Menu

logo

Preskakanje ajkule i nuklearkom na frižider

Tačke posle kojih sjajan televizijski program postaje debakl

Piše: Stefan Marković

flying sharksKada stvaralački tim popularnih televizijskih serija dosegne vrh svoje kreativnosti i kvalitet serije krene strmoglavo da opada (srazmerno sa gledanošću), neretko se dešava da takvo ostvarenje preskoči ajkulu pre no što se sasvim ugasi.

Preskakanje ajkule (eng. Jumping the Shark) termin je koji je nastao zahvaljujući televizijskoj seriji "Srećni dani" (Happy Days, 1974–1984), u kojoj je jedan od njenih aktera, popularni Artur Fonzareli Fonz, stavljen u situaciju da odeven u kožnu jaknu i šorts, vodenim skijama preskoči morskog psa. Skok je bio uspešan i masa je zadivljeno aplaudirala neustrašivom Fonzu. Ipak, masa ispred televizora nije bila baš tako oduševljena. Štaviše, takva besmislica rezultovala je gubljenjem i ono malo preostalih gledalaca i konačno ¬– skidanjem serije sa televizijskog programa. Za preskakanje ajkule bi se moglo reći da je to očajnički potez stvaralaca, koji ima za cilj da privuče nove (ili makar da povrati izgubljene) gledaoce serija u samrtnom ropcu. Međutim, takva neinventivna, nefunkcionalna i nadasve preterana akcija najčešće dovede do toga da agoniju programa pred gašenjem skrati, odnosno samo brže dovede do njegovog ukidanja.

Istorija televizijskog programa prepuna je preskakača. Dejvid Linč i Mark Frost, tvorci "Tvin Piksa" (Twin Peaks, 1990–1991), planirali su da ne otkriju (ili bar mnogo kasnije da otkriju) ko je ubica Lore Palmer. Međutim, držanje gledalaca u neizvesnosti iziskivalo je neprestano stvaranje novih narativnih lukova, te je intriga vezana za glavni rasplet počela da opada, baš kao i interesovanje za ovaj šou. Frost i Linč su onda pribegli preskakanju ajkule, otkrivši već u petnaestoj epizodi da je ubica upravo Lorin otac. Tvorci serije su tvrdili kako su od početka znali ko će biti ubica, ali je za mnoge ovo razrešenje bilo dovoljan razlog da "napuste" seriju, čije je gašenje bilo neminovno.

U seriji "Dekster" (Dexter, 2006–2013) počelo se sa skakutanjem već posle maestralne prve sezone. Prateći uspešni šablon prve sezone, snimljena je, nimalo inovativna, druga, kao i treća sezona, a onda se činilo da se serija vraća u kolosek uvođenjem Triniti ubice u ingenioznoj izvedbi Džona Litgoa, koji je pretio da će preoteti šou Deksteru. Međutim, na Deksterovom stolu za ubijanje završio je i on, a posle te sezone promenjen je gotovo čitav kreativni tim koji je radio na ovom ostvarenju. Novi scenaristi su konačno oterali Dekstera do duvara. Toliko su rešenja kojima su pribegavali bila nesrećna, da se slobodno može reći da nije bilo samo jednog preskakanja ajkule, već plejada istih. Ipak, neki od olimpijskih preskoka svakako su bili: zaljubljivanje Deksterove sestre Deb u Dekstera (?!), zatim momenat kada ista ta Debra bira da ubije policijsku komesarku Laguertu, umesto da uhapsi brata (koji je serijski ubica), i kao fataliti, za kraj, Dekster, sociopata bez ikakvih emocija prema bližnjima, čovek čiji je modus "radim zato što to normalni ljudi rade", sa svog stola za ubijanje oslobađa Hanu i zaljubljuje se u nju, ženu koja iza sebe ima više mrtvih muževa, nego li Dekster dobrih epizoda. Ipak, serija je uspela da preživi čak osam sezona, sve do nimalo zadovoljavajućeg finala iz 2013. godine.

dexterNi medicinska drama "Uvod u anatomiju" (Grey’s Anatomy, 2006– ) nije izbegla da preskoči ajkulu, iako se emituje i dan-danas. Naime, osamnaesta epizoda sedme sezone zapravo je koncipirana kao mjuzikl. Problem nije u glasovnim sposobnostima glumaca (neki od njih su se već oprobali na Brodveju), pa čak ni u samoj ideji da jedna od epizoda poprimi oblik mjuzikla (već je rađeno nešto slično i u seriji "Bafi − ubica vampira"), već u tome što nikako nije bilo vreme za takvu epizodu. Zaplet je bio vezan za strašnu nesreću zbog koje je život par važnijih likova visio o koncu, a gledali smo hirurge koji pevajući vrše operaciju nad njima. Takva groteska nije viđena ni u niškom Kliničkom centru.

Serija "Alias" (Alias, 2001–2006) imala je potencijal da postane veoma ozbiljna špijunska drama sa elementima naučne fantastike. No, posle druge sezone pisanje scenarista postajalo je sve kritičnije, a fanovi su polako nestajali. Kako bi prodrmali već zadremale gledaoce, scenaristi su rešili da ubace šta-se-to-dođavola-desilo momenat, a to je bio trenutak kada je protagonista Von, vozeći se automobilom, priznao svojoj devojci kako to zapravo nije njegov pravi identitet i u tom trenutku ih udara drugo vozilo. Ovaj potez delovao je kontraproduktivno, ostavivši kraj malih ekrana samo po kojeg nostalgičara, a sam motiv otkrivanja identiteta okarakterisan je kao preskakanje ajkule.

"Bekstvo iz zatvora" (Prison Break, 2005–2009), zatvorska drama u kojoj se govorilo o mladiću koji namerno dospeva u zatvor, kako bi iz istog izvukao brata, imala je potencijal da postane jedna od najboljih televizijskih serija ikada. Veoma pametno pisan scenario, bez mnogo rupa, a sa mnogo peripetija u radnji, nijednog njenog konzumenta nije navodio na to da će već u drugoj sezoni serija u potpunosti izgubiti originalnost. Sve što se zbivalo posle otvorenog kraja prve sezone (koji je sasvim valjano mogao da funkcioniše i kao kraj serije), navodilo je gledaoce jedino na prevrtanje očima.

Autori sitkoma "Vil i Grejs" (Will & Grace, 1998–2006), ostavši bez ideja za scenario, pribegli su (ne)slavnom metodu dovlačenja poznatih ličnosti u goste. Džek Blek, Demi Mur, Endi Garsija, Met Dejmon, Si Lo Grin, Britni Spirs samo su neke od popularnih ličnosti koje su prodefilovale kroz, do tada, vrlo jednostavan svet gej advokata Vila i njegove heteroseksualne prijateljice Grejs. Međutim, baš zbog ovog preskakanja ajkule pomoću slavnih, serija se završila neslavno.

Sa druge strane, postoje i one serije koje svoju gledanost gube zbog toga što ih napuste važni likovi koji su praktično nosioci tog programa, pa se scenaristi odlučuju da umesto gašenja zanemare ili opravdaju gubitak glumaca jeftinim trikovima ili glumačkim zamenama. Svakako, to je bio slučaj sa prvom tinejdžerskom sapunicom "Beverli Hils, 90210" (Beverly Hills, 90210, 1990–2000) iz koje je izašlo (i vraćalo se) mnoštvo likova, ali odlazak Dilana Mekeja na kraju šeste sezone mogao bi da se okarakteriše kao najveće preskakanje ajkule u ovom šou (pogotovu ako se zna da se par godina kasnije, tačnije u devetoj sezoni, ponovo vratio). Slična stvar je i sa serijom "Dosije Iks" (The X Files, 1993–2002), koju je napustio njen protagonista Molder, zbog toga što je Dejvid Duhovni morao da se posveti holivudskoj produkciji.

Preskakanje ajkule nije zaobišlo ni animirane serije, pa je tako u "Flistonsima" (The Flinstones, 1960–1966), potpuno bespotrebno uveden lik Velikog Gazua, malog, zelenog, levitirajućeg vanzemaljca, kojeg mogu da vide jedino Fred Kremenko i Barni, kao i njihova deca.

Međutim, možda se pitate, šta je sa igranim filmovima. Preskaču li oni ajkulu? Ono što je za televizijske serije preskakanje ajkule, za filmove je nuklearkom na frižider. Nuklearkom na frižider (eng. Nuke the Fridge) idiom je nastao zahvaljujući (ne)ostvarenju Stivena Spilberga – "Indijana Džons i kraljevstvo kristalne lobanje" (Indiana Jones and the Kingdom of the Crystal Skull, 2008), koji sadrži scenu u kojoj neustrašivi avanturista Indi spas od nuklearne bombe pronalazi u starom frižideru, sa kojim, zbog detonacije, preleti preko pola Meksika. Iz frižidera izađe neogreban i neozračen. Od tada je ovaj izraz sinonim za filmsku franšizu kojoj zbog svoje istrošenosti, preti debakl. Ipak, čega se pametan stidi, Spilberg se ponosi, pa je jednom prilikom ovaj proslavljeni reditelj izjavio kako se nimalo ne kaje zbog te neslavne scene sa frižiderom i da mu je čak i drago zbog toga što se iz njegove "male ideje" izrodila izreka sa kultnim statusom.

Neki od filmova čiji su tvorci zajahali nuklearne bombe – kao major King u Kjubrikovom remek-delu "Dr Strendžlav" – su "Spajdermen 3" (Spider-Man 3, 2007), u kojem Piter Parker zaigra ispred bara naočigled zbunjenih prolaznika i, naravno, "Ratovi zvezda" sa besciljnim i na silu uvođenjem šaljivog vanzemaljca – Džar Džar Binksa.

Apsolutni šampion kategorije nuklearkom na frižider svakako je film "Betmen i Robin" (Batman & Robin, 1997). Da se razumemo, čitava Betmen franšiza iz 1989. godine nije najsjajnija, ali čak i film "Betmen zauvek", u kojem je Majkla Kitona zamenio Val Kilmer, ima interesantnih momenata. U grozomornom delu Džoela Šumahera estetika Gotama ekvivalentna je džinovskoj, jeftinoj, kineskoj igrački, a sve što vredi u vezi sa mitom o Mračnom Vitezu ovde je odbačeno. Ovo ostvarenje se nema čime pohvaliti, osim svojom besmislenošću. Apsolutno ništa ne valja u ovom filmu: od odabira Džoržda Klunija za ulogu Betmena, preko Arnolda Švarcenegera u ulozi mentalno zaostalog Mister Friza, preko plastičnih superherojskih kostima, na kojima su istaknute bradavice. Film je takva nuklearna katastrofa, da je i sam reditelj istog odlučio da se javno izvini gledaocima.

S obzirom na to da smo u eri masovne televizijske i kinematografske produkcije, u eri u kojoj niske komercijalne strasti i bezidejnost lako dobru franšizu dovedu do aksiološke manjkavosti, ne sme nas iznenaditi ako naš omiljeni program preskoči ajkulu ili udari nuklearkom na frižider.

Add comment


Security code
Refresh