Menu

logo

Ne živim od pisanja

Intervju: Mirjana Novaković

Razgovarao: Đorđe Bajić

Mirjana NovakovicMalo je književnica poput Mirjane Novaković. Na srpskoj književnoj sceni je prisutna već gotovo dve decenije, ali je u tom periodu objavila svega četiri knjige – zbirku priča "Dunavski apokrifi" (1996) i tri romana: "Strah i njegov sluga" (2000), "Johann's 501" (2005) i "Tito je umro" (2011). Zbog dugih pauza između knjiga, Mirjana Novaković me podseća na Donu Tart, čuvenu američku spisateljicu koja takođe retko objavljuje. Obe, naime, daju prednost kvalitetu u odnosu na kvantitet što je, u današnje vreme sveopšte komercijalizacije, prava retkost. Ne objavljivati po svaku cenu, već samo onda kada zaista imate šta da kažete/napišete moto je koga se drže retki.

Da krenemo od samog početka... Koji pisac je najzaslužniji za tvoju ljubav prema književnosti. Šta si čitala dok si odrastala?

Ne mogu da kažem da je jedan pisac zaslužan, niti da su desetine. Volim priče i zato volim književnost. Volela sam avanturističke romane i to one koji se dešavaju u egzotičnim zemljama, na primer "Kroz pustinju i prašumu" Henrika Sjenkjeviča i "Od Bagdada do Stambola" Karla Maja. "Zlatna jabuka sa planine Ide", knjiga za decu u kojoj su prepričani grčki mitovi vezani za Trojanski rat mi je bila omiljeno štivo. Od manje egzotičnih naslova izdvojiću Ćopićev roman "Orlovi rano lete", kao i dela Branislava Nušića. Kasnije sam čitala Dostojevskog koji je, mislim, baš idealan za adolescenciju, sve je preterano, dramatično i melodramatično.

Koji roman Dostojevskog najviše voliš?

Više nijedan. Pokušala sam da čitam Dostojevskog kasnije, u dvadesetim, i nisam mogla. Melodrama i politički stavovi u njegovim romanima me odbijaju. Obratno se dogodilo sa Virdžinijom Vulf. Nekoliko puta u mladosti sam pokušavala da je čitam, ali sam brzo odustajala – nisam uspela da savladam više od desetak strana. Međutim, kasnije, u tridesetim, kad sam je ponovo uzela, bila sam oduševljena. Mislim da sam najviše naučila o ritmu rečenice iz njenih romana.

Kako si počela da pišeš? Da li je to bila svesna odluka ili se dogodilo spontano?

Ne znam kako pisanje može da se desi spontano. Kad sam uspela da napišem prvu priču, radovala sam kao kad sam završila fakultet – a taj osećaj mi je bio dobro poznat pošto i jesam završila fakultet nekoliko godina pre nego što sam napisala tu prvu priču. Naravno, rad na knjizi i studiranje nisu uporedivi, mada sam recimo svoj drugi roman pisala duže nego što mi je bilo potrebno da završim fakultet. U osnovi i jednog i drugog je odluka, i onaj teži deo, posle odluke, da se stvar završi, s tim da sam se u književnosti uvek trudila da ne otaljavam.

Da li si imala problema da nađeš izdavača za svoju prvu knjigu, zbirku priča "Dunavski apokrifi" i kako si bila zadovoljna prijemom prvenca?

Poslala sam knjigu na konkurs Matice srpske Prva knjiga i prošla na konkursu. U to vreme internet nije bio tako rasprostranjen pa nisam ni mogla da pratim kako je knjiga ispraćena, ali osnovano sumnjam da je bila posebno zapažena. No, s druge strane, ova zbirka je imala drugo izdanje, sedam godina pošto je prvobitno izašla, a uskoro će imati i treće, prošireno izdanje, što je "svega" dvanaest godina posle drugog. Veoma mi je važno da knjiga bude dostupna – da se doštampava i da se može kupiti. Malo se knjiga održi dvadeset godina posle prvog izdanja.

"Strah i njegov sluga" je tvoje najpoznatije i najhvaljenije delo. Ovaj roman je već stekao kultni status i njegov kvalitet se ne dovodi u pitanje. Ipak, imala si dosta muka dok nisi našla izdavača voljnog da ga objavi, zar ne?

Da, to je istina. Možda zvuči paradoksalno, ali mi je neuporedivo teže bilo da pronađem izdavača za "Strah" nego za "Apokrife".

Na koje si sve to prepreke naišla?

Uobičajene. Nisam mogla da nađem izdavača koji bi objavio roman, a da ja ne platim da izađe. Nisam htela da platim i čekala sam dve godine na objavljivanje.

Da li te je iznenadio uspeh koji je usledio?

Da. Veoma. Nisam očekivala da će roman biti popularan, i, što je još važnije, tako dugo. Nove generacije čitalaca ga još uvek otkrivaju. I koliko vidim, mnogi ga čitaju više puta, vraćaju mu se iznova i iznova. To je velika čast, da od toliko knjiga čitalac ponovo izabere moju.

Po romanu je urađena i pozorišna predstava u dramatizaciji i režiji Kokana Mladenovića. Da li si bila u prilici da vidiš neko od izvođenja i, ako jesi, da li si zadovoljna adaptacijom?

Pogledala sam predstavu i nije mi se svidela, ali verujem da je često tako. Imaš svoje zamisli i tako ih ostvariš u romanu, a tuđa interpretacija u novoj formi, obavezno mora da izgubi nešto, ili da dobije nešto zahvaljujući drugom obliku predstavljanja. Moj utisak je bio da nije mnogo dobila, ali, s druge strane, nisam srela nikog kome se predstava nije svidela, štaviše, većina je bila oduševljena. Tako, uprkos nezadovoljstvu, bila sam i više nego zadovoljna.

Kako su izgledali tvoji prvi kontakti sa srpskom književnom scenom, izdavačima, kritičarima, čitaocima? Da li je biti književnik u Srbiji sve ono o čemu si maštala?

Niti sam maštala, niti sam književnik. Samo pišem knjige, a ne živim od toga, tako da nemam neke posebne veze sa srpskom književnom scenom. Hoću reći, sviram ja i gitaru, ali se ne bih nazvala gitaristkinjom. Dobro, verovatno malo bolje pišem nego što sviram, ali pisanje sam više vežbala.

Koliko si zadovoljna svojim drugim romanom? U pitanju je, ispravi me ako grešim, tvoje najhermetičnije delo.

Verujem da je "Johann’s 501" najbolja knjiga koju sam napisala, i ne mislim da je hermetična, ali jeste teška za čitanje – nema poglavlja, mesto i vreme radnje se menja često usred rečenice. Sigurna sam da su svi oni koji su ga pročitali, a malo ih je, odlično zapamtili roman. Po zlu, verovatno, ali po zlu je bolje nego zaborav.

Da li već postoji dogovor sa Lagunom i za novo izdanje romana "Johann’s 501"?

Videćemo. Prvo će, kao što sam već rekla, izaći novo izdanje "Dunavskih apokrifa", prošireno sa nekoliko priča koje su izlazile (uglavnom devedesetih) u književnim časopisima, tako da uglavnom nisu dostupne.

Tvoj treći roman, "Tito je umro", predstavlja uspešno uplovljavanje u žanrovske vode krimića. Kako se dogodilo da se opredeliš baš za ovaj žanr?

Uvek mi je izgledalo da je veoma teško napisati krimić, i samim tim me je baš zanimalo da li ću umeti. Krimić zahteva jasne motivacije, zaplet bez greške, peripetije i preokrete, što su sve izazovi. I niko vam neće oprostiti greške u zapletu, zato što ste pisali lepe rečenice. S druge strane, htela sam da pišem o našem dobu, a za srpske dvehiljadite, krimić je idealan žanr. Imam utisak da krimić sve više i više postaje najangažovaniji način izražavanja u modernoj književnosti, otprilike kao što je šezdesetih bila naučna fantastika, samo bez eskapizma. I, naravno, volim da čitam krimiće, i pišem ono što rado i sama čitam.

Da li si se plašila da će žanrovska odrednica okrnjiti tvoj književni ugled?

Jak ugled pa da se okrnji. Važno mi je da pišem ono što želim, a ne ono što drugi smatraju da treba da pišem. Mogla sam ceo život da pišem "Strah i njegov sluga 2.0", "Strah i njegov sluga 3.0", i tako dalje, i da sebi od pisanja koje volim i u kojem uživam i koje mi toliko znači, napravim dosadan i rutinski posao, ali nisam htela, niti sam umela. Tako bih okrnjila svoj ugled u sopstvenim očima, da se nezgrapno izrazim.

Znam da pasionirano pratiš aktuelnu ponudu kriminalističkih filmova, serija i romana. Da li bi preporučila neke naslove čitaocima Pressinga?

Nisam sigurna šta je sve prevedeno... Tana Frenč jeste ("U šumi", "Sličnost"), kao i Džejms Elroj ("Američki tabloid") i Džilijan Flin ("Mračna mesta"). Od serija, skandinavske su po kvalitetu ispred američkih, "Ubistvo" ("Forbrydelsen") posebno. Od francuskih bih izdvojila "Spiralu zločina" ("Engrenages") i "S one strane zakona" ("Braquo"). BBC je imao nekoliko izvrsnih poslednjih godina, "U vrtlogu igre" ("State of Play") i novi "Šerlok", od starijih američkih, "Žica" ("The Wire"), na primer.

Da li stižeš da čitaš domaće pisce?

Retko, naročito kad pišem. Čitam knjige koje su mi ili potrebne za sam roman, za tzv. istraživanje, ili knjige koje su prilično različite od mog stila, pa onda mogu da ukradem ono što mi se svidi, a da niko ne primeti. Možda jedna od najkorisnijih stvari koje sam naučila otkako sam počela da pišem, jeste da uzmem da čitam knjigu koja mi ni po čemu nije zanimljiva. Odatle, ili je knjiga toliko loša da naučim iz nje kako ne treba da se piše, ili me toliko iznenadi, pošto uobičajeno ne čitam takve stvari, da usvojim nešto novo, promenim i primenim. Verovatno mi je zato svaki novi roman prilično različit od prethodnog.

Poslednjih godina tvoji romani su prevedeni na mnoge strane jezike. Kako si zadovoljna saradnjom sa stranim izdavačima i plasmanom tvojih romana na stranim tržištima?

Oduševljena sam time što je "Tito je umro" preveden već na dva jezika (bugarski i grčki), a izašao je svega pre tri godine. "Strah i njegov sluga" je preveden na ruski, francuski, makedonski i engleski (u okviru edicije Srpska proza u prevodu, u izdanju Geopoetike). Osim francuskog, sve ostalo su noviji prevodi, i nemam podataka o tome kako se prodaju, ali pratim na internetu i vidim da ima vrlo pohvalnih prikaza, tako da sam veoma zadovoljna. Nedavno sam išla u Sofiju da promovišem roman – prvi put u inostranstvu – i mogla bih to stalno da radim, uživala sam u prijemu, interesovanju i komentarima bugarskih čitalaca. Sve su razumeli, naravno.

Na čemu trenutno radiš i kada možemo da se nadamo novom romanu?

Pišem roman koja je vrlo labavi nastavak "Tita". Iako ima krimi potku, u osnovi nije krimi roman. Ne verujem da ću ga završiti tako skoro, realno tri-četiri godine su mi potrebne. Mada... Ko zna? Možda poludim, pa ga završim ranije, ali s obzirom na to da mi se ta vrsta ludila još nije desila, svi su izgledi da će pisanje potrajati.

Add comment


Security code
Refresh