Menu

logo

Hartijopulmonalna reanimacija Srbije

Domaća strip-renesansa

Piše: Uroš Dimitrijević

reanimacija srbijeKada neko pomene strip, mnoge starije generacije pomisle na onaj bezbrižni period svog detinjstva kada se odvajalo od užine kako bi se kupio novi broj Zagora, kada su se noći provodile sa baterijskom lampom ispod jorgana, a školske klupe prigušivale smeh izazvan urnebesnim Briksijevim prevodima Alana Forda. Tokom perioda bivše Jugoslavije, strip je bio neizostavan element pop-kulture, ali i mnogo više od toga.

Deveta umetnost je na ovim prostorima ušla u žargon i mentalitet jednog naroda. Mnogi su se moralu učili uz Mister Noa, hrabrosti uz Zagora, dok su drugi upravo zahvaljujući Martiju Misteriji zavoleli nauku. Nepregledne prerije Amerike i divlje prašume u okolini Manausa bile su destinacije iz snova za hiljade klinaca odraslih na ideologiji bratstva i jedinstva. Stripove deci niko nije branio, niko ih nije prekorevao što troše svoju ušteđevinu na njih, niti im je neko govorio da prekomernim čitanjem mogu da oštete vid.

Naime, zlatno doba srpskog stripa nije se ogledalo samo u distribuciji stranih izdanja. Pored brojnih izdanja kako evropske, tako i američke škole, popularnost devete umetnosti na ovim prostorima dokazuju i brojni radovi domaćih scenarista i crtača. Počevši od jugoslovenske produkcije Tarzana na kojoj su radili Svetozar Obradović, Bane Kerac, Branko Plavšić i drugi, Krampija Petra Meseldžije, pa sve do Mirka i Slavka koji, iako scenaristički i vizuelno veoma naivni, predstavljaju verovatno najpopularniji domaći strip svih vremena. Ali onda se dogodilo nešto čudno. Jugoslaviju su početkom devedesetih zadesile nevolje i na scenu su stupila mnogo gora čudovišta od onih sa kojima se suočavao istraživač noćnih mora – Dilan Dog. Tako su uz migracije čitavih naroda i stripovi otišli sa Balkana. Junake koji su se tako neustrašivo borili protiv različitih zlikovaca, zamenili su neki drugi tipovi. Da li su bili u pitanju heroji, to je već diskutabilno. Zagorovu tupu sekiru zamenila je bojeva municija, a izlizane stripovske fraze govor mržnje i nacionalistička propaganda. Mnoge izdavačke kuće su se ugasile bez ikakvih izgleda da u doglednom periodu nastave sa radom. Strip je nestao sa domaćih kioska. Izgleda da su ljudi imali većih muka od nabavljanja omiljenog letnjeg štiva. Odvajanje od užine za novog Teksa pretvorilo se u odvajanje devizne štednje uz nerealne kamate, a redove na kioscima zamenili su oni za osnovnim namirnicama u samoposluzi.

Ljudi su se u tom periodu snalazili na različite načine, pa kao što ste mogli da nađete mleko "ispod tezge" i kopije Fila trenerki, tako ste ponekad mogli da naletite i na neki strip, falš – naravno. Zbog neredovnosti izlaženja i problema sa štampom i ovakvi entuzijastični potezi malobrojnih alternativaca brzo su propadali. Za strip više jednostavno nije bilo nade. Mnogobrojni autori, ne videvši perspektivu na "domaćem terenu", odlaze u zapadne zemlje, nevoljno ostavljajući čitaoce na milost i nemilost herojima splavova i mračnih beogradskih blokova.

Kada se pre skoro šest godina na kioscima pojavio novi broj Zagora u izdanju Veselog četvrtka, mnogi su taj potez smatrali donkihotovskim. Početi ponovo sa izdavanjem stripova kada je većina nekadašnjih čitalaca već duboko zagazila u pozne godine, dok mlađe generacije uživaju u nekim drugačijim vidovima razonode, predstavljalo je jako rizičan korak. Mnogi su im prognozirali izdavanje samo sedam brojeva (taj broj predstavlja neki vid prokletstva što se izdavanja stripova u Srbiji tiče), ali oni su, klasično srpski, kao za inat izdali nekoliko brojeva više, čisto protiv uroka. Ova "vradžbina" pokazala se jako uspešnom jer od tada svakog četvrtka kiosci bivaju osveženi za jedno strip-izdanje. Redakcija Veselog četvrtka uspela je ono što mnogima duže od jedne decenije nije – da starim čitaocima vrati njihove omiljene junake, a i da neke nove, mlađe čitaoce upozna sa, do sada njima, nepoznatim likovima i oblicima zabave. Ali čita li iko stripove danas?

Odgovor je potvrdan, ako je verovati rečima Dušana Mladenovića, glavnog i odgovornog urednika Veselog četvrtka, koji tu tvrdnju potkrepljuje podatkom da njihov Klub čitalaca broji više od jedanaest hiljada članova.
Pored Bonelijevih junaka čije priče izlaze u redovnoj seriji, u ponudi se mogu naći i neke od najnovijih epizoda Taličnog Toma, probrane kultne epizode Zagora i Dilana Doga u edicijama Odabrane priče i Superbuk, kao i posebna tvrdokoričena kolekcionarska izdanja. Da ne ispadne da samo junaci i galamdžije imaju "prvenstvo prolaza", Veseli četvrtak je par svojih izdanja posvetio i strip-adaptacijama književnih dela. Tako da čitaoci sada mogu i da vide sve užase Ubistva u ulici Morg Edgara Alana Poa, muke Kafkine Kažnjeničke kolonije i Igoovog Poslednjeg dana na smrt osuđenog. I kako vreme prolazi, stripovi se nižu, a dolaze i nove edicije. Od skoro se u prodaji našlo kolekcionarsko izdanje Dragonera, kao i kolor edicija popularnih serijala sa simpatičnim nazivom Obojeni program. Ipak, koliko god godina oni imali, domaći čitaoci više vole staru školu. Bez obzira na ekspanziju superherojskih filmova, naši ljudi preferiraju one "obične" junake.

zagor"Nama su prijemčiviji bili ljudi koji su na neki način autsajderi, sa kojima smo mogli lakše da se identifikujemo, i koji nisu imali neke supermoći, već sve rešavaju sami. Tako je kod nas još uvek Zagor neprevaziđen – i po tiražu i po odjeku − a tu je negde i Dilan Dog", ističe Dušan.

Veselim četvrtkom započeta je revitalizacija stripa u Srbiji, ali nije sva "muka" ostala na njihovim leđima. Ohrabreni uspehom svog kolege, brojni izdavači kreću sa aktivnijim izdavanjem stripova, a čak se pojavljuju i neki novi. Beli put, Komiko, Rosencrantz, Besna kobila, System Comics, Phoenix Press, a od skoro i Čarobna knjiga, svakog meseca osvežavaju police knjižara svojim izdanjima. Ipak jedan izdavač na domaćoj sceni se posebno ističe – Darkwood. U njegovoj ponudi se može naći sve od klasične francusko-belgijske (Spiru i Fantazio, Bil i Bul, Iznogud), italijanske (Jedno doba, jedna priča, Siročad), američke škole (brojna Marvel i DC izdanja, Lokot i ključ, Okružen mrtvima), pa do mega popularnih japanskih mangi (Naruto, One Piece, Uzumaki) i ostalih izdanja koja se zbog ograničenosti što prostora ovog teksta, a što i lične memorije njegovog autora, nisu našla ovde.

Ali Darkwood ne uzima samo ono najbolje izvan granica Srbije, već prepoznaje kvalitet i podržava domaće autore. Tako niški studio Art Gate u saradnji sa ovim izdavačem priprema jedan posve specifičan strip, tačnije prvi manga projekat u Srbiji – Artemis. U pitanju je, kako kaže Zlatibor Stanković, scenarista ovog stripa, kombinacija američke i japanske škole, tj. mange.

"Ukoliko bismo probali da serviramo ljudima nešto što je samo manga proizvod, sigurno ne bismo uspeli u tome, jer koliko god da smo uključeni u izradu tog stripa, sigurno to ne bilo na nivou koji bi zadovoljio prave manga sladokusce. Želja mi je pre svega bila da se iskombinuju elementi trenutno popularnih naučnofantastičnih filmova sa američkom i japanskom školom. Dakle, dovodimo mangu i američki strip kroz ono što je najpopularnije, a to su franšize poput Pasifik RIM-a i Transformersa", izjavio je Stanković.

Ali kako bi se haj-tek roboti lepo uklopili sa estetikom mangi i eksplozivnom dinamikom američkog načina pripovedanja, potreban je dobar tim ljudi. Pored Stankovića koji radi na scenariju, na stvaranju Artemisa angažovani su i Aleksandar Anđelković, nagrađivani strip-crtač i predavač u školi stripa "Nikola Mitrović Kokan", i Nenad Petrović, inače vrsni poznavalac mangi i anima, koji će se mahom baviti postprodukcijom, vizuelnim identitetom robota i sveta budućnosti.

Artemis bi trebalo izađe naredne godine i planirano je da se sastoji od barem tri strip-albuma, a priča je osmišljena tako da ostavlja dovoljno mesta i za eventualni nastavak. Ali pre svega toga, potrebno je izreklamirati strip i autori žele da priču prošire van teritorije bivše Jugoslavije.

Dakle, strip-tržište ponovo živi, ali još uvek nije dovoljno razvijeno. Kao i svaki drugi vid kulture, njega održavaju entuzijasti, ali oni pravi, ne ovi sezonski koji svakodnevno kucaju na vrata kabineta onog ministra sa šašavom frizurom. Kada bi domaća strip-scena trebalo aritmetički da se predstavi, nula (pozitivna ili negativna) bi bila najadekvatniji broj. Sa jedne strane imamo neka od najaktuelnijih izdanja, a sa druge strane – tek nam sada dolaze pojedina, čak i više decenija stara, no dobro, nadoknađujemo gradivo. Na kraju se sve to potre, otud i nula. Ali zalet je uhvaćen i to je najbitnije. Police u knjižarama i striparnicama su pune, neke čak i krcate, gotovo da nema kioska bez stripa i niko se ne žali (previše). Čak se ponekad mogu videti i klinci sa stripom u rukama. Pošto na mlađima svet ostaje, možda nam ovo govori da će i strip u Srba o(p)stati.

Add comment


Security code
Refresh