Menu

logo

Pink Floyd - The Endless river

Pink Floyd - The Endless river (Columbia, 2014.)

Piše: Miloš Najdanović

Pink Floyd The Endles River MainBtw Pink Floyd album out in October is called "The Endless River". Based on 1994 sessions is Rick Wright's swansong and very beautiful. – Jedan tvit iz jula koji je uzdrmao svakoga ko iole zna nešto o muzici, a objavila ga je Poli Samson, lepša polovina Dejvida Gilmora. Mislili smo da će ova rečenica promeniti svet, kao da nam nije dosta što se snimaju novi Star Wars filmovi, jer ćemo posle 20 godina moći da čujemo i novi album Pink Flojda. Bio sam oduševljen, a bogami i pomalo uplašen.

Razloga za strah bilo je mnogo. Hoće li to zvučati kao neki od klasičnih Flojdova, hoće li biti Votersa, hoće li majstori objasniti današnjoj deci kako se pravi album... odgovor je na sve − ne, i neće Y generacija dobiti jedan "Dark Side of The Moon" svog vremena, makar ne od Flojdovaca, to je sada već zagarantovano. Nažalost, nismo dobili ni novi "The Division Bell" već ono što je preostalo sa njega.

No, pre svega toga, vratimo se unazad i osvrnimo na samu karijeru benda. Osnovani su 1965. godine u Londonu, u vremenu kada je LSD upumpavao kreativnost u muzičke mozgove i iznedrio psihodelični rok. Vodio ih je na početku Sid Bare, sa kojim je bend objavio samo dva albuma, a opet dovoljno da uđe u legende. Druga faza benda i ona najbitnija funkcionisala je kao sklop kreativne genijalnosti Rodžera Votersa, Dejvida Gilmora, Nika Mejsona i Rika Vrajta, i 70-ih su važili za najveći bend na planeti koji eto i duboko u prvoj deceniji XXI veka niko ne može da dostigne. "The Dark Side of The Moon", "Wish You Were Here", "Animals" i "The Wall" su predstavljali vrhunac benda, koji je urušen kada su unutrašnje svađe i egoizmi rasturili mašineriju. Izgnanstvo Rodžera Votersa predstavljalo je novo, poslednje poglavlje u radu Pink Flojda i okretanje komercijalnijem, melodičnijem i mekšem zvuku čiji je vrhunac bio "The Divison Bell" iz 1994. godine. Od tada je Voters gradio solo karijeru, a ostatak benda je služio kao podrška Dejvidu Gilmoru u njegovim solo poduhvatima. Nakon Vrajtove smrti bilo je jasno da više nikada nećemo videti Pink Flojd ponovo na okupu.

Fanovi su uvek bili čudna sorta ljudi, zato je i termin potekao od "fanatik" ili "fanatizam". Ima ih svakakvih (ima gi razni, što bi naš narod rekao), od zadrtih do potpunih idiota, i svaki bend ima svoju fan bazu. Flojdovci se dele na nekoliko sorti: Prva − koji kažu da je Pink Flojd jedino bitan bio kada je sa njima bio Sid Bare. Takvima treba oduzeti pravo na slobodu govora i mišljenja, a možda preispitati i njihovo mentalno zdravlje. Druga – oni za koje je Pink Flojd mrtav i neslušljiv postao odlaskom Rodžera Votersa (pomalo ekstremno, ali svi fakti idu u prilog ovom razmišljanju); Treća – oni koji umeju da cene i poštuju svaku fazu u radu benda i gledaju na to kao evoluciju jednog muzičkog sastava. I upravo su oni najveći fanovi, najverniji. Da ne bi ispalo da je ovo baljezganje samo popunjavanje praznog prostora, ova klasifikacija bila je bitna da bi se razumele reakcije ljudi i muzičkih profesionalaca na novi album "Endless River". Treba čovek biti ekstremni ego-paćenik da misli da je vredan kritikovanja bilo kog Pink Flojdovog albuma. Možemo samo konstatovati neke stvari i dati opservacije, ali reći da nešto iz njihove radionice ne valja, jeste jedna velika zajebancija. Rolingstonsi i Bitlsi mogu da budu najveći bendovi na svetu, ali Pink Flojd su jedini na svetu koji znaju kako konstantno snimati vrhunske albume. Nije "Endless River" njihov opus magnus, ali je prijatan, slušljiv, profesionalan i opet studijski savršeno urađen.

Novi album je poslednja počast klavijaturisti Ričardu Rajtu, značajnom članu ovog benda. Čak i Voters, koji ga je otpustio iz benda, znao je da ne može bez njega da radi, pa ga je plaćao honorarno da snima i nastupa sa njima, iako zvanično više nije bio deo benda. Gilmor je odmah rekao da ovde neće biti novog materijala. Nije ovo bila ni nedovršena simfonija, ovo je, budimo iskreni, ono što se u muzičkom svetu naziva B strana. Ovo je druga (ne mračna) strana "The Division Bell". Pesme nastale pre 20 godina sada su samo ispolirane, dorađene i napokon upakovane i objavljene. Jednočasovni instrumentalni užitak, poslednji trzaj britanskih majstora, oda je ne samo pokojnom Ričardu Rajtu već i samom Pink Flojdu. Pretežno instrumentalan, odiše duhom "Division bell-a ", zadirkuje zvonima "High Hopes-a ", kompjuterskim glasom Stivena Hokinga i na kraju ubitačnom oproštajnom baladom "Louder Than Words", koju je napisala Gilmorova žena.

Veliko je pitanje zašto je Pink Flojd ovakvim delom želeo da se vrati na scenu (ne u bukvalnom smislu te reči). Novca imaju za još dva života, uspeha imaju, Gilmor ima sjajnu solo karijeru. Možda da bi nervirali Votersa, jer je sa "The Wall" turnejom raspametio svet, a možda i samo zarad fanova. Ko bi ga znao. Ja želim da verujem da su jednostavno Gilmor i Mejson rešili da jednim poslednjim albumom Pink Flojd pošalju na poslednju, večnu, plovidbu beskrajnom rekom.

Add comment


Security code
Refresh