Menu

logo

Ne postoji formula za dobru priču

Intervju: Nathan Ballingrud

Razgovarao: Željko Obrenović

nathan ballingrudNathan Ballingrud je mlad pisac. Rođen je 1970. godine i rano je objavio prve priče. No, nije bio zadovoljan njima a nije hteo da bude još jedan od pisaca koji pišu osrednja dela da bi se našli u svakoj antologiji ili magazinu, pa je odlučio da na neko vreme ostavi pisanje po strani i sačeka prave priče. U međuvremenu je radio najrazličitije poslove, pa polako nastavio sa prozom. To polako bi trebalo shvatiti bukvalno, sudeći da mu je za zbirku North American Lake Monsters bilo potrebno gotovo deset godina, a u pitanju je tanušna knjiga. Odavno smo naučili da kvantitet ne znači kvalitet, ali i da često autori koji retko objavljuju nemaju ništa bolji opus od onih koji svaku godinu sačekaju sa novom knjigom. Bilo kako, ovu je zbirku vredelo čekati.

Nathan kao ranu inspiraciju navodi horor i SF pisce. Kaže i da je potom izgubio i interesovanje i naviku da čita žanrovske pisce i da se više bavio Karverom i Hemingvejem nego Stivenom Kingom, ali da je otkrio Lucijusa Šeparda i shvatio ne samo da se u žanrovskoj književnosti dešavaju interesantne stvari, već da bi mogao da doprinese.

North American Lake Monsters je zbirka u kojoj ima i serijskih ubica i vukodlaka i čudovišta i zombija... a kao i da ih nema. Kao što nam Karver daje margine glavne priče, tako Ballingrud koristi žanrovske trope. One su ponekad okidač za psihološku priču o junaku koji preživi susret sa vukodlakom u kojem svi oko njega stradaju, ili za priču o mrtvom čudovištu čije se truplo nasukalo na obalu, dok porodica u obližnjoj vikendici prolazi kroz tešku krizu, ili vampiru koji se ranjen i iznemogao sklonio ispod kuće u kojoj borave dva dečaka bez oca i u kojem jedan od njih vidi oca, ili u bračnom paru koji gubitak deteta pokušava da kompenzuje "anđelom" koji im dolazi u dom...

Za početak mi reci da nećemo čekati narednih deset godina na tvoju novu knjigu?

Ne zaista! Gotovo da sam završio sa pisanjem sledeće. Dve nove priče, mislim. Trebalo bi da mogu da najavim nešto u bliskoj budućnosti.

Rekao si da planiraš da promeniš ton pisanja i da će biti palpičniji. Šta možemo da očekujemo? I da li u budućnosti vidiš roman?

Prijatelj mi je nedavno rekao da za većinu ljudi "palpično" znači akciju, heroje kockastih vilica i pucačine. To nije palp na koji mislim, i možda bi trebalo da koristim drugu reč. Čitao sam malo noar, malo Clarka Ashtona Smitha, malo Lorda Dunsanyja... nešto takvo imam na umu. Mislim da ćeš uvideti kako je nova grupa priča manje utemeljena u svakodnevnom realizmu, otvorenija mašti. I da, u ovom trenutku radim na dva romana, a ideje za još dva romana čuče mi na polici, čekajući da se bacim na njih. Sigurno će biti romana.

Očekivao bih da više ljudi čita kratke priče, pošto nemaju dovoljno slobodnog vremena, ali nije tako, i roman je i dalje glavni. Zašto?

Zvuči nelogično, zar ne? Iskreno - ne znam. Pretpostavljam da kratka priča ima reputaciju manje pristupačne ili, sa druge strane, manje ozbiljne. A možda samo većina čitalaca želi da se prebaci u svet i likove na duži rok, ako već troše vreme i novac na knjigu. To bi objasnilo i ogromnu popularnost serijala. Šteta, stvarno. Danas ima toliko briljantnih pisaca kratkih priča.

Šta je potrebno za uspešnu kratku priču? I koja je najbolja dužina (tvoje priče su gotovo identičnog obima)?

Mislim da ova pitanja nemaju tačne odgovore. Nema formule za uspešnu kratku priču - ono što Kafkinu In the Penal Colony čini sjajnom kratkom pričom razlikuje se od od onoga što čini sjajnom Rock Springs Richarda Forda ili Radiant Green Star Luciusa Sheparda. Protivnik sam mnogih pravila za pisanje - bolje je ostaviti sebi više mogućnosti.

Kako uvek pronađeš novi način da ispričaš stare priče i izbegneš klišee?

Kad koristim standardne fantastične i horor elemente, kao što su vampiri i vukodlaci, razmišljam šta kao čitalac očekujem od ovih priča kad se sa njima susretnem. Mislim da puno tih priča počne obećavajuće, ali produži razočaravajućim predvidivim stazama. I onda pokušavam da pronađem nešto interesantnije, nešto što se nadam da čitalac neće predvideti. Te stare priče i trope su često stare jer su prilagodljive. One govore o nečemu iskonskom u ljudskom srcu i moći će da se obraćaju svim generacijama. To su sjajne alatke; ti uz pomoć njih moraš da kažeš nešto istinito.

Pretpostavljam da je delo na kojem radiš, ili koje je barem sveže, u tvojim očima bolje od prethodnog. Da li si imao problem sa pričama koje si napisao pre deset godina a koje se nalaze u istoj zbirci sa novim pričama?

Dobro pitanje. Definitivno sam prevrnuo očima na poneki odabir reči ili poneku odluku u strukturi ili tempu, koje bi sad uradio drugačije. Malo sam to kozmetički doterao pre nego što je knjiga izašla, ali ne previše. Mislim da moraš da prihvatiš da se tvoj rad menja, kao i tvoja percepcija. Ali ne vraćam se na svoje priče. To je kao da voziš, a gledaš u retrovizor.

Čini se da niža klasa, koju ti živo oslikavaš, ima dovoljno problema i bez čudovišta?

Tako je. Ali volim da pišem o čudovištima, i hteo sam da pišem o ljudima koji često imaju samo karikaturalno mesto u žanrovskoj književnosti. Ne samo ljudi nižeg socijalnog staleža, nego naročito južnjaci. Ima dosta proze o siromašnim južnjacima ‒ pogledaj Dorothy Allison, Rona Rasha, Williama Gaya, Harryja Crewesa ‒ ali retko ćeš ih naći u mračnoj fantastici, osim ako su seljačine ili zlikovci.

Šta misliš zašto tako puno glavnotokovskih autora koristi žanrovske trope?

Određene žanrovske trope su se odlično pokazale kao oruđe za preispitivanje našeg društva. Margaret Atwood, Colson Whitehead, David Mitchell i Michel Faber su sve navedeno demonstrirali sa sjajnim efektom. Ako stalno pišeš realizam, mislim da upliv u fantastiku mora da je vrtoglav osećaj - kao kad skočiš sa litice sa hang-gliderom prvi put. Naravno, pričam iz pozicije poklonika.

Pročitao sam da si fan stripova. Da li planiraš da napišeš scenario za strip i da li možeš da navedeš ko te je inspirisao u tom mediju?

Bože, voleo bih. Imam tu ambiciju. Ima ih tako puno koji me inspirišu. Mike Mignola je prvi i najvažniji na listi. Ali uključio bih i Richarda Corbena, Ricka Remendera, Briana Michaela Bendisa, Emily Carroll, Johna Arcudija, Christophera Goldena, Kelly Sue DeConnick, Wallacea Wooda, Bernija Wrightsona... I mogao bih tako do sutra.

Koji si poslednji dobar roman ili zbirku priča pročitao, i žanrovski i glavnotokovski; koji je najbolji novi pisac kojeg si otkrio?

Glavnotokovski roman u kojem sam najskorije stvarno uživao je Fourth of July Creek od Smitha Hendersona. U žanru bi to bio prelepi roman Sofije Samatar A Stranger in Olondria. Napokon, uzbudljivi novi pisac, kao dodatak dvoma koje sam pomenuo, bila bi Leni Zumas, koja je objavila roman The Listeners i zbirku kratkih priča Farewell Navigator. Zumasova objavljuje u glavnotokovskim vodama, ali u njene priče ubrizgan je osećaj za čudno, i mislim da će ljubitelji žanrovske proze imati puno toga da vole u njenom radu.

Add comment


Security code
Refresh