bi u paketu sa preduzećem u restrukturiranju dobili ogromne dugove, višak zaposlenih, zastarelu tehnologiju i iste takve proizvodne programe i gotovo nikakve tržišne pozicije. Zato se krajem oktobra pričalo o tome da za 95 preduzeća postoje zainteresovani kupci, 189 njih će otići u stečaj, dok sudbina 218 preduzeća u tom momentu još uvek nije bila poznata. Živi bili pa videli! Kao i oporavak privrede 2016. godine.

Lesson 4: Informisanje javnosti o radu javnih preduzeća

Treći talas procesa globalizacije doneo je čovečanstvu neslućene mogućnosti u pogledu korišćenja potencijala informacionih tehnologija i sredstava za masovno komuniciranje i informisanje. Da li te mogućnosti koristimo na pravi način? Da li smo u mogućnosti da u masi informacija kojima smo bombardovani svakodnevno, izdvojimo bitne od manje bitnih? Da li oni koji treba da nas informišu zaista to i čine svim raspoloživim sredstvima ili se dešava da neke od informacija ostanu zaglavljene na putu do krajnjih korisnika? Odgovori na prva dva pitanja su u Srbiji stvar ličnog doživljaja pojedinca u vezi sa napretkom tehnologije, individualne želje da se u tom pogledu osavremeni i ličnih filtera za prijem informacija. Odgovor na treće pitanje mogu dati oni koji šalju informacije u etar i pravilno informisanje je često stvar njihove dobre volje da plasiraju informaciju, ličnih interesa da se o nečemu govori ili ćuti i u vezi sa tim fer odnosa prema javnosti. Kada smo kod javnosti, da li smo dovoljno informisani o radu javnih preduzeća? Nismo ‒ i to je jedan od većih problema. A da li imamo prava da budemo informisani? Naravno, čim se nešto finansira iz državne kase, a tu kasu porezima, taksama i sličnim nametima punimo svi mi, normalno je i da znamo gde se taj novac plasira, i u kom obimu i intenzitetu se to čini. Problem nedovoljnog informisanja javnosti o radu javnih preduzeća u Srbiji ima ekonomsku i političku dimenziju. Obe dolaze do izražaja svaki put kada nova vlada promoviše novi paket mera za ekonomski oporavak privrede. Tada saznamo svašta: i da među javnim preduzećima ima gubitaša koji dele bonuse i trinaeste plate, i da se direktori nekih od njih bogate na račun države, da ima i šačica dobrostojećih preduzeća koja pozitivno posluju, ali državi ne daju njen deo, i da je neko primljen van konkursa, i da na mestu šefa planiranja i razvoja radi čovek sa diplomom srednje medicinske škole a, kada ga zameni neko sa visokim stepenom stručne spreme, onda saznamo i gde je kupljena diploma i koliko je plaćena. Primera je mnogo, a poenta njihovog navođenja jeste svest o tome da smo o mnogim stvarima koje se tiču rada javnih preduzeća mi građani informisani sa debelim zakašnjenjem.

Javnost poslovanja javnih preduzeća čini deo demokratizacije društva, odnosno predstavlja dobar kontrolni mehanizam države i društva nad njima. Kod nas su javna preduzeća (i javni sektor uopšte) poznata po društveno štetnim pojavama kao što su korupcija, nepotizam, partokratija, malverzacije sa kreditima i investicijama i sl. Od ovih sastojaka se bar dva puta godišnje napravi velika afera sa detaljnim (i zakasnelim) upoznavanjem javnosti sa posledicama po privredu, budžet i društvo uz obavezno razapinjanje po medijima njenih aktera, prelazeći često granicu dobrog ukusa i ne štedeći ni porodicu ni maloletne potomke. A možda bi se sve to moglo izbeći da je javnost bila prisutnija u radu javnih preduzeća ‒ bilo bi moguće preventivno delovanje, odnosno prepoznavanje malverzacija i razotkrivanje učesnika u tim malverzacijama. Dakle, javno preduzeće mora da komunicira i ta komunikacija se mora odvijati na tri relacije: sa državom, sa drugim privrednim subjektima koji se nalaze na tržištu i sa građanima. Ova obaveza regulisana je članom 62 Zakona o javnim preduzećima, koji eksplicitno navodi da javna preduzeća, između ostalog, moraju informisati javnost o pokazateljima poslovanja, razvojnim planovima, strukturi menadžmenta, promenama u broju zaposlenih i na druge načine angažovanih lica, njihovim zaradama, poslovnom rezultatu i načinu raspodele dobiti odnosno pokrića gubitaka, finansijskim izveštajima, javnim nabavkama i sl. Ali, kao i u milion drugih slučajeva, nije problem zakon ‒ zakon postoji, nego dosledno sprovođenje onoga što u njemu piše. Sve informacije se danas mogu dopremiti javnosti na jednostavan, funkcionalan i jeftin način. Nivo razvoja društva to dozvoljava, a sredstva kojima se to može postići su dostupnija nego ikada pre. Pitanje je samo dobre volje da se poštuje i dosledno sprovodi pravo javnosti da zna i bude informisana.

Case study: Javne nabavke

Javna preduzeća deluju u okviru tržišta na kome su upućena da komuniciraju i sarađuju sa svim ostalim privrednim subjektima. Obaveza komunikacije i saradnje proizilazi iz činjenice da su velika javna preduzeća ujedno i veliki snabdevači i veliki potrošači proizvoda i usluga, te protok informacija u oba smera obezbeđuje ravnopravnost učesnika na tržištu i zdravu konkurenciju. U osnovi sistema javnih nabavki je upravo obezbeđenje javnosti planiranih poslovnih poteza (u ovom slučaju nabavki) kako bi se svim učesnicima obezbedili podjednaki uslovi u tom procesu i sprečile eventualne malverzacije. Sistem javnih nabavki podrazumeva da sva preduzeća (pa i javna) javno oglašavaju svaku nabavku proizvoda i usluga za svoje potrebe, bilo da se radi o potrebama vezanim za tekuće poslovanje ili o investicionim ulaganjima. Na javni konkurs mogu se javiti svi zainteresovani potencijalni isporučioci traženih proizvoda i usluga i dati svoje ponude. Podrazumeva se da se i sam postupak izbora i dodeljivanja konkretnog posla odvija pred očima javnosti, odnosno da je javnost putem sredstava informisanja od početka do kraja upućena u svaku fazu procesa javnih nabavki. Ovaj proces jeste komplikovan, ali sigurno je u nekom momentu bio nužan da bi se u ovoj oblasti, u kojoj se inače "igra sa velikim ulozima", zaveo red i sprečilo dovođenje u povlašćeni položaj nekih isporučilaca.
Evo kako mi je nedavno sistem javnih nabavki objasnio čovek iz privrede, tačnije iz jedne velike TV kuće sa nacionalnom frekvencom: "Vidi, sada bi ja trebalo da organizujem snimanje novogodišnjeg programa. Da bi atmosfera bila odgovarajuća i oslikavala euforiju novogodišnje noći, obično snimamo u kafani. Odaberemo kafanu, do sada smo godinama plaćali dva-tri dana zakupa kod "XY", dovedemo muzičare, statiste, TV ekipu, napravimo šou, platimo čoveku i mirno čekamo 31. da pustimo u etar. E, sad, ja moram da prekinem ono što je dobro i što godinama funkcioniše i da objavim konkurs gde će da se javi Kurta i Murta i gde ću morati da se odlučim za neku bezveze varijantu, samo zato što će ponuditi nižu cenu, a izvisiće ovaj kod koga godinama idemo... Koje uslove ja u tom konkursu da postavim u vezi kvadrature, svetla, menija, ozvučenja...?" "Obično važi pravilo da tim koji pobeđuje ne treba menjati" prokomentarisala sam diplomatski i glasno, a onda objektivno, za sebe zaključila: "Ali, rasturanje nekih timova da bi se dala šansa igračima sa klupe je izgleda bio nužan potez od javnog značaja i u javnom interesu."

Zaključak

departizacijaDecenije pogrešne politike poslovanja javnog sektora i u okviru njega javnih preduzeća, politike njihovog finansiranja i zapošljavanja u njima ne mogu se ispraviti za kratko vreme i kozmetičkim ekonomskim merama. Ovo što je preduzeto, nije dovoljno. Negativno će uticati na politički rejting vladajuće partije, negativno će uticati i na kvalitet pružanja usluga onih koji u tom sektoru rade ‒ oni će biti nezadovoljni, a mi se nećemo mnogo izdići sa aktuelnih ekonomskih pozicija. Primena radikalnih ekonomskih mera u smislu masovnih otpuštanja radnika i drastičnijeg smanjenja plata izazvala bi pravi haos, a to tek nije rešenje. Problem je u tome što nema srednjeg rešenja ‒ onog koje bi bilo manje bolno, a efikasno. Početkom ovog veka, neki ugledni ekonomisti (među njima svakako uvaženi prof. Kovačević sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu) imali su veoma zapažene nastupe na naučnim skupovima i u medijima upravo na temu pogrešnog vođenja ekonomske politike, upozoravajući gde će nas odvesti način na koji se sprovodi privatizacija, poimanje javnih preduzeća kao "sigurne kuće za kadrove lojalne vlasti", otvaranje nepotrebnih agencija da bi se udomio ostatak partijski podobnih kadrova, činjenica da proizvodnja stoji, da tehnološki zaostajemo, konkurentnost opada, a spoljnotrgovinski deficit raste. Međutim, odjek tih upozorenja često je bio ugušen ličnim interesima pojedinaca ili grupe ljudi i summa summarum evo nas tu gde jesmo. Sa jedne strane štedimo, sa druge se zadužujemo. Priče o "povoljnim kreditima" vređaju logiku svakog iole ekonomski pismenog čoveka. Dobar odnos između imenice "kredit" i prideva "povoljan" kvari imenica "kamata". Paralelno saniramo štete od poplava i (usred mera štednje) pravimo planove za "Beograd na vodi". Opet neke stvari prodajemo bez dugoročnog razmišljanja o efektima takvih aranžmana. Proizvodnja stoji, pogotovu proizvodnja finalnih, tehnološki naprednih proizvoda. Konkurentnost je u minusu. Na strani izvoza nemamo mnogo toga da ponudimo. A uvozimo skoro sve. Ne smemo ni da vučemo nagle poteze i praznimo javna preduzeća onim tempom kojim su decenijama punjena. Preko nas se svađaju Istok i Zapad, a mi ekonomski gledano, vučemo deblji kraj te svađe. Prema istraživanju Studentske unije Srbije, više od trećine studenata svoje poslovne i životne planove ne vezuje za ovo područje. Zato nemam razloga da verujem u obećanja da ćemo prve pozitivne efekte ovoga što sada radimo osetiti 2016. godine. Prerano je i preambiciozno. Ali, kao što nedavno reče Tamara Skrozza (inače novinarka uglednog nedeljnika "Vreme"): "Ne brinu me obećanja, navikli smo... ali biću zabrinuta kada čujem objavu da već živimo bolje, a najviše ću se zabrinuti kada narod, ničim izazvan, po ko zna koji put u to poveruje."

U prevodu Shirley Bassey:
"The newspapers shout a new style is growing,
but it don't know if it's coming or going,
there is fashion, there is fad
some is good, some is bad
and the joke is rather sad,
that its all just a little bit of history repeating."

Add comment


Security code
Refresh