Menu

logo

Milioner je samo perač sudova u novom odelu

Prekarijati svih zemalja, ujedinite se!

Piše: Ivana I. Božić

"Rob mora da radi kad god ne spava. Nije bitno da li je taj rad potreban ili nije, on mora da radi, jer je rad sam po sebi dobar – bar za robove", Markus Katon

the precariatNakon patnji, razaranja i borbi za goli život, sredinom XX veka, ljudi su verovali da će početkom XXI veka zaposleni raditi 20 sati nedeljno, živeti u sigurnosti i uživati određeni profesionalni status. Još je Orvel u "1984" o XX veku govorio kao o periodu u kome "ljudske jednakosti postaju tehnički moguće". Ali, ispostavilo se da je početak XXI veka vreme ekonomske i socijalne nesigurnosti koja je iznedrila i novu društvenu klasu – prekarijat.
U vrtlogu obrazovanje−posao−samoostvarenje−zrelost mlade akademske građane Srbije zadesila je sudbina "bumerang-generacije". Retki srećnici koji rade ne zarađuju dovoljno te, iako su se svojevremeno otisnuli od roditeljske kuće s namerom da stvore nešto svoje, primorani su da se tamo ponovo vrate. Stalno zaposlenje postalo je ekskluzivno dobro, a ostvarivanje garantovanih socijalnih prava teško sprovodivo u praksi.

Vizionarsko gledište Džordža Orvela

U knjizi "Niko i ništa u Parizu i Londonu" Orvel otkriva da ljudi sa dna društvene lestvice nisu tamo po izboru, ili zbog lenjosti i nesposobnosti, već da loša društvena organizacija onemogućava svaku promenu nabolje: "Čini mi se da bi pre svega trebalo reći da je plonžer jedan od robova današnjeg sveta. Nije da bi trebalo plakati nad njim, jer je njemu bolje nego mnogim fizičkim radnicima, ali ipak nije ništa slobodniji nego da su ga kupili ili prodali. Posao mu je ropski i bez ikakve veštine; plaćaju ga tek toliko da preživi; jedini praznik mu je krevet. Onemogućena mu je ženidba, ili, ukoliko se i oženi, i njegova žena će morati da radi. Osim nekog srećnog slučaja, za njega nema izlaza iz takvog života, osim u zatvor. U ovom trenutku ljudi sa završenim fakultetima ribaju u Parizu sudove po deset ili petnaest sati dnevno. Ne može se reći da je to stvar njihove lenjosti, jer lenj čovek ne može biti plonžer; jednostavno su upali u klopku rutine koja čini svako razmišljanje nemogućim. Da plonžeri ikad misle, odavno bi osnovali sindikat i štrajkovali za bolje uslove rada. Ali oni ne misle, jer nemaju slobodnog vremena za to, njihov život pretvorio ih je u roblje."
Poznati nemački analitičar, Klaus Ofe kaže kako su "san svakog poslodavca fleksibilni radnici, stalno na raspolaganju i spremni za sve vrste poslova, uz niske kvalifikacije i minimalnu pregovaračku moć." Ovaj trend trasiraju: "prostorna mobilnost", tj. erozija fiksiranog radnog mesta, odnosno nestalnost posla i njegove lokacije, što ovaj analitičar objedinjuje pod formulom "24/7" koja izgleda približno ovako: ako si bez posla, nešto nije u redu s tobom ili tvojom stručnošću ili stavom prema radu. "Mi" ćemo pomoći, ali traženo znanje, radno iskustvo i traganje za poslom je tvoja odgovornost.

Miroslav Ružica, sociolog i nekadašnji profesor socijalne politike, koji se poslednjih godina bavi istraživanjem globalne krize, tvrdi kako klasična (industrijska) radnička klasa danas čini manje od 20 odsto zaposlenih: "Drastično je opalo i članstvo u sindikatima čiju većinu čine zaposleni u javnom sektoru. Promena regulacije koja sindikalno delovanje sve više ograničava na kompanijski nivo, kao i fleksibilizacija radnih odnosa, vodi sindikate u dalju marginalizaciju. Dolazi do promene socijalne strukture i klasična radnička klasa – ključna baza socijaldemokratije – se osipa i marginalizuje, postaje sklona populizmu i glasa za druge opcije. Umesto nje pojavljuje se srednja klasa i nova socijalna grupacija nazvana prekarijat."

Prekarijat − nova opasna klasa

U svojoj knjizi "PRECARIAT – New Dangerous Class" (2011), Gaj Stending pod pojmom "prekarijat" (igra reči: proletarijat u kombinaciji sa precarious – eng. nesiguran, koji zavisi od slučaja, prim. aut.), podrazumeva stvarnost u kojoj milioni ljudi rade na povremenim, privremenim, nezahtevnim i loše plaćenim poslovima i sa neizvesnim ugovorima ili samozaposleni, tj. žive u ekonomskoj i socijalnoj nesigurnosti. Njihovi prihodi su nepredvidljivi ili su bez nekih beneficija koje su za prethodne generacije bile norma: plaćeni godišnji odmori ili bolovanja, besplatno stručno usavršavanje, novčani transferi kada ostanu bez posla...

Iako je prekarijat globalni fenomen, na evropskom tlu može se razvrstati u tri grupe. Prvu grupu čine gubitnici iz kruga klasične radničke klase, dakle oni koji zbog napretka tehnologije ili deindustrijalizacije ostaju bez posla i sele se u servisnu ekonomiju. Oni teže povratku prošlosti, tj. stabilnosti, sigurnosti, regularnim prihodima i novčanim transferima države blagostanja. Druga grupa sačinjena je od onih koji prihvataju nesigurnost jer nikada nisu ni imali stabilnost, predvidljivost i status. Tu spadaju uglavnom migranti, ali i osobe sa invaliditetom i druge ranjive grupe – klizi ka pasivnoj marginalnosti i izolovanosti na periferiji evropskih metropola. U trećoj grupi nalaze se oni koji su obrazovani, posebno omladina i mladi profesionalci, ali frustrirani vlastitim radnim i životnim statusom i izgledima. Ova grupa, prema Stendingu, potencijalna je bomba koja preti da eksplodira na trgovima velikih gradova.

U praksi, bar ovoj našoj, pripadnici treće grupacije, poput škorpiona utamničenog u oskudnom prostoru, u napadu autoagresije, besno zabadaju otrovnu bodlju sebi u telo.
Većina analitičara smatra da je prekarijat proces deregulacije, dok Stending zastupa drugačije mišljenje. Naime, on smatra da je prekarijat zapravo proces re-regulacije, a presudni okvir za njegovo nastajanje vidi u globalizaciji. Fokus je na takmičenju i individualizmu, liberalizaciji svetske trgovine i masovnoj privatizaciji, kao i fleksibilizaciji tržista radne snage gde su građani svedeni na najobičniju funkciju: zadatak im je da obezbede fleksibilnu ponudu radne snage kojoj su ograničeni izgledi za profesionalno napredovanje, odn. za prepoznatljivi profesionalni identitet ili posao koji žele i koji je u skladu sa nivoom obrazovanja. Niske nadnice, nezahtevni poslovi za priučenu radnu snagu, prekovremeni neplaćeni rad, kratkoročni ugovori i stalna pretnja gubitka posla oličeni su pojmu "McJobs". Prekarijat su tako i Katarina, koja nakon završenog Pravnog fakulteta sa prosekom preko 9.00 ne može da radi u struci već uhlebljenje nalazi radeći kao trgovac "kod Kineza", ili Nemanja, koji nakon završenog Medicinskog fakulteta, ne želeći da po cenu prodaje intelektualne slobode učlanjenjem u neku od vladajućih stranaka zbog posla, radi kao komercijalista na terenu za jednu od brojnih privatnih firmi.

Po Gaju Stendingu svaki progresivni pokret gradio se na nezadovoljstvu i besu, ali i na potrebama i aspiracijama nastajuće ključne klase. Prepoznatljivost i okvir orijentacije dao je "EvroMayDay" jer su umesto fabričkih holova sada mesto akcije ulica i gradski trgovi. Madridski "indignados", londonski, atinski i drugi demonstranti snabdevaju ga energijom, a "Okupiraj Volstrit" i njegove evropske replike nude novi i radikalniji fokus.

Kritičari, međutim, smatraju da je prekarijat još uvek mozaik-koncept, odnosno višeslojan, ali i previše uopšten. Unutar njega su i grupe na osnovu vlastitog izbora ("digitalni boemi", "kreativna klasa" i svi oni koji neće da učestvuju u postojećem procesu ekonomske reprodukcije), kao i oni koje sistem eksterno stvara. Među njegovim pripadnicima prisutna je stalna anksioznost zbog neizvesnosti i nesigurnosti, zatim anomija zbog doživljaja uzaludnosti da se prevaziđe nesigurnost i živi smisleni i ka budućnosti usmeren život. Treće je otuđenje jer se većina ne bavi onim što bi trebalo i onim za šta su osposobljeni, već obavlja ono što ne želi i nad čime nema nikakvu kontrolu.

Prenaglašava se i dimenzija žrtvovanosti, dok se zapostavlja ambivalentnost i fluidnost situacije, te zato neki sugerišu da prekarijat danas jeste jedno stalno nastajanje, upitanost i borbenost, ali i difuznost, ranjivost i nepostojanost zbog vidljivog nedostatka saradnje i razmene unutar njega samog i sa drugima. "EuroMayDay" − njegov brend kojim se izražava, pored mobilizacije, vidi se i kao informaciona kampanja, instrument kolektivne proizvodnje znanja.

Add comment


Security code
Refresh