Menu

logo

Interstellar

Režija: Christopher Nolan
Uloge. Matthew McConnaughey, Anne Hathaway, Jessica Chestain, Michael Caine, Wes Bentley, Casey Affleck, Matt Damon, John Lithgow, Topher Grace, William Devane

Piše: Zoran Janković

interstellarMada to na prvi ili prvih nekoliko pogleda ne izgleda tako, i američka kinematografija i holivudska filmska mašinerija svako malo imaju istovetan cilj – pronaći nove autore u tradicionalističkijem poimanju tog, u načelu, prestižnog pojma. Scorcese, Spielberg, Woody Allen... već od poodavno potpuno su samosvojne autorske figure koje je, kao takve, prilično teško, ako ne i nemoguće, u potpunosti uklopiti u taj ciljani okvir. Nova nada se javila sa opet aktiviranim i razmahanim Terenceom Malickom, ali nevolja je što Malick, što zbog krštenice a što zbog godina radnog posta, i njime indukovanim frustracijama, svako malo sklizne u ne toliko suvislo umetničarenje i eksperimente koji na kraju ipak bivaju sami sebi svrha.

Spas lako može da predstavlja gost sa ionako po puno osnova bliskog Britanskog ostrva – Christopher Nolan. Nolan je dobar izbor za narečenu poziciju autora (zapravo, Autora) jer pokazuje primetnu ambicioznost, kao i usredsređenost na konsekventniji izraz blizak shvatanju zaumnijeg i prestižnijeg soja repertoarskog filma, i rešenost da uz davanje oduška ličnim preferencama i opsesivnim temama i zahvatima ipak konačnu artikulaciju izraza neizostavno iznalazi unutar konvencionalnije i naracije po meri šireg gledateljstva. Sasvim dovoljno da bude prepoznat kao autor, to varljivo i mitsko biće u kontekstu holivudske pomame za opipljivijim uspehom ali i tzv. kulturnim kapitalom.

To je bilo očito i u Prestižu (možda i najboljem mu holivudskom radu) i varijacijama unutar Betmen franšize, bilo je evidentno i u Početku, a lako se da uočiti u slučaju Interstellar-a, tog najnovijeg Nolanovog rediteljskog čeda. Formalno gledano, u ovom friškom Nolanovom filmu sve je na mestu – tu su i pominjana ambicioznost, tu su i očigledna zanatska kompetencija, vizuelna superiornost, brižljivost po pitanju detalja, kao i briga i utisak koji bi film kao celina trebalo da ostavi na što više dobronamernih i/ili prosečnih gledalaca. Po svakom od ovih kriterijuma, Interstellar-u se nema gotovo ništa značajnije zameriti – jasno je kao vedar dan da je film više klase, da iza njega stoji osobenija scenarističko-rediteljska ruka, a tu je i ciljana spektakularnost kao širi okvir čitavog filma.

Međutim, dosta slično Početku (ipak, kvalitetnijem i za analizu inspirativnijem ostvarenju), osnovna nevolja u vezi sa ovim filmom je donekle i poražavajuća istina da Interstellar, kada se raziđe magla puko pojavnog i grandioznosti izrade, na kraju ipak biva još jedan od filmova za koje bi autori jako voleli da verujemo da su daleko pametniji nego što zbilja jesu i što su. Ako po strani ostavimo navodno zauman i glavoloman tretman vremena i ostale finese unutar tu predočenog narativa, Interstellar je, ponajpre, tek sublimat siline opštih mesta iz nemalog fundusa motiva i tema zahtevnijeg naučnofantastičnog filma.

Osim toga, pomalo paradoksalno, Interstellar najjači utisak ostavlja i najbolje funkcioniše u delu koji se ne tiče puta u daleki svemir, te će, mimo te visokoprodukcione glazure koju nude druga i treća trećina filma, ponajviše valjanog filma zahtevniji filmofili naći u uvodnom delu koji se tiče porodične drame u drastično izmenjenim socio-ekonomsko-ekološko-političkim okolnostima čijim prikazom film i otpočinje. Problem je i to što ubrzo po početku tog središnjeg dela filma postaje jasno da Nolan, zapravo braća Nolan nemaju da kaži ništa iole zanimljivije po pitanju odnosa koji su uspostavljeni i koji bi trebalo da evoluiraju među vrlim junacima tog interplanetarnog pohoda.

interstellar2Naravno, posmatran kao integralni deo bioskopskog repertoara, koji, evo bezmalo čitavu deceniju, počiva na trivijalnosti i vizuelno spektakularnim, ali u biti zatupljujućim nazovifilmskim sadržajima, Interstellar s lakoćom štrči kao delo kome svakako treba dati šansu i o kome će se, tu i tamo, u opštem pohvalnom tonu moći pričati i kroz, recimo, desetak godina. Čitav glumački ansambl dobro funkcioniše na temu odmerene i fino naštimovane glume, a sva je prilika da će mnogima dominantan utisak nakon gledanja ovog filma ipak biti tehnička i vizuelna perfekcija koja je ionako možda i najvažniji deo Nolanovog autorskog prosedea u ovoj holivudskoj fazi.

Ipak, mora da ostane žal što još jedan Nolanov rad uz svu produkcijsku raskoš i bučne zahvate ostaje u primetno dubokoj senci njegovih ranijih ostvarenja iz dana skromnijih budžetskih mogućnosti i krupnijih dometa po svim ostalim aspektima. Zdrava pamet nalaže da bi trebalo da bude upravo obratno. Srećom, imajući u vidu da je Christopher Nolan i ovim svojim filmom zadržao sigurno mesto u vrhu rediteljske premijer lige u Holivudu, ubrzo sledi i novi pokušaj. Tačnije, novi pokušaji.

Add comment


Security code
Refresh