Menu

logo

Iščezla

Režija: David Fincher
Uloge: Ben Affleck, Rosamund Pike, Carrie Coon, Kim Dickens, Patrick Fugit, Neil Patrick Harris, Tyler Perry, Missi Pyle, Sela Ward

Piše: Zoran Janković

gone girlReklo bi se – sa Davidom Fincherom stalno neke nevolje. Na vreme i bezrezervno prepoznat kao najnadareniji i američkom filmu najpotrebniji deo ondašnjeg mladorediteljskog čopora okupljenog pod okriljem tada moćne kompanije Propaganda (taj "čopor" su činili još i Michael Bay, Antoine Fuqua, Simon West i Dominic Sena), Fincher je dosta rano uknjižio dva ako ne remek-dela a ono barem dve majstorije od filmova (Sedam i Borilački klub), da bi potom krenuo stazom nedorečenosti, propuštenih prilika i ostvarenja koja se možda i mirne duše mogu označiti kao prihvatljiva i upotrebljiva, ali kojima je očito zafalilo autorske osobenosti i suptilnije shvaćenog smisla postojanja.

Tako nakon posve nesuvislog Zodijaka, sad već zaboravljenog Bendžamina Batona, tek korektne Društvene mreže, i rutinirane prerade Devojke s tetovažom zmaja, Fincher ove godine na bioskopske repertoare širom planete donosi filmsku adaptaciju Iščezle, mnogohvaljenog i krajnje uspešnog krimi-romana sve probitačnije Džilijen Flin. Posmatran u svetlu svrsishodnog trilera unutar mikrokosmosa repertoarskog filma, Fincherova Iščezla lako može da obmane manje zahtevne i da ostavi utisak vrlo dobrog filma.

Međutim, ista ta Fincherova Iščezla pada na nekoliko krupnih planova. Kao prvo, a taj se kriterijum naprosto nameće kao neizostavan pri svakoj iole pomnijoj proceni, Iščezla, uz svu svoju zanatsku funkcionalnost, ipak biva adaptacija nedostatna knjiškom predlošku. Kanda kao kolateralna šteta nužnog štrihovanja ionako obimnog romana Džilijen Flin, scenario (za koji je bila zadužena upravo autorka romana) biva lišen možda i najzanimljivijeg i najosobenijeg aspekta koji je tu misteriju činio prepoznatljivom i dovoljno autentičnom u odnosu na silnu konkurenciju. Zarad žanrovske čistote i konsekventnije svedenog izraza, film Iščezla gotovo u potpunosti zaobilazi po zaplet i odnose između ključnih junaka u priči primetno značajnu dimenziju osvrta na korenite socioekonomske promene pod kojima posrće Amerika danas. Ostaje nejasno zašto najpre Fincher okreće leđa tako važnoj dimenziji priče koje se prihvatio da je ispripoveda, a začuđenost biva i veća ako se ima u vidu da je upravo taj duh vremena u značajnoj meri upotpunio i doprineo celovitosti i sugestivnosti utiska koji su ostavili Borilački klub i Sedam.

Ako se ovaj propust da sagledati kao žrtva prinesena na oltar efektnije žanrovske profilizacije priče o tom iznenadanom nestanku voljene i brižne supruge, teško je objasniti zašto se Fincher tako drastično držao prilično dubioznog stilskog okvira. Naime, Fincher izražajni okvir za tu praktično potpuno savremenu američku priču nalazi u prilično doslovnoj rekreaciji vizuelnog identiteta, ali i duha televizijskih filmova trilerske provinijencije iz završne decenije XX veka. Štaviše, David Fincher u sto pedeset minuta trajanja Iščezle ne uspeva da nam na iole uverljiv način pokaže zašto je to ruho doživeo i odabrao kao najpodesnije za ono na čemu počiva i što nudi ova i ovakva njegova Iščezla, te taj zahvat postaje tek možda iznuđena preferenca ključnih autora, a nikako nekakav viši koncept kadar da svojim tihim potencijalima obogati i ojača tako postavljenu i zaodevenu priču.

Treća slaba tačka Fincherove Iščezle svakako ostaje glumačka podela. Naime, dok se bez mnogo premišljanja i vaganja da izreći sud da je uloga Amy možda i najpotpunija uloga u opusu vazda skrajnute Rosamund Pike, kao krajnje upitan ostaje odabir Bena Afflecka za lik sluđenog i optuženog muža − lik koji je funkcionisao među koricama knjige u potrebnoj punoći, a koji je svakako ostao nedostižna meta za Affleckove trenutne glumačke kapacitete. Pod teretom ovde vidno smušene i nekonsekventne glume starijeg brata Afflecka, urušava se, sasvim očekivano i, nažalost, i dobar deo uverljivosti ove porodične misterije o borbi dve ipak nepomirljive naravi. Affleck niže poraz za porazom i u scenama u kojima ekran deli sa gomilom TV veterana (Kim Dickens, Sela Ward, Casey Wilson...), koji Iščezloj daruju barem nadahnutu glumačku priču u saglasju sa datim im prostorom i značajem u priči.

Ako upravo izneti argumenti, koji ne služe na čast Fincheru, Flynnovoj i Afflecku, uopšte mogu biti ostavljeni po strani, ostaje utisak da Iščezla golemi deo svog primetnog uspeha duguje upravo svojoj apartnoj poziciji. Preciznije rečeno, ovakvih filmova je (nedopustivo) malo u bioskopskoj ponudi, a tražnja za sličnim sadržajima očigledno postoji, te se Iščezla, opterećena bremenom krupnih autorskih pogrešnih odabira, nameće kao pažnje vredan kino-izazov. Ali to već nije samo priča o Fincherovom (novom) posrtaju i filmskoj adaptaciji koja nije dosegla ni polovinu potencijala knjiškog izvora, već je deo i odraz šire priče o dalekosežnijim manjkavostima, pa i prilično tužnom stanju stvari kada je savremeni repertoarski (ponajpre američki) film u pitanju.

Add comment


Security code
Refresh