Menu

logo

Top lista - Najbolji niški albumi u 2014.

Top lista
Najbolji niški albumi u 2014.

Pišu: Miloš Najdanović i Aleksandar Nikolić Coa

Da cela priča o nezavisnim niškim izdavačkim kućama iz prošlog broja nije samo puko naklapanje, dokazuje i ova lista za čije sastavljanje nismo morali da mrdnemo dalje od naplatne rampe, odnosno od Niške Banje. Jeste bilo odličnih albuma u celoj zemlji, ali evidentno je da dobar deo njih dolazi upravo iz Niša. Možda se vinogradi neće složiti, ali prošlogodišnja berba je bila jako dobra za ove krajeve. Čak toliko da neki dobri albumi nisu uspeli da se uguraju na listu. One koje jesu pogledajte u nastavku i slobodno zanemarite redosled.

Eyot - Similarity

EYOT Similarity cd albumEyot je jedini, verovatno u istoriji savremene muzike, za koji možemo sa ponosom reći da je stekao status svetskog benda. Njihovu prepoznatljivu džez rok fuziju koju su još na startu karijere kritičari okarakterisali kao da „Nirvana svira džez“ na novom albumu su obogatili i duvačkom sekcijom zahvaljujući saradnji sa bristolskim bendom Get The Blessing i producentom Džimom Barom, koji je pre GTB svirao bas u čuvenom trip hop sastavu Portishead. Sve progresivniji, sve moderniji, sve bolji. Odavno prevazišli status niškog benda, ali opet ne zaboravljaju svoj grad, te često u njemu drže svirke. Kada već ne možemo u Italiji ili Dubaiju na džez festivalu da ih slušamo, makar možemo u našem Feedbacku, Pozorištu ili povremeno na bini Nišville džez festivala.

Dok7 - Ni 5 ni 6

dok7Nišlijama je ovo drugi album, ali prvi za veću izdavačku kuću, tako da napokon u prodaji imaju i fizičko izdanje diska. Novina je da je ceo album otpevao gitarista Milutin Popović i da je odradio dobar posao, u skladu sa svojim vokalnim mogućnostima i zahtevima muzike, ali svakako da tu ima prostora za napredak. No, to je u pank muzici u drugom planu, bitni su ritam i stihovi, a tu je kod Dok7 sve na mestu. Tekstovi se ne bave socijalno-političkim temama već svakodnevicom mladih ljudi i njihovih ličnih problema. Veselo, ritmično, pevljivo pod velikim uticajem popa i kalifornijskog panka. Preko toga, bend ima već zavidnu bazu fanova po Srbiji, pa čak i u Crnoj Gori kao pobratimski bend sa čuvenim Došli smo da sviramo. Plene energijom na bini, ne libe se da kažu šta misle i za razliku od mnogih pankera i u spotove ulažu dosta novca. Novi album proslavili su pred domaćom publikom u punom niškom Feedbacku sa mnoštvo gostiju iz drugih im bendova.

Greenfingers - Rhizome

GreenfingersNišlije nisu odavno mogle da se pohvale dobrim rege sastavima, a onda se pojavio Greenfingers. Vremenom su prerasli sam rege i postali mnogo širi bend od toga koji u svoju muziku uspešno umeće fank, rok pa i džez. Njihov debitantski EP, nažalost, možda je i jedino izdanje jer je od tada bend manje aktivan (neke glasine kažu i ugašen). Na „Rhizome“ sve je tehnički perfektno izvedeno, primetna je smirenost i strpljenje u snimanju i produkciji tako da se svi instrumenti i glas jasno čuju i prepoznaju. Veština sklapanja aranžmana je zadivljujuća, pogotovo multiinstrumentalne solaže, a čini se da je i harmonija u bendu u tom trenutku bila na zavidnom nivou jer su svi članovi imali svoju priliku da se predstave publici. Biće prava šteta ako ovo ostane jedino izdanje benda, jer je potencijal veliki i u sastavu deluje grupa jako talentovanih muzičara.

Marica - Subliminal

Marica SubliminalGrmljavina bubnjeva i trkačke gitarske deonice bombarduju um i šalju subliminalne poruke iz Niša. Svež treš metal sa juga Srbije predvodi harizmatični Marko Jocić Pupak, nekadašnji član benda Testator. Melodičan metal sa odličnim graul vokalima i instrumentalnom uvežbanošću zagarantovano će uzdrmati ovdašnje krajeve i metal scenu. Treba poraditi na izgovoru i malo na produkciji (pogotovo oko bubnjeva) da bi ovo bilo na zavidnom nivou. EP je tu samo da zagolica maštu, a prava žestina može se očekivati na njihovom debi albumu koji planiraju da objave u toku godine. Bend polako gradi svoju bazu fanova i imali su dosta svirki po unutrašnjosti zemlje i jednu veću u prestonici. Još su daleko od većih samostalnih svirki, ali će im odlično pasti metal festivali i klupske svirke sa mnogim bendovima iz iste branše metala.

Plastic Sunday - Komunikacije

Plastic Sunday KomunikacijeOno što je za Novi Sad Obojeni program, to je sve više Plastic Sunday za Niš. Napokon se pojavio naslednik debija “Radostan dan”. Sirovog zvuka, a opet produkcijski odličan, uvodi nas u surovost moderne Srbije, apatiju i melanholiju našeg društva. Niš je lep grad, ali ima svoje mračne strane koje indirektno „plastikaneri“ predstavljaju na „Komunikacijama“. Odličan garažno-psihodelični spoj koji osvaja publiku po mračnim klubovima Srbije u kojima “buntovnici” traže utočište i istomišljenike. Da su iz Beograda, uživali bi slavu Artan Lilija i sličnih bendova, a opet i pored toga su jako cenjeni na srpskoj alternativnoj sceni. Repetativna muzika sa mudima i rokenrol sa mišićima jedna su od odlika ovog odličnog benda. Prošle godine, po izdavanju albuma, napokon su prešli granice Srbije i odradili prvu turneju po Sloveniji i vratili se puni pozitivnih utisaka. Nije isključeno da će već na leto obići ceo region možda i jedan deo Evrope, jer ovakav bend ima šta da pokaže na evropskoj klupskoj sceni.

Styptic - Noesis

Styptic NoesisAlbum na koji se svakako predugo čekalo konačno je objavljen. Celu deceniju Styptic je bio najdraži bend niške omladine (i ne samo omladine) koju je spajala ljubav prema grunge i alt metal distorziranim rifovima. Na izdanju se nalaze tek tri numere od ranije poznate policiji dok je čak 8 kompletno novih. Ipak, sve je to isproducirano iznova tako da je album stilski ujednačena celina koja je, može se reći, zasluženo gurnula bend u širu prepoznatljivost kada je ostatak zemlje u pitanju. Pored progresivnih aranžmanskih rešenja, albumom svakako dominira jedinstveni vokal Miodraga Brankovića, koji nije dočekao objavljivanje albuma u postavi benda. Ali dobro, ovako je jedna priča zaokružena a Styptic sa novim vokalom nastavlja da gura svoju priču ovog puta sa zvaničnim izdanjem iza sebe.

Paydo Komma - Strano

Paydo Komma StranoPrethodna godina bila je jako uspešna za ovaj niški trip-hop bend. Izdali su sjajan prvi album i to krunisali u krcatom Feedbacku na svojoj lajv premijeri u decembru. Iako malo manje “tvrd” i mračan u odnosu na debi EP, “Strano” ipak nosi količinu emocija i melanholije koju biste i očekivali od dobrog izdanja pomenutog žanra a sve to pojačano energijom jer je u pitanju punokrvni bend, a ne samo studijski projekat. Zaista jedno izdanje na koje Niš treba da bude ponosan jer se takav pristup muzici kod nas ne sreće previše često.

Kiša Kerozina - O ljudima i snovima

Kisa Kerozina O ljudima i snovima“Kiša” je postala u neku ruku samostalni projekat frontmena Marjana Stošića, pa zato i ne čudi doza introvertnosti u zvuku i lirici. Muzički je to i dalje alternativni rok sa elektro primesama, ali kao da je kritičkom elanu sa prethodnog izdanja neko natovario ranac prepun kamenja na leđa. To, zapravo, ne znači ništa dobro, ali za posledicu ima album koji pluta po prelepom očaju. Šta će se ubuduće dešavati sa bendom, teško da neko sem Marjana zna. Iz tih silnih negativnih emocija koje se osećaju na albumu možda se izrodi bes. Iz tog besa možda inat, a svi znamo da je to Srbima omiljena motivacija. Bilo kako bilo, čak i da bude onaj najgori scenario, bar je “Kiša” otišla sa otrovnim pljuskom koji će betonom popločani mozgovi pamtiti i na avgustovskom suncu.

Leer - akt I.

Leer akt IPrethodne dve godine obeležio je uspon žanrovski specifičnih muzičkih blogova koji su po celom svetu rasejali seme svega što ima prefiks “post” u sebi. Tako je i u ove naše ruralne krajeve došao silni talas postrock i postmetal bendova koji su svoje ime gradili u underground krugovima i na nastupima uživo umesto uzaludnim pokušajima da se nakače na neku od muzičkih televizija. Leer je jedan od domaćih odgovora na, sasvim zrelu, svetsku postmetal scenu. Najbolje u celoj priči, pored same muzike, je to što se bend odlučio na tekstove na srpskom i time se u startu izdvojio iz mase sličnih. Crna i teška atmosfera vlada ovim pesmama i ostavljeni ste na milost i nemilost tutnjajućim gitarama i zastrašujuće moćnim vokalima.

Suffering's The Price - Skull Tower

Suffering The Price Skull TowerUz Maričino i Limbovo izdanje svakako najtvrđi album u godini. Za razliku od ova dva pomenuta, koji više naginju publici odgojenoj na metalnim derivatima, STP će više prijati ljubiteljima hard-core zvuka. Preciznije u pitanju je beatdown hard-core album, što znači da je sve teže, sporije i krvožednije u odnosu na klasični hc zvuk. Momci nisu bili lenji pa su organizovali nekoliko koncerata širom zemlje i tako dokazali da nije nemoguće da neko iz Niša mrdne dalje od Aleksinca. A kako se dobar glas daleko čuje, tako je i zvuk ovih naših sugrađana dopao šaka jednoj belgijskoj izdavačkoj kući koja je i objavila album ostavljajući strancima da se pitaju šta je taj Skull Towert i da l' je onaj Sinđelić bio normalan.

TV on the Radio

TV on the Radio – Seeds (Harvest, 2014)
Kamen temeljac novog poglavlja u radu benda

Piše: Miloš Najdanović

seedsJedan od omiljenih modernih bendova Dejvida Bouvija (uz Arcade Fire, naravno) je bruklinski eksperimentalni sastav TV on the Radio. Odličan bend, presečen tragedijom nakon izdavanja albuma Nine Types of Light, imao je poteškoća sa snimanjem i objavljivanjem novog albuma.

U aprilu 2011. godine, nakon teške bolesti, preminuo je njihov basista Džerard Smit. Snimati ponovo i ići na turneju bez jednog od originalnih članova je prava noćna mora za svaki bend, i jedan od najvećih ispita koji muzičari moraju da prebrode. Tragedija je bend potresla privatno, ali nije mnogo uticala na profesionalizam i novi album. Ako bih morao da procenim, rekao bih da je pesma "Careful you" jedina oda pokojnom Smitu. I know it's best to say goodbye / But I can't seem to move away, na prvi pogled ljubavna, ali možda opet samo vešto ispletena počast njihovom prijatelju.

Bend je proces snimanja odužio, a bilo je i problema oko izdavača. Naime, ušli su u sudski spor sa bivšom izdavačkom kućom. Na kraju je to ispalo dobro za bend jer su odlučili da album snimaju u studiju svog člana Dejva Siteka, da ga on producira i, povrh svega, da album objave za njegovu izdavačku kuću (iako je ipak objavljen na kraju za "Harvest records"). To je značilo da je bend imao studio stalno na raspolaganju i da su mogli maksimalno da se posvete procesu snimanja.

Rezultati svega toga su fantastični. Pravi album za uživanje i možda njihov najbolji u karijeri. Slojeviti aranžmani, a opet ne previše komplikovani, koji, iako je bend eksperimentalan, nikada melodičnije nisu zvučali. Muzika lako ulazi u glavu i pravi haos po nervnim ćelijama. Umiljat glas Tunda Adebimpa nateraće vas na njihanje uz svaku pesmu − počev od mile i romantične (iako ima elemente epitafa) "Careful you" sa francuskim uvodnim stihovima Oui je t'aime, oui je t'aime / À demain, à la prochaine, preko vesele, pozitivne "Could You", adrenalinske "Lazzeray", pa do sarkastičnog prvog singla "Happy Idiot".

Ima i slabijih pesama na albumu, ali je celokupan utisak o ploči koja je manje elektronska odličan. Zapravo, ima ovde dosta elektronike, ali nije akcenat na njoj već je ona odličan sastavni deo celog sklopa albuma. "Seeds" je novo poglavlje u eri benda koji je primer kvalitetnog modernog sastava, izdržljivosti i spremnosti da se prevaziđu sve prepreke koje sudbina nameće. Mogu reći da su uspešno posadili "seme" onoga što će, nadamo se, biti voćem bogato drvo.

Leonard Cohen - Popular Problems

Leonard Cohen – Popular Problems (Columbia, 2014)
Bez starca nema udarca

Piše: Miloš Najdanović

leonard cohen popular problemsDoživeti 80. godinu i pritom biti zdrav i pribran je već samo po sebi veliki uspeh. A naći energije, snage i volje da prolazite kroz naporan proces snimanja muzičkog albuma je vredno naklona i samo ta pomisao je već jedna velika pobeda za Koena, bez zalaženja u kvalitet albuma.

U ovom slučaju i kada zađemo u kvalitet albuma, nailazimo na novo oduševljenje. Već početna numera krije jako zanimljive stihove, koji možda malo pojašnjavaju koncepciju albuma: ...I’m slowing down the tune/I never liked it fast.../It’s not because I’m old/It’s not the life I led/I always liked it slow ... Grubo prevedeno, jedno tumačenje bi bilo da ne brinemo što je usporio na albumu, što sve ređe izdaje albume, manje nastupa... nije to zato što je Koen ostario, već zato što tako voli. Hej, čovek je zaslužio da se njegovi albumi iščekuju i da ih natenane pripremi kako bi bili što bolji.

Leonard nikada nije bio rokenrol zvezda, nije bio ni pevač. Pevač u pravom smislu te reči, velikog raspona glasa, izuzetnih vokalnih sposobnosti, već je i u tom pogledu bio pesnik. On ne peva svoje stihove on ih recituje. Tako je i na "Popular problems". Osećajno, strpljivo, pažljivo pripoveda pisanu reč a pevački album iznose fenomenalno uklopljeni prateći vokal. Bilo da ti vokali glasno odjekuju u refrenu "Slow", samo uskaču u "Almost Like The Blues" ili duetiraju sa Koenom u "A street", oni su glavna tačka albuma, naravno uz same stihove.

Druga bitna stavka izdanja su instrumentalni aranžmani koje je osmislio producent Patrik Leonard. Mahom džezerski, dosta klavira/sintisajzera, kontrabasa i violina. Gitare ima tek ponegde, na primer, gitara i violina nose "You Got Me Singing". Naravno ima puno slojeva u svim pesmama, svaka je priča za sebe. U tom smislu na samoj sredini odskače "Did I Ever Love You" koja je ritmički znatno brža od svih ostalih pesama, pogotovo u refrenu.

Tematski, to "popularni problemi" očigledno se ne odnosi na moderne probleme, već one ustaljene i uvek aktuelne. A takva je očigledno samo jedna... ljubav. Nema širih društvenih i političkih tema, ipak je to Koen gde ga uvek boli neka Suzana, Marijana ili Heder.

Sve gore navedeno, uklopljeno u jednu celinu nazvanu "Popular Problems", predstavlja izuzetnu kolekciju uspavanki, valcera, balada koja potvrđuje izreku "Bez starca nema udarca!"

Pink Floyd - The Endless river

Pink Floyd - The Endless river (Columbia, 2014.)

Piše: Miloš Najdanović

Pink Floyd The Endles River MainBtw Pink Floyd album out in October is called "The Endless River". Based on 1994 sessions is Rick Wright's swansong and very beautiful. – Jedan tvit iz jula koji je uzdrmao svakoga ko iole zna nešto o muzici, a objavila ga je Poli Samson, lepša polovina Dejvida Gilmora. Mislili smo da će ova rečenica promeniti svet, kao da nam nije dosta što se snimaju novi Star Wars filmovi, jer ćemo posle 20 godina moći da čujemo i novi album Pink Flojda. Bio sam oduševljen, a bogami i pomalo uplašen.

Razloga za strah bilo je mnogo. Hoće li to zvučati kao neki od klasičnih Flojdova, hoće li biti Votersa, hoće li majstori objasniti današnjoj deci kako se pravi album... odgovor je na sve − ne, i neće Y generacija dobiti jedan "Dark Side of The Moon" svog vremena, makar ne od Flojdovaca, to je sada već zagarantovano. Nažalost, nismo dobili ni novi "The Division Bell" već ono što je preostalo sa njega.

No, pre svega toga, vratimo se unazad i osvrnimo na samu karijeru benda. Osnovani su 1965. godine u Londonu, u vremenu kada je LSD upumpavao kreativnost u muzičke mozgove i iznedrio psihodelični rok. Vodio ih je na početku Sid Bare, sa kojim je bend objavio samo dva albuma, a opet dovoljno da uđe u legende. Druga faza benda i ona najbitnija funkcionisala je kao sklop kreativne genijalnosti Rodžera Votersa, Dejvida Gilmora, Nika Mejsona i Rika Vrajta, i 70-ih su važili za najveći bend na planeti koji eto i duboko u prvoj deceniji XXI veka niko ne može da dostigne. "The Dark Side of The Moon", "Wish You Were Here", "Animals" i "The Wall" su predstavljali vrhunac benda, koji je urušen kada su unutrašnje svađe i egoizmi rasturili mašineriju. Izgnanstvo Rodžera Votersa predstavljalo je novo, poslednje poglavlje u radu Pink Flojda i okretanje komercijalnijem, melodičnijem i mekšem zvuku čiji je vrhunac bio "The Divison Bell" iz 1994. godine. Od tada je Voters gradio solo karijeru, a ostatak benda je služio kao podrška Dejvidu Gilmoru u njegovim solo poduhvatima. Nakon Vrajtove smrti bilo je jasno da više nikada nećemo videti Pink Flojd ponovo na okupu.

Fanovi su uvek bili čudna sorta ljudi, zato je i termin potekao od "fanatik" ili "fanatizam". Ima ih svakakvih (ima gi razni, što bi naš narod rekao), od zadrtih do potpunih idiota, i svaki bend ima svoju fan bazu. Flojdovci se dele na nekoliko sorti: Prva − koji kažu da je Pink Flojd jedino bitan bio kada je sa njima bio Sid Bare. Takvima treba oduzeti pravo na slobodu govora i mišljenja, a možda preispitati i njihovo mentalno zdravlje. Druga – oni za koje je Pink Flojd mrtav i neslušljiv postao odlaskom Rodžera Votersa (pomalo ekstremno, ali svi fakti idu u prilog ovom razmišljanju); Treća – oni koji umeju da cene i poštuju svaku fazu u radu benda i gledaju na to kao evoluciju jednog muzičkog sastava. I upravo su oni najveći fanovi, najverniji. Da ne bi ispalo da je ovo baljezganje samo popunjavanje praznog prostora, ova klasifikacija bila je bitna da bi se razumele reakcije ljudi i muzičkih profesionalaca na novi album "Endless River". Treba čovek biti ekstremni ego-paćenik da misli da je vredan kritikovanja bilo kog Pink Flojdovog albuma. Možemo samo konstatovati neke stvari i dati opservacije, ali reći da nešto iz njihove radionice ne valja, jeste jedna velika zajebancija. Rolingstonsi i Bitlsi mogu da budu najveći bendovi na svetu, ali Pink Flojd su jedini na svetu koji znaju kako konstantno snimati vrhunske albume. Nije "Endless River" njihov opus magnus, ali je prijatan, slušljiv, profesionalan i opet studijski savršeno urađen.

Novi album je poslednja počast klavijaturisti Ričardu Rajtu, značajnom članu ovog benda. Čak i Voters, koji ga je otpustio iz benda, znao je da ne može bez njega da radi, pa ga je plaćao honorarno da snima i nastupa sa njima, iako zvanično više nije bio deo benda. Gilmor je odmah rekao da ovde neće biti novog materijala. Nije ovo bila ni nedovršena simfonija, ovo je, budimo iskreni, ono što se u muzičkom svetu naziva B strana. Ovo je druga (ne mračna) strana "The Division Bell". Pesme nastale pre 20 godina sada su samo ispolirane, dorađene i napokon upakovane i objavljene. Jednočasovni instrumentalni užitak, poslednji trzaj britanskih majstora, oda je ne samo pokojnom Ričardu Rajtu već i samom Pink Flojdu. Pretežno instrumentalan, odiše duhom "Division bell-a ", zadirkuje zvonima "High Hopes-a ", kompjuterskim glasom Stivena Hokinga i na kraju ubitačnom oproštajnom baladom "Louder Than Words", koju je napisala Gilmorova žena.

Veliko je pitanje zašto je Pink Flojd ovakvim delom želeo da se vrati na scenu (ne u bukvalnom smislu te reči). Novca imaju za još dva života, uspeha imaju, Gilmor ima sjajnu solo karijeru. Možda da bi nervirali Votersa, jer je sa "The Wall" turnejom raspametio svet, a možda i samo zarad fanova. Ko bi ga znao. Ja želim da verujem da su jednostavno Gilmor i Mejson rešili da jednim poslednjim albumom Pink Flojd pošalju na poslednju, večnu, plovidbu beskrajnom rekom.

Rajder liste ili šta sve možeš da tražiš kad si poznati muzičar

Piše: Ivana I. Božić

lady gagas healthy concert riderŠta je zajedničko ljudskoj lobanji napunjenoj ljutim papričicama, kondomima u duginim bojama i uramljenoj slici princeze Lee iz "Ratova zvezda"? Sve te stavke svojevremeno su se našle na nekim od brojnih rajder listi svetski poznatih muzičara.

Dobri organizatori muzičkih dešavanja znaju da je za kvalitetan nastup nekog benda ili muzičara potrebno da ti izvođači budu zadovoljni pre, tokom i nakon svog nastupa. Da bi zaista i bilo tako, organizatori pre ugovorenog nastupa od izvođača dobijaju liste sa zahtevima, takozvane rajder liste (eng. Rider lists, The backstage lists), gde se, pored detaljnih uputstava o izgledu bine, ozvučenja i osvetljenja, nalaze i lični zahtevi izvođača o smeštaju, garderobama u bekstejdžu i hrani.

Rajder liste najčešće predstavljaju spisak tehničko-scenskih, ali i egocentrično-bizarnih zahteva izvođača. Njima se definiše npr. kakvi treba da budu priključci za struju na bini, kog napona i kakvo treba da bude nezavisno napajanje (ukoliko dođe do havarije i lokalna centrala ispadne)...

U suštini, rajder lista služi da bi se izbegle improvizacije i neprijatna iznenađenja na turnejama.

Prvu rajder listu sačinili su članovi benda Van Halen koji su tražili "M&M" čokoladne bombone, s tim da su iz činije morale da budu izbačene sve bombone braon boje. Članovi benda kasnije su objasnili da im je za bombone sasvim svejedno i da su tako hteli da provere da li organizatori čitaju rajder liste u potpunosti i do kraja: "Ako nađem braon bombone, mogu da budem siguran da će biti tehničkih propusta i da moramo da testiramo celu scenu", razjasnio je jednom prilikom Dejvid Li Rot.

Testiranje organizatora ili najekscentrik?

Današnje rajder liste, zavisno od muzičkog žanra, obiluju prvenstveno prohtevima samih muzičara dok je tehnički deo manje-više isti i zavisi od prostora gde se nastupa, veličine bine, da li je samostalni nastup ili u okviru festivala... S obzirom na to da mnogi koji se danas bave novinarstvom ne razumeju ni pola od onoga što piše u tehničkom delu rajdera, do javnosti obično dođe deo zahteva vezanih za bekstejdž, ketering i lične prohteve samih izvođača. Mnogi od tih zahteva su nužni, neki su simpatični, a neki čak i morbidni.

metallicariderOstalo je zabeleženo da su Led Zeppelin u svakom bekstejdžu morali da čekaju pegla i daska za peglanje, dok su na vrhuncu slave Beasty Boys tražili da ih u garderobi obavezno sačekaju kondomi u duginim bojama. Makarone sa sirom bile su uslov da Nirvana pregovara o bilo kakvom nastupu.

Johnny Cash jednom je tražio američku zastavu toliko veliku da je može jasno videti svaki posetilac koncerta ponaosob.

Paul McCartney preferira biljni svet. To se vidi i po bekstejdževima u kojima boravi, pošto zahteva da se u njima nalazi devetnaest olistalih biljaka visine šest stopa, i četiri biljke od četiri stope.
Red Hot Chili Peppers zahtevaju čist donji veš u bekstejdžu. Momci su poznati po svojoj spritualnosti, te su tako 2000. godine imali nekoliko zahteva u cilju "održanja njihove duhovne ravnoteže". Zato su tražili aromatične sveće, svež koren đumbira, sveži sok od papaje i 24 jednolitarske flaše obične vode sa planinskog izvora sa Havaja ili iz Australije. Bend je takođe zahtevao malu, tepisima pokrivenu sobu, isključivo za meditaciju. Zidovi sobe trebalo je da budu ofarbani u određenu boju od njene srednje do tamne nijanse, ali nikako u plavu.

Frontmen benda Guns’n’Roses Axl Rose tražio je četvrtastu dinju kakva se uzgaja samo u Aziji. Mada, među prvim zahtevima su mu topla voda i med, koji isključivo mora biti "Sue Bee".

Organizator nastupa benda Motley Crue mora da obezbedi: majonez, poseban senf (Pupon dižon), bou od tri metra, mitraljez i spisak lokalnih sastanaka anonimnih alkoholičara.

Zahtevi Jamesa Browna su bili u skladu sa pesmom "Sex Machine". Tražio je jednom prilikom dve devojke starosti ispod 21 godine i fen za kosu.

Marilyn Manson je tražio nešto slično. Prostitutku, ali isključivo ćelavu, bez zuba, isključivo «haribo» gumene bombone, kokice napravljene u mikrotalasnoj rerni, apsint i da u bekstejdžu bude što je moguće hladnije.
Iggy Pop (The Stooges) u rajderu navodi da mu treba brokoli koji će isključivo bacati u kantu, sedam patuljaka iz "Snežane i sedam patuljaka", s tim da nije bitna njihova veličina koliko njihov stav.

Ukoliko se nastup Foo Fightersa padne u sredu, oni zahtevaju goveđu supu sa knedlama. Inače, momci često svoj rajder "začine" humorom, te tako oni zahtevaju slaninu koju zovu "božja valuta" ili "upozoravaju" da: "Ukoliko nemate plastične čaše od 16oz (plastične čaše srednje veličine, prim. aut.), molimo vas, pronađite prodavnicu koja ih prodaje i onda ponudite prodavcu neku valutu u zamenu za tražene čaše. Još jednom, imate vremena od trenutka našeg angažovanja da pronađete ove stvari. POKRENUĆEMO KETERING DŽIHAD UKOLIKO NE DOBIJEMO OVE ČAŠE."
Kada su na turneji, Korn vole da budu okruženi rock friendly advokatima, doktorima, zubarima i kiropraktičarima.

Bekstejdž bez alkohola žele i AC/DC koji u svom rajderu navode da pre nastupa u bekstejdžu ne žele pivo već samo krekere i sir.

Momci iz benda Slayer su na Fun Fun Fun Festu 2011. tražili 50 hiljada živih pčela, 100 snežnobelih koza za klanje, kišobrane otporne na krv, plitke činije za sendviče poređane u obliku pentagrama i jednu ljudsku lobanju napunjenu ljutim papričicama. Na njihovom rajderu su bile i četiri Lite-Brite kutije (šablon sa raznobojnim plastičnim iglicama – bockicama, koje se ubadaju u šablon i mogu da svetle u mraku, prim. aut.), deset kutija dečijeg voćnog jogurta Go-Gurt, sto za ping-pong, Zamboni (mašina za čišćenje leda, prim.aut.), četiri crne lopte za jogu, DVD boks set serije "Hogan’s Heroes" i "dve kutije za cipele da sakrijemo naše Gremi nagrade (ne ispisujte "Gremi" na kutijama)".

Prema rajderu iz 2010. godine, Tenacious D (Jack Black i Kyle Gass) tražili su da se u njihovoj glavnoj garderobi nađu dnevne novine (NY Times, USA Today i neke lokalne) i boca braon senfa koji "mora biti VEOMA ukusan", dok prostorija za druženje mora biti snabdevena senfom koji je "podjednako ukusan kao onaj iz garderobe benda. Pored toga, tu se mora naći i velika crna čokolada (sa najvećim mogućim procentom čokolade), kao i veliki oval sa ćuretinom i tanjir sa sirom (odabrani čedar).

Slike i naše prilike

Kada su maja 2013. godine Depeche Mode nastupali u Beogradu, pored standardnih 100 kg leda, masera i boca sa kiseonikom za scenski nastup, frontmen benda Dave Gaham tražio je da u njegovom ličnom obezbeđenju budu isključivo žene.

Rajder lista benda Faith No More za nastup iz 2012. (Belgrade calling) u Srbiji imala je preko 100 strana. Organizatori su bendu na Ušće morali da dopreme mašine za pranje i sušenje veša, da im obezbede zaseban internet i tuševe, kao i jednog malog majmuna koji će se zvati Eksl (svaka sličnost sa imenom pevača G‘N‘R je svakako namerna). Tako je u bekstejdžu trebalo obezbediti 24 peškira bele boje koji su morali biti mekani kao "male zeke tokom toplog letnjeg dana dok se na livadi igraju sa braćom i sestrama". Iza i oko scene Patona je trebalo da sačeka cveće i to: poljsko, svadbeni aranžmani, pogrebni venci i drugo grobljansko cveće, pa čak i uvelo cveće jer "svako cveće dolazi u obzir i trebaće nam mnogo, mnogo cveća, čak i onda kada pomislite da ga ima baš, baš dosta, to neće biti dovoljno", navedeno je u rajderu.

Nasuprot svetskim, domaći muzičari nisu baš toliko zahtevni kada su rajder liste u pitanju.

Prema rečima jednog od najaktivnijih organizatora muzičkih dešavanja u Nišu Veroljuba Vecka Radojkovića, mnogi bendovi su prijateljski nastrojeni i sve se rešava u hodu jer su to sve urbani ljudi koji su skromni: "Većina domaćih bendova ili bendova iz regiona sa kojima ja radim dolaze kombijem i donose svoju binsku opremu, tako da tu nema neke velike priče oko detalja koja se pojačala ili bubnjevi traže. Kada je reč o smeštaju, zahtevi su uvek strogi, mada zavisi... Nekad se samo proslede zahtevi, a nekad se dogovaramo zajedno." Muzičari nisu mnogo izbirljivi ni kada je hrana u pitanju. "Domaće bendove uglavnom vodimo u kafanu jer svi vole dobru domaću hranu i rakijicu. Čak su i "Hladno pivo" i Rundek sa pratećim bendom uživali u niškom roštilju, domaćoj hrani i piću."

Slična iskustva sa muzičarima ima i Nikola Jovanović Johnny, koji je u Niš dovodio i domaće, ali i inostrane izvođače. "Domaći bendovi nisu zahtevni i zadovoljavaju se kafanom, odnosno roštiljem, a od pića najčešće ide pivo i neko energetsko piće", započinje svoje izlaganje Nikola. "Goblini su tražili flašu burbona i flašu lozovače "13 juli", dva-tri paketa negazirane vode u flašicama i desetak piva, a od klope meso. Koliko se sećam, Petar Jelić i Slobodan Jurišić iz YU grupe su slistili po nekoliko duplih žestokih pića."

Nikola tvrdi da ni inostrani muzičari nisu preterano zahtevni kada je hrana u pitanju, a to potvrđuje primerom muzičara Blaze Bayleya koji je tražio srpski roštilj, lazanje, zaječarsko pivo i vino.

Džezeri − najskromniji muzičari

Učesnici najrespektabilnijeg domaćeg džez festivala Nišvilla sigurno su jedni od najskromnijih izvođača kada su rajder liste u pitanju. Rajder liste su deo ugovora i njima se definišu ketering, bekstejdž, tehnička oprema..., a u honorare ne ulaze: smeštaj, hrana i prevoz od aerodroma.

Jedan od organizatora i promotera Nišvilla Veroljub Radojković navodi da je u rajderima izvođača Nišvilla do tančina definisano šta može, a šta ne može od hrane. Traži se sveže voće, sokovi, čajevi... Mnogi muzičari vole srpsku rakiju, ali i makedonska i crnogorska vina i oduševe se kada im se ponudi neki domaći specijalitet, npr. pite sa oblačinskom višnjom ili neprskanim jabukama. "Sviđaju im se lokalna vina i piva. Recimo Blues Brothers su tražili 24 konzerve lokalnog piva, veliko kravlje zvono (vrsta perkusije) i kofu leda na kraju nastupa (da bi treći pevač hladio ruke nakon nastupa jer mu ruke bride od usne harmonike), Hammond orgulje, Fender pojačalo sa crvenim dugmićima..."

Solomon Burke, jedan od najznačajnijih pevača u istoriji soula i ritma & bluza, povodom nastupa 2010. godine (inače, njegov pretposlednji nastup, prim.aut.), tražio je u svom rajderu 100 crvenih ruža očišćenih od trnja, hidrauličnu dizalicu da se podigne na binu, presto na kome mora da sedi tokom izvođenja, veliki krevet...

S obzirom na nedostatak finansijske podrške, prvenstveno države, organizatori festivala igraju na dovitljivost, ali i razumevanje menadžmenta izvođača. I koliko god ga država ignorisala, Nišville je već cenjen festival u svetu, a njegovi najbolji promoteri upravo su zadovoljni izvođači koji se vraćaju ili ostaju da rade radionice. "Candy Dulfer je nakon svog prvog nastupa na Nišvillu, prilikom gostovanja na nacionalnoj televiziji u Holandiji, pustila svoje snimke sa tog nastupa. Nakon toga iz Holandije nam je stiglo preko sto ponuda za nastup na Nišvillu", obrazložio je Radojković.

O prvim knjigama o džezu i o jednoj suštinskoj knjizi

Vek džeza (17)

Piše: Aleksandar Radovanović

vek dzeza 1Tokom pedesetih godina prošlog veka javilo se u Americi naglo bujanje publicistike o džezu. Pojavilo se mnoštvo istoriografskih, muzikoloških, (auto)biografskih i enciklopedijskih izdanja. Razlog za procvat literature o džezu verovatno leži u tome što njemu više nisu bila potrebna opravdanja, prikrivanja, niti maska eufemizama, iako je tokom prvih četrdeset godina svog postojanja na američku kulturnu scenu stizao koristeći sporedne ulaze, i bio pasivno zanemarivan ili aktivno preziran.

U bogatoj riznici dela posvećenih ovoj tematici posebno mesto zauzima knjiga Leroe Džounsa "Narod bluza", koja je, na zadovoljstvo i iznenađenje domaćih isposnika džeza, dostupna i na srpskom jeziku ("Utopija", Beograd, 2008).

Avangardni i kontrakulturni američki pisac, pesnik, dramaturg, esejista i politički aktivista Leroa Džouns, poznatiji po svom muslimanskom imenu Amiri Baraka, objavio je daleke 1963. godine knjigu "Blues People", socioantropološku i muzikološku studiju o "crnačkoj muzici u beloj Americi", kako stoji u podnaslovu knjige. Kada se pojavila, ova knjiga je predstavljala novi početak, prekretnicu u razumevanju afroameričke kulture sagledane kroz prizmu bluza, džeza i najranijih formi muzike crnih Amerikanaca.

Da bismo razumeli značaj i težinu ove knjige, moramo napraviti kratak i sumarni osvrt na izdanja koja su joj prethodila. Možda je najznačajnije što su bluz i džez prvi put nedvosmisleno prepoznati kao samosvojni i autentični muzički oblici, kao potpuno originalne tvorevine američkih crnaca. Takođe su se pojavile dragocene muzikološko-istorijske analize, posebno što se tiče uočavanja suštinskih razlika između crnačke i evroameričke koncertne muzike (Sidni Finkelstajn − "Jazz: A People’s Music", Andre Oder − "Jazz: Its Evolution and Essence, Joahim-Ernst Berent", "Das Jazzbuch/The Jazz Book"). Dobili smo i bogato dokumentovana istoriografska istraživanja (Maršal Sterns − "The Story of Jazz", Beri Julanov − "A History of Jazz in America").

Ipak, ove knjige, neke više, neke manje, pate od svih dečjih bolesti kroz koje prolaze pionirski poduhvati. Na primer, knjiga Berija Julanova obiluje etnomuzikološkim predrasudama vezanim za afričko nasleđe afroameričke muzike, za njen nastanak i razvoj. On prilično glasno umanjuje značaj tog nasleđa i ističe kako više džeza možemo naći u muziciranju evropskih Cigana nego u čitavoj četi afričkih perkusionista. A interesantno je i njegovo, potpuno netačno, svrstavanje Bili Holidej u bluz pevačice!

Zatim, očigledna su i pogrešna vrednovanja pojedinih muzičara. Na primer, Pol Vajtman, jedan od tzv. "kraljeva džeza", Gaj Lombard i Glen Miler u tim knjigama dobijaju gotovo isti prostor i status kao i Luj Armstrong, Djuk Elington ili Čarli Parker (umesto da Parkeru dodeli posebno poglavlje, Julanov, bez obzira na umerene pohvale i svoju naklonost prema modernim kretanjima u džezu, s njim završava u tri pasusa!). To pokazuje da ovi pisci, ne baš svi (ovde opet prednjači Julanov), još uvek nisu uspeli da naprave suštinsku – generičku − razliku između beskrvnog komercijalizma američke popularne muzike i autentičnog džeza. U stvari, entuzijazam i ushićenost ovih pisaca kao da nisu imali kraja. Oni su bili spremni, potpuno nekritično, da svakog muzičara koji se pojavi na sceni, maltene preko noći, zaogrnu plaštom genijalnosti. Izgleda da nigde nema toliko "genija" kao u džezu i popularnoj muzici, jer su mnogi Salijeriji proglašavani Mocartom.

vek dzeza 2I konačno, ali ne i manje važno, rane knjige o džezu pate od promašenih predviđanja. Budući da je "džez - zvuk iznenađenja", kako ga je jednom definisao Vitni Belije, ovi pisci su se uglavnom vezivali za recentna zbivanja, i aktuelni stil svog vremena proglašavali vrhuncem džeza, dok su gotovo redovno odbacivali novu muziku koja se istovremeno stvarala u nekom crnačkom getu, nazivajući je "nepromišljenim fanatizmom" (kad je reč o bibapu) ili "antidžezom" (kad je reč o fri-džezu). Dragoceni izuzeci su Net Hentof i Martin Vilijams, koji su uvek imali sluha za progresivne tendencije u džezu (vidi: Net Hentof − "Džezerski život", "Utopija", Beograd, 2012).

Moramo imati na umu da su ove knjige uglavnom pisali beli američki liberali, čije se poznavanje crnačke kulture završavalo s pločama ili u sporadičnim kontaktima sa crnim muzičarima u klubovima. Međutim, Amerika je u to vreme još uvek bila oštro podvojena zemlja, segregacija je bila, samo desetak godina posle ukidanja ropstva, ozakonjena na svim nivoima društvenog života, i na drastičan način je uslovila društvenu odvojenost crnaca i belaca, stvorivši ono što Džouns/Baraka naziva "kulturnim zaostajanjem" bele Amerike u odnosu na crnu. Znanje bele Amerike o crnoj, tvrdi autor, uvek je bilo samo površno.

To su samo neki od razloga što je socioantropološka i muzikološka studija Džounsa/Barake predstavljala pravo otkrovenje. Ona je otvorila potpuno nov pristup u razumevanju crnačke kulture i muzike, i postala jedna od najreferentnijih i najuticajnijih knjiga, putokaz novoj generaciji istraživača. Ovaj afroamerički autor je suvereno razotkrio predrasude i demistifikovao legende koje su s vremenom postale opšta mesta izvitopereno utkana u priču o nastanku i razvoju bluza i džeza. I ne samo to. Džounsova/Barakina reinterpretacija razvoja i promena u formi crnačke muzike (od radnih pesama i spirituala, preko primitivnog, klasičnog i urbanog bluza, od njuorleanskog džeza i svinga, do bibapa i prve generacije fri-džez muzičara) relevantna je i za razumevanje recentnih kretanja u džezu, jer pruža sveže i podsticajno teorijsko i metodološko gledište. Aktuelnost ove knjige potvrđuje i činjenica da je ona do sada imala pet izdanja. Poslednje je objavljeno 1999. godine, 36 godina od prvog izdanja.

Džouns/Baraka polazi od pretpostavke da se crnačka muzika menjala kako se i on sam menjao, i piše: "Najizražajnija crnačka muzika bilo kog datog perioda veran je odraz onoga što crnac jeste, ona je portret crnca u Americi u tom određenom vremenu, ono što on misli da jeste, ono što on misli da je Amerika..." On takođe smatra da je to nemoguće otkriti bez dubokog poniranja u društvenu istoriju američkih crnaca, bez razumevanja trnovite i mučne staze koju su crnci prešli od robova do (drugorazrednih) građana. Shodno tome, ova knjiga nužno progovara i o američkoj kulturi, ekonomiji i društvu, i od suštinske je važnosti za razumevanje ne samo odnosa crnaca i belaca, već i samih crnaca unutar crnačke populacije.

Još od ropstva, a posebno posle masovnog egzodusa crnaca u severne industrijske centre Amerike, došlo je do društvenog raslojavanja i rascepa među samim crncima. Od relativno homogene društvene i kulturne zajednice, crnci su se na svom putu ka glavnom toku američkog društva podelili u dva različita i suprotstavljena socijalna entiteta – jedan, koji su uglavnom činili siromašniji crnci, i drugi, koji je predstavljala crna buržoazija. Dok su ovi prvi težili da se što više prilagode Americi i "da postoje kao običan proizvod takvog prilagođavanja", a da pritom ne zaborave i ne odbace svoj afroamerički etnički i kulturni identitet, dotle su ovi drugi poželeli asimilaciju, da potpuno nestanu unutar granica bele Amerike i da na oltaru "asimilacije i napretka" zauvek izbrišu sve svoje crnačke karakteristike i potisnu svoje robovsko poreklo. Ovaj rascep između "slobodnjaka" i "građana" unutar crnačke zajednice od izuzetne je važnosti za razumevanje evolucije crne Amerike i njene kulture, smatra Džouns/Baraka. Zapravo, jedno od bitnih poglavlja autorove knjige zasniva se na kritičkom razmatranju krajnje anticrnačkih stavova crnačke buržoazije, koji su, između ostalog, bili tako očigledni u romanima rane afroameričke književnosti. Kako navodi autor, knjige ovih pisaca sadržale su iste predrasude i taštine koje su se mogle naći u romanima njihovih uzora, bele srednje klase.

Samo je muzika, možda zato što je svoju snagu i lepotu crpla iz dubina duše crnog čoveka i što su njene tradicije sprovodili oni crnci koji se nisu stideli svog etničkog i kulturnog identiteta, bila sposobna da preživi stalna i namerna razblaživanja crne srednje klase i uporne pozive na zaborav glavnog toka društva. Džouns/Baraka ističe da je autentična crnačka muzika uvek radikalna u kontekstu formalne američke kulture.

Kao i u njegovim ostalim delima, i u ovoj knjizi provejava Džounsovo/ Barakino neumorno zalaganje da se američki crnci udalje od diktata asimilacije na koju ih stalno primorava bela Amerika, i okrenu sebi samima i sopstvenom iskustvu Amerike. A to iskustvo – od ropstva do današnjih dana – najočiglednije je, pokazuje autor, u evoluciji forme u crnačkoj muzici.

Bez obzira na to što je ovu knjigu pisao početkom radikalnih šezdesetih, u vreme borbe crnaca za građanska prava i uspona crne svesti, u kojoj je i sam bio politički i kulturno aktivan, Džouns/Baraka dalekosežno i tačno predviđa današnje stanje kada pri kraju knjige konstatuje "da ima mnogo više crnaca, džez muzičara i drugih koji su uspešno zakoračili u bezlični sindom formalne američke kulture i koji više ne mogu da shvate osnovnu društvenu i emocionalnu filozofiju koja je tradicionalno nadahnjivala afroameričku muziku". To dalje može da znači, ako nam je stalo do konsekventnosti, da se džez, nekada subverzivan i antiasimilacion, poslednjih decenija razblažio i, uz retke izuzetke, postao sastavni deo kulturnog establišmenta. Možda danas hip-hop, nekada muzički i jezički izraz siromašnih crnaca iz geta, nastavlja kritičku i radikalnu tradiciju crnačke muzike. Međutim, i rep se u skorašnje vreme, zbog svoje ogromne popularnosti i neraskidive sprege sa muzičkim, filmskim i šou-biznisom, u velikoj meri konformirao. Otuda među njegovim izvođačima imamo sve više bogatih skorojevića koji su spremno odgovorili na materijalistički zov Amerike i brzo zaboravili da su, ne tako davno, bili izvan zidina grada.

Sve u svemu, nema sumnje da danas većina "crnih građana" (a sve više i "slobodnjaka" iz geta) nastavlja da potiskuje bilo kakvu vezu sa svojim afroameričkim identitetom i nastoji da se, najbrže što može, dovoljno očisti od boje i "smrada", kako bi se ušunjala u glavni tok američkog društva. Zato i nije ništa neobično što je crnac postao predsednik jedne, ni bele, ni crne, već danas sive, Amerike.

Preskakanje ajkule i nuklearkom na frižider

Tačke posle kojih sjajan televizijski program postaje debakl

Piše: Stefan Marković

flying sharksKada stvaralački tim popularnih televizijskih serija dosegne vrh svoje kreativnosti i kvalitet serije krene strmoglavo da opada (srazmerno sa gledanošću), neretko se dešava da takvo ostvarenje preskoči ajkulu pre no što se sasvim ugasi.

Preskakanje ajkule (eng. Jumping the Shark) termin je koji je nastao zahvaljujući televizijskoj seriji "Srećni dani" (Happy Days, 1974–1984), u kojoj je jedan od njenih aktera, popularni Artur Fonzareli Fonz, stavljen u situaciju da odeven u kožnu jaknu i šorts, vodenim skijama preskoči morskog psa. Skok je bio uspešan i masa je zadivljeno aplaudirala neustrašivom Fonzu. Ipak, masa ispred televizora nije bila baš tako oduševljena. Štaviše, takva besmislica rezultovala je gubljenjem i ono malo preostalih gledalaca i konačno ¬– skidanjem serije sa televizijskog programa. Za preskakanje ajkule bi se moglo reći da je to očajnički potez stvaralaca, koji ima za cilj da privuče nove (ili makar da povrati izgubljene) gledaoce serija u samrtnom ropcu. Međutim, takva neinventivna, nefunkcionalna i nadasve preterana akcija najčešće dovede do toga da agoniju programa pred gašenjem skrati, odnosno samo brže dovede do njegovog ukidanja.

Istorija televizijskog programa prepuna je preskakača. Dejvid Linč i Mark Frost, tvorci "Tvin Piksa" (Twin Peaks, 1990–1991), planirali su da ne otkriju (ili bar mnogo kasnije da otkriju) ko je ubica Lore Palmer. Međutim, držanje gledalaca u neizvesnosti iziskivalo je neprestano stvaranje novih narativnih lukova, te je intriga vezana za glavni rasplet počela da opada, baš kao i interesovanje za ovaj šou. Frost i Linč su onda pribegli preskakanju ajkule, otkrivši već u petnaestoj epizodi da je ubica upravo Lorin otac. Tvorci serije su tvrdili kako su od početka znali ko će biti ubica, ali je za mnoge ovo razrešenje bilo dovoljan razlog da "napuste" seriju, čije je gašenje bilo neminovno.

U seriji "Dekster" (Dexter, 2006–2013) počelo se sa skakutanjem već posle maestralne prve sezone. Prateći uspešni šablon prve sezone, snimljena je, nimalo inovativna, druga, kao i treća sezona, a onda se činilo da se serija vraća u kolosek uvođenjem Triniti ubice u ingenioznoj izvedbi Džona Litgoa, koji je pretio da će preoteti šou Deksteru. Međutim, na Deksterovom stolu za ubijanje završio je i on, a posle te sezone promenjen je gotovo čitav kreativni tim koji je radio na ovom ostvarenju. Novi scenaristi su konačno oterali Dekstera do duvara. Toliko su rešenja kojima su pribegavali bila nesrećna, da se slobodno može reći da nije bilo samo jednog preskakanja ajkule, već plejada istih. Ipak, neki od olimpijskih preskoka svakako su bili: zaljubljivanje Deksterove sestre Deb u Dekstera (?!), zatim momenat kada ista ta Debra bira da ubije policijsku komesarku Laguertu, umesto da uhapsi brata (koji je serijski ubica), i kao fataliti, za kraj, Dekster, sociopata bez ikakvih emocija prema bližnjima, čovek čiji je modus "radim zato što to normalni ljudi rade", sa svog stola za ubijanje oslobađa Hanu i zaljubljuje se u nju, ženu koja iza sebe ima više mrtvih muževa, nego li Dekster dobrih epizoda. Ipak, serija je uspela da preživi čak osam sezona, sve do nimalo zadovoljavajućeg finala iz 2013. godine.

dexterNi medicinska drama "Uvod u anatomiju" (Grey’s Anatomy, 2006– ) nije izbegla da preskoči ajkulu, iako se emituje i dan-danas. Naime, osamnaesta epizoda sedme sezone zapravo je koncipirana kao mjuzikl. Problem nije u glasovnim sposobnostima glumaca (neki od njih su se već oprobali na Brodveju), pa čak ni u samoj ideji da jedna od epizoda poprimi oblik mjuzikla (već je rađeno nešto slično i u seriji "Bafi − ubica vampira"), već u tome što nikako nije bilo vreme za takvu epizodu. Zaplet je bio vezan za strašnu nesreću zbog koje je život par važnijih likova visio o koncu, a gledali smo hirurge koji pevajući vrše operaciju nad njima. Takva groteska nije viđena ni u niškom Kliničkom centru.

Serija "Alias" (Alias, 2001–2006) imala je potencijal da postane veoma ozbiljna špijunska drama sa elementima naučne fantastike. No, posle druge sezone pisanje scenarista postajalo je sve kritičnije, a fanovi su polako nestajali. Kako bi prodrmali već zadremale gledaoce, scenaristi su rešili da ubace šta-se-to-dođavola-desilo momenat, a to je bio trenutak kada je protagonista Von, vozeći se automobilom, priznao svojoj devojci kako to zapravo nije njegov pravi identitet i u tom trenutku ih udara drugo vozilo. Ovaj potez delovao je kontraproduktivno, ostavivši kraj malih ekrana samo po kojeg nostalgičara, a sam motiv otkrivanja identiteta okarakterisan je kao preskakanje ajkule.

"Bekstvo iz zatvora" (Prison Break, 2005–2009), zatvorska drama u kojoj se govorilo o mladiću koji namerno dospeva u zatvor, kako bi iz istog izvukao brata, imala je potencijal da postane jedna od najboljih televizijskih serija ikada. Veoma pametno pisan scenario, bez mnogo rupa, a sa mnogo peripetija u radnji, nijednog njenog konzumenta nije navodio na to da će već u drugoj sezoni serija u potpunosti izgubiti originalnost. Sve što se zbivalo posle otvorenog kraja prve sezone (koji je sasvim valjano mogao da funkcioniše i kao kraj serije), navodilo je gledaoce jedino na prevrtanje očima.

Autori sitkoma "Vil i Grejs" (Will & Grace, 1998–2006), ostavši bez ideja za scenario, pribegli su (ne)slavnom metodu dovlačenja poznatih ličnosti u goste. Džek Blek, Demi Mur, Endi Garsija, Met Dejmon, Si Lo Grin, Britni Spirs samo su neke od popularnih ličnosti koje su prodefilovale kroz, do tada, vrlo jednostavan svet gej advokata Vila i njegove heteroseksualne prijateljice Grejs. Međutim, baš zbog ovog preskakanja ajkule pomoću slavnih, serija se završila neslavno.

Sa druge strane, postoje i one serije koje svoju gledanost gube zbog toga što ih napuste važni likovi koji su praktično nosioci tog programa, pa se scenaristi odlučuju da umesto gašenja zanemare ili opravdaju gubitak glumaca jeftinim trikovima ili glumačkim zamenama. Svakako, to je bio slučaj sa prvom tinejdžerskom sapunicom "Beverli Hils, 90210" (Beverly Hills, 90210, 1990–2000) iz koje je izašlo (i vraćalo se) mnoštvo likova, ali odlazak Dilana Mekeja na kraju šeste sezone mogao bi da se okarakteriše kao najveće preskakanje ajkule u ovom šou (pogotovu ako se zna da se par godina kasnije, tačnije u devetoj sezoni, ponovo vratio). Slična stvar je i sa serijom "Dosije Iks" (The X Files, 1993–2002), koju je napustio njen protagonista Molder, zbog toga što je Dejvid Duhovni morao da se posveti holivudskoj produkciji.

Preskakanje ajkule nije zaobišlo ni animirane serije, pa je tako u "Flistonsima" (The Flinstones, 1960–1966), potpuno bespotrebno uveden lik Velikog Gazua, malog, zelenog, levitirajućeg vanzemaljca, kojeg mogu da vide jedino Fred Kremenko i Barni, kao i njihova deca.

Međutim, možda se pitate, šta je sa igranim filmovima. Preskaču li oni ajkulu? Ono što je za televizijske serije preskakanje ajkule, za filmove je nuklearkom na frižider. Nuklearkom na frižider (eng. Nuke the Fridge) idiom je nastao zahvaljujući (ne)ostvarenju Stivena Spilberga – "Indijana Džons i kraljevstvo kristalne lobanje" (Indiana Jones and the Kingdom of the Crystal Skull, 2008), koji sadrži scenu u kojoj neustrašivi avanturista Indi spas od nuklearne bombe pronalazi u starom frižideru, sa kojim, zbog detonacije, preleti preko pola Meksika. Iz frižidera izađe neogreban i neozračen. Od tada je ovaj izraz sinonim za filmsku franšizu kojoj zbog svoje istrošenosti, preti debakl. Ipak, čega se pametan stidi, Spilberg se ponosi, pa je jednom prilikom ovaj proslavljeni reditelj izjavio kako se nimalo ne kaje zbog te neslavne scene sa frižiderom i da mu je čak i drago zbog toga što se iz njegove "male ideje" izrodila izreka sa kultnim statusom.

Neki od filmova čiji su tvorci zajahali nuklearne bombe – kao major King u Kjubrikovom remek-delu "Dr Strendžlav" – su "Spajdermen 3" (Spider-Man 3, 2007), u kojem Piter Parker zaigra ispred bara naočigled zbunjenih prolaznika i, naravno, "Ratovi zvezda" sa besciljnim i na silu uvođenjem šaljivog vanzemaljca – Džar Džar Binksa.

Apsolutni šampion kategorije nuklearkom na frižider svakako je film "Betmen i Robin" (Batman & Robin, 1997). Da se razumemo, čitava Betmen franšiza iz 1989. godine nije najsjajnija, ali čak i film "Betmen zauvek", u kojem je Majkla Kitona zamenio Val Kilmer, ima interesantnih momenata. U grozomornom delu Džoela Šumahera estetika Gotama ekvivalentna je džinovskoj, jeftinoj, kineskoj igrački, a sve što vredi u vezi sa mitom o Mračnom Vitezu ovde je odbačeno. Ovo ostvarenje se nema čime pohvaliti, osim svojom besmislenošću. Apsolutno ništa ne valja u ovom filmu: od odabira Džoržda Klunija za ulogu Betmena, preko Arnolda Švarcenegera u ulozi mentalno zaostalog Mister Friza, preko plastičnih superherojskih kostima, na kojima su istaknute bradavice. Film je takva nuklearna katastrofa, da je i sam reditelj istog odlučio da se javno izvini gledaocima.

S obzirom na to da smo u eri masovne televizijske i kinematografske produkcije, u eri u kojoj niske komercijalne strasti i bezidejnost lako dobru franšizu dovedu do aksiološke manjkavosti, ne sme nas iznenaditi ako naš omiljeni program preskoči ajkulu ili udari nuklearkom na frižider.

Branio sam Mladu Bosnu

Režija: Srđan Koljević
Uloge: Nikola Rakočević, Vuk Kostić, Nebojša Glogovac, Vaja Dujović, Miloš Đurović, Marko Grabež, Marko Pavlović

Piše: Dejan Dabić

mlada bosnaTreći dugometražni igrani film ("Sivi kamion crvene boje", "Žena sa slomljenim nosem"...) koji kao reditelj potpisuje istaknuti scenarista Srđan Koljević, istovremeno je i jedini dugometražni igrani film u našoj zemlji koji se pozabavio pričom o Sarajevskom atentatu u godini obeležavanja stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata; ovoga puta iz vizure Rudolfa Cistlera, mladog sarajevskog advokata – čija je majka bila Hrvatica, a otac Austrijanac – koji je dobio zadatak od Austro-Ugarske ("Zavelo ih je moje nemačko prezime") da, sa još nekoliko kolega, po službenoj dužnosti brani mladobosance nakon atentata. U dramaturškom smislu Koljević, koji je i scenarista filma, retrospektivno povezuje Prvi i Drugi svetski rat (možda je to i uticaj "Sarajevskog atentata", Fadila Hadžića sa Brankom Milićevićem u ulozi ilegalca koji takođe iz perspektive Drugog svetskog rata "čita" ono što se dešavalo na početku Velikog rata, a možda je samo reč i o nenamernoj koincidenciji u pokušaju da se sažme obilje materijala u jednu prihvatljivu dramaturšku celinu); na početku filma Cistlera hapse ustaše za vreme NDH i sprovode u zloglasni Kerestinec (ali ga odatle izbavlja supruga Nemica kao što ćemo saznati na kraju filma) i tu, među zatvorenicima, on se priseća svog učešća u istorijskom sudskom procesu Gavrilu Principu i drugovima, posle kojeg je jedva sačuvao živu glavu i proteran je iz Sarajeva, ali je njegova odbrana, uprkos osuđujućim presudama njegovih branjenika, ušla u sve pravničke antologije (Cistler je osporavao pravni osnov optužnice ukazujući na pravne posledice aneksije Bosne i Hercegovine iz 1908. godine i na to da "kada je pravo odbačeno, država postaje samo veliko razbojništvo").

Glavni dramski odnos u filmu uspostavlja se između Rudolfa Cistlera, na jednoj strani, i na drugoj – između njegovog branjenika Veljka Čubrilovića i njegove supruge Jovanke; u ovom delu filma do izražaja dolaze Cistlerovi ljudski kvaliteti, dok će u sudnici težište ipak biti na njegovoj pravničkoj veštini. Zato je ovaj deo filma van sudnice najživotniji i emotivno najuzbudljiviji (za to uveliko zasluge idu i na adresu sjajnih glumaca: Nikole Rakočevića koji likom Rudolfa Cistlera nastavlja niz sjajnih uloga poslednjih nekoliko godina, potvrđujući priznanje sa Berlinala "Zvezda u usponu" evropske kinematografije, Vuka Kostića kao Veljka Čubrilovića, u jednoj od njegovih nesumnjivo najboljih filmskih uloga u karijeri, i debitantkinje Vaje Dujović, koja iznenađujuće zrelo donosi kompleksan lik Jovanke Čubrilović). Ostali deo filma čini standardno režirana sudska hronika – u kojoj su likovima Gavrila Principa, Trifka Grabeža, Nedeljka Čabrinovića i ostalih, suprotstavljeni kao glavni antagonisti sudija Kurinaldi, Ivasjuk i Leo Pfefer – koja će verovatno do većeg izražaja doći onda kada "Branio sam Mladu Bosnu" počne da se prikazuje kao petodelna TV serija (jedan od koproducenata čitavog projekta je i RTS). "Branio sam Mladu Bosnu" u jednom svom dobrom delu koristi elemente televizijske estetike (to se pogotovo odnosi na scene enterijera iz sudnice koje su rediteljski rešene na standardan način), ali, bez obzira na to, treba pohvaliti Koljevićevu režiju koja je uklopila dobru fotografiju Gorana Volarevića i precizan montažni ritam Petra Putnikovića, iskusnog TV montažera, i zbog čega se film koji traje više od dva i po sata gleda sa interesovanjem i bez trunčice monotonije.

Nakon izlaska iz bioskopa, najjača emocija koju nosite sa sobom nije hrabri čin revolucionara koji su za ideje i otadžbinu bili spremni da daju živote pokrećući točak svetske istorije (o kojem znamo gotovo sve), već individualna hrabrost malog čoveka koji ni po koju cenu nije bio spreman da pogazi profesionalno i ljudsko dostojanstvo rizikujući sve ono što većina na njegovom mestu – ni onda, ni danas – ne bi smela (i prema kojem je učinjena nepravda, u smislu nedovoljne istorijske valorizacije, a to bi upravo mogla da bude dodatna misija ovog filma i televizijske serije). Jer, priča o Rudolfu Cistleru i mladobosancima veoma je potrebna današnjem gledaocu u Srbiji i kao putokaz za izlazak iz moralne kaljuge u kojem je ogrezlo celo naše društvo u svim slojevima, mnogo pre i mnogo više od jednog novog školskog časa okrenutog sprečavanju istorijskog revizionizma.

Travelator

Režija: Dušan Milić
Uloge: Nikola Rakočević, Boris Isaković, Khetanya Henderson, Jack Dimich, Đorđe Đoković, Branka Šelić, Slavko Labović, Milan Jovanović Strongmen

Piše: Đorđe Bajić

travelatorTravelator je konačno, posle brojnih peripetija, doputovao u domaće bioskope. Opšte je poznato da domaći filmovi ponekad provedu i po više godina u postprodukciji − novca nikada nema dovoljno i svakakve komplikacije su moguće i očekivane. Čak i ako imamo sve to u vidu, čekanje na novi Milićev film se zaista odužilo. Snimanje je počelo još 2009. i trajalo je uz prekide pune tri godine. Nakon toga su nastupili problemi u postprodukciji, rad na specijalnim efektima se odužio, pa je premijera morala da sačeka. U međuvremenu Dušan Milić nije sedeo skrštenih ruku − snimio je dve sezone serije "Folk", ali nije zaboravio ni na svoj treći dugometražni film (prva dva, Jagoda u supermarketu i Guča!, prikazani su 2003, odnosno 2006. godine). Napokon, pet godina nakon prve klape, Travelator je završen. Film je prvi put javno prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Montrealu gde je osvojio nagradu za inovacije, da bi, nedugo posle toga, u novembru 2014, počeo da se prikazuje i u Srbiji.

Na prvi pogled, Milić je imao siguran hit u rukavu. Nakon uspeha Malog Buda, izgledalo je da se publika vraća domaćem filmu. Foršpan Travelatora je bio veoma atraktivan i obećavao je, za srpske (ne)uslove, atipičan i zanimljiv film – pre svega, bila je tu upečatljiva stilizacija u refnovskom maniru (dobar deo filma se odigrava u neonu Las Vegasa), te uzbudljive akcione sekvence kakvih u srpskom filmu nije do sada bilo. Glavna uloga u filmu je poverena jednom od najcenjenijih i najzaposlenijih glumaca mlađe generacije Nikoli Rakočeviću (Šišanje, Krugovi, Branio sam Mladu Bosnu), što je, bar se tako činilo, još samo više doprinosilo dopadljivosti čitavog projekta. Nažalost, nešto nije kliknulo i posetioci nisu nagrnuli u bioskop. Zapravo, Travelator je imao šokantno lošu gledanost. Deo krivice je svakako na distributeru koji film nije dovoljno reklamirao i obezbedio mu odgovarajući broj projekcija, ali se ovaj debakl na blagajnama može objasniti i činjenicom da srpska publika nije bila spremna za film poput ovoga. Istina, Travelator nije klasični akcijaš već film koji žanr kombinuje sa umetničkim pristupom. U prve tri četvrtine Travelator je film stanja, a ne film zbivanja. To bi, obično, bio recept za katastrofu, ali su Milić i njegovi saradnici uspeli da iz postavke izvuku najviše što su mogli.

Priča Milićevog novog filma prati momka zvanog Slovenac (Nikola Rakočević), izbeglicu koji sa bolesnom majkom živi u Krnjači. Svoju tužnu egzistenciju Slovenac ublažava čestim posetama igraonici, a nedostatak novca rešava tako što za lokalne krimose obavlja prljave poslove. Kako bi nabavio novac potreban za majčinu operaciju, Slovenac prihvata zadatak koji će ga odvesti u Las Vegas. Pošto se u filmu prepliću dve priče (Srbija i Amerika), isprva nije sasvim jasno da li je lasvegaski segment deo stvarnosti ili je u pitanju uobrazilja glavnog junaka. Ovo poigravanje filmu daje dodatnu dimenziju i čini ga, bez obzira na prilično standardni zaplet, neobičnim i drugačijim.

Pored Milića i Rakočevića, posebne pohvale zaslužuju direktor fotografije Petar Popović, koji je u gerilskim uslovima (ekipa nije imala dozvolu da snima u SAD), snimio vizuelno maestralan film, zatim vešti montažeri Milena Predić i Lazar Predojev, kao i kompozitor Aleksandar Ranđelović. Što se glumaca tiče, pored Rakočeviča, koji je prisutan u gotovo svakom kadru, treba izdvojiti Borisa Isakovića, koji tumači Slovenčevu metu, i lepu američku glumicu/plesačicu Khetanyu Henderson. U nekim od sitnijih uloga su se našli glumci koji su poreklom sa ovih prostora, a karijeru uglavnom grade u inostranstvu: Slavko Labović i Željko Dimić alijas Jack Dimich.

Travelator nije slučajno u Kanadi dobio nagradu za inovacije. U pitanju je moderan film u kome ima dosta eksperimentisanja sa formom. Istina, Travelator je, kako sam već istakao, više film stanja nego film zbivanja. Prve tri četvrtine filma su izuzetno atmosferične, ali se tokom njih ne dešava gotovo ništa. Oni koji su u bioskopsku salu ušli očekujući akcioni spektakl – sigurno su bili razočarani. Travelator je, u svojoj suštini, kamerni umetnički film. Poslednjih petnaestak minuta Travelatora donose iznenađujuće vešto snimljenu akcionu sekvencu koja bi mogla da se nađe i u nekom američkom ili zapadnoevropskom filmu. Milić vešto poentira i krešendom okončava najbolji film u svojoj dosadašnjoj karijeri i najbolji film koji je srpska kinematografija ponudila u godini iza nas.

Iščezla

Režija: David Fincher
Uloge: Ben Affleck, Rosamund Pike, Carrie Coon, Kim Dickens, Patrick Fugit, Neil Patrick Harris, Tyler Perry, Missi Pyle, Sela Ward

Piše: Zoran Janković

gone girlReklo bi se – sa Davidom Fincherom stalno neke nevolje. Na vreme i bezrezervno prepoznat kao najnadareniji i američkom filmu najpotrebniji deo ondašnjeg mladorediteljskog čopora okupljenog pod okriljem tada moćne kompanije Propaganda (taj "čopor" su činili još i Michael Bay, Antoine Fuqua, Simon West i Dominic Sena), Fincher je dosta rano uknjižio dva ako ne remek-dela a ono barem dve majstorije od filmova (Sedam i Borilački klub), da bi potom krenuo stazom nedorečenosti, propuštenih prilika i ostvarenja koja se možda i mirne duše mogu označiti kao prihvatljiva i upotrebljiva, ali kojima je očito zafalilo autorske osobenosti i suptilnije shvaćenog smisla postojanja.

Tako nakon posve nesuvislog Zodijaka, sad već zaboravljenog Bendžamina Batona, tek korektne Društvene mreže, i rutinirane prerade Devojke s tetovažom zmaja, Fincher ove godine na bioskopske repertoare širom planete donosi filmsku adaptaciju Iščezle, mnogohvaljenog i krajnje uspešnog krimi-romana sve probitačnije Džilijen Flin. Posmatran u svetlu svrsishodnog trilera unutar mikrokosmosa repertoarskog filma, Fincherova Iščezla lako može da obmane manje zahtevne i da ostavi utisak vrlo dobrog filma.

Međutim, ista ta Fincherova Iščezla pada na nekoliko krupnih planova. Kao prvo, a taj se kriterijum naprosto nameće kao neizostavan pri svakoj iole pomnijoj proceni, Iščezla, uz svu svoju zanatsku funkcionalnost, ipak biva adaptacija nedostatna knjiškom predlošku. Kanda kao kolateralna šteta nužnog štrihovanja ionako obimnog romana Džilijen Flin, scenario (za koji je bila zadužena upravo autorka romana) biva lišen možda i najzanimljivijeg i najosobenijeg aspekta koji je tu misteriju činio prepoznatljivom i dovoljno autentičnom u odnosu na silnu konkurenciju. Zarad žanrovske čistote i konsekventnije svedenog izraza, film Iščezla gotovo u potpunosti zaobilazi po zaplet i odnose između ključnih junaka u priči primetno značajnu dimenziju osvrta na korenite socioekonomske promene pod kojima posrće Amerika danas. Ostaje nejasno zašto najpre Fincher okreće leđa tako važnoj dimenziji priče koje se prihvatio da je ispripoveda, a začuđenost biva i veća ako se ima u vidu da je upravo taj duh vremena u značajnoj meri upotpunio i doprineo celovitosti i sugestivnosti utiska koji su ostavili Borilački klub i Sedam.

Ako se ovaj propust da sagledati kao žrtva prinesena na oltar efektnije žanrovske profilizacije priče o tom iznenadanom nestanku voljene i brižne supruge, teško je objasniti zašto se Fincher tako drastično držao prilično dubioznog stilskog okvira. Naime, Fincher izražajni okvir za tu praktično potpuno savremenu američku priču nalazi u prilično doslovnoj rekreaciji vizuelnog identiteta, ali i duha televizijskih filmova trilerske provinijencije iz završne decenije XX veka. Štaviše, David Fincher u sto pedeset minuta trajanja Iščezle ne uspeva da nam na iole uverljiv način pokaže zašto je to ruho doživeo i odabrao kao najpodesnije za ono na čemu počiva i što nudi ova i ovakva njegova Iščezla, te taj zahvat postaje tek možda iznuđena preferenca ključnih autora, a nikako nekakav viši koncept kadar da svojim tihim potencijalima obogati i ojača tako postavljenu i zaodevenu priču.

Treća slaba tačka Fincherove Iščezle svakako ostaje glumačka podela. Naime, dok se bez mnogo premišljanja i vaganja da izreći sud da je uloga Amy možda i najpotpunija uloga u opusu vazda skrajnute Rosamund Pike, kao krajnje upitan ostaje odabir Bena Afflecka za lik sluđenog i optuženog muža − lik koji je funkcionisao među koricama knjige u potrebnoj punoći, a koji je svakako ostao nedostižna meta za Affleckove trenutne glumačke kapacitete. Pod teretom ovde vidno smušene i nekonsekventne glume starijeg brata Afflecka, urušava se, sasvim očekivano i, nažalost, i dobar deo uverljivosti ove porodične misterije o borbi dve ipak nepomirljive naravi. Affleck niže poraz za porazom i u scenama u kojima ekran deli sa gomilom TV veterana (Kim Dickens, Sela Ward, Casey Wilson...), koji Iščezloj daruju barem nadahnutu glumačku priču u saglasju sa datim im prostorom i značajem u priči.

Ako upravo izneti argumenti, koji ne služe na čast Fincheru, Flynnovoj i Afflecku, uopšte mogu biti ostavljeni po strani, ostaje utisak da Iščezla golemi deo svog primetnog uspeha duguje upravo svojoj apartnoj poziciji. Preciznije rečeno, ovakvih filmova je (nedopustivo) malo u bioskopskoj ponudi, a tražnja za sličnim sadržajima očigledno postoji, te se Iščezla, opterećena bremenom krupnih autorskih pogrešnih odabira, nameće kao pažnje vredan kino-izazov. Ali to već nije samo priča o Fincherovom (novom) posrtaju i filmskoj adaptaciji koja nije dosegla ni polovinu potencijala knjiškog izvora, već je deo i odraz šire priče o dalekosežnijim manjkavostima, pa i prilično tužnom stanju stvari kada je savremeni repertoarski (ponajpre američki) film u pitanju.

Interstellar

Režija: Christopher Nolan
Uloge. Matthew McConnaughey, Anne Hathaway, Jessica Chestain, Michael Caine, Wes Bentley, Casey Affleck, Matt Damon, John Lithgow, Topher Grace, William Devane

Piše: Zoran Janković

interstellarMada to na prvi ili prvih nekoliko pogleda ne izgleda tako, i američka kinematografija i holivudska filmska mašinerija svako malo imaju istovetan cilj – pronaći nove autore u tradicionalističkijem poimanju tog, u načelu, prestižnog pojma. Scorcese, Spielberg, Woody Allen... već od poodavno potpuno su samosvojne autorske figure koje je, kao takve, prilično teško, ako ne i nemoguće, u potpunosti uklopiti u taj ciljani okvir. Nova nada se javila sa opet aktiviranim i razmahanim Terenceom Malickom, ali nevolja je što Malick, što zbog krštenice a što zbog godina radnog posta, i njime indukovanim frustracijama, svako malo sklizne u ne toliko suvislo umetničarenje i eksperimente koji na kraju ipak bivaju sami sebi svrha.

Spas lako može da predstavlja gost sa ionako po puno osnova bliskog Britanskog ostrva – Christopher Nolan. Nolan je dobar izbor za narečenu poziciju autora (zapravo, Autora) jer pokazuje primetnu ambicioznost, kao i usredsređenost na konsekventniji izraz blizak shvatanju zaumnijeg i prestižnijeg soja repertoarskog filma, i rešenost da uz davanje oduška ličnim preferencama i opsesivnim temama i zahvatima ipak konačnu artikulaciju izraza neizostavno iznalazi unutar konvencionalnije i naracije po meri šireg gledateljstva. Sasvim dovoljno da bude prepoznat kao autor, to varljivo i mitsko biće u kontekstu holivudske pomame za opipljivijim uspehom ali i tzv. kulturnim kapitalom.

To je bilo očito i u Prestižu (možda i najboljem mu holivudskom radu) i varijacijama unutar Betmen franšize, bilo je evidentno i u Početku, a lako se da uočiti u slučaju Interstellar-a, tog najnovijeg Nolanovog rediteljskog čeda. Formalno gledano, u ovom friškom Nolanovom filmu sve je na mestu – tu su i pominjana ambicioznost, tu su i očigledna zanatska kompetencija, vizuelna superiornost, brižljivost po pitanju detalja, kao i briga i utisak koji bi film kao celina trebalo da ostavi na što više dobronamernih i/ili prosečnih gledalaca. Po svakom od ovih kriterijuma, Interstellar-u se nema gotovo ništa značajnije zameriti – jasno je kao vedar dan da je film više klase, da iza njega stoji osobenija scenarističko-rediteljska ruka, a tu je i ciljana spektakularnost kao širi okvir čitavog filma.

Međutim, dosta slično Početku (ipak, kvalitetnijem i za analizu inspirativnijem ostvarenju), osnovna nevolja u vezi sa ovim filmom je donekle i poražavajuća istina da Interstellar, kada se raziđe magla puko pojavnog i grandioznosti izrade, na kraju ipak biva još jedan od filmova za koje bi autori jako voleli da verujemo da su daleko pametniji nego što zbilja jesu i što su. Ako po strani ostavimo navodno zauman i glavoloman tretman vremena i ostale finese unutar tu predočenog narativa, Interstellar je, ponajpre, tek sublimat siline opštih mesta iz nemalog fundusa motiva i tema zahtevnijeg naučnofantastičnog filma.

Osim toga, pomalo paradoksalno, Interstellar najjači utisak ostavlja i najbolje funkcioniše u delu koji se ne tiče puta u daleki svemir, te će, mimo te visokoprodukcione glazure koju nude druga i treća trećina filma, ponajviše valjanog filma zahtevniji filmofili naći u uvodnom delu koji se tiče porodične drame u drastično izmenjenim socio-ekonomsko-ekološko-političkim okolnostima čijim prikazom film i otpočinje. Problem je i to što ubrzo po početku tog središnjeg dela filma postaje jasno da Nolan, zapravo braća Nolan nemaju da kaži ništa iole zanimljivije po pitanju odnosa koji su uspostavljeni i koji bi trebalo da evoluiraju među vrlim junacima tog interplanetarnog pohoda.

interstellar2Naravno, posmatran kao integralni deo bioskopskog repertoara, koji, evo bezmalo čitavu deceniju, počiva na trivijalnosti i vizuelno spektakularnim, ali u biti zatupljujućim nazovifilmskim sadržajima, Interstellar s lakoćom štrči kao delo kome svakako treba dati šansu i o kome će se, tu i tamo, u opštem pohvalnom tonu moći pričati i kroz, recimo, desetak godina. Čitav glumački ansambl dobro funkcioniše na temu odmerene i fino naštimovane glume, a sva je prilika da će mnogima dominantan utisak nakon gledanja ovog filma ipak biti tehnička i vizuelna perfekcija koja je ionako možda i najvažniji deo Nolanovog autorskog prosedea u ovoj holivudskoj fazi.

Ipak, mora da ostane žal što još jedan Nolanov rad uz svu produkcijsku raskoš i bučne zahvate ostaje u primetno dubokoj senci njegovih ranijih ostvarenja iz dana skromnijih budžetskih mogućnosti i krupnijih dometa po svim ostalim aspektima. Zdrava pamet nalaže da bi trebalo da bude upravo obratno. Srećom, imajući u vidu da je Christopher Nolan i ovim svojim filmom zadržao sigurno mesto u vrhu rediteljske premijer lige u Holivudu, ubrzo sledi i novi pokušaj. Tačnije, novi pokušaji.

Egzodus: Bogovi i kraljevi

Režija: Ridley Scott
Uloge: Christian Bale, Joel Edgerton, John Turturro, Aaron Paul, Ben Mendelsohn, Sigourney Weaver i Ben Kingsley

Piše: Đorđe Bajić

egzodusBože moj, pa zar Noje nije bio dovoljan? Početkom ove godine smo bili izloženi gotovo nepodnošljivom pokušaju Darrena Aronofskog da legendu o potopu uobliči u blokbaster − pokušaju koji se neslavno završio. Ne lezi vraže... Nakon bradatog Russela Crowa i njegove Nojeve barke, u bioskope je već stigao još jedan spektakl zasnovan na Starom zavetu. Očigledno da je porast interesovanja za takozvane hrišćanske filmove nagnao holivudske mogule da se i oni pridruže trendu, pa su drevne priče zapakovane u šareno visokobužetno pakovanje. Baš kao i u slučaju pomenutog filma Noje, Egzodus je pretenciozan i teško svarljiv, mada je, ako ćemo pošteno, za nijansu podnošljiviji od prethodnika.

U pitanju je skupa produkcija (zvanična informacija je da je film koštao 140 miliona dolara, ali se šuška da je potrošeno i više) u kojoj je opisan sukob Mojsija sa faraonom Ramzesom, te odlazak Jevreja iz Egipta i prelazak Crvenog mora. Film je prilično veran drevnom književnom predlošku, mada, naravno, ima i izmena i dopuna. Srpski zet Bale je sasvim dobar kao Mojsije, a isto ili slično se može reći i za ostatak glumačke podele. Nažalost, sa izuzetkom Balea i Edgertona (Ramzes), glumci u filmu su slabo iskorišćeni. John Torturo je u priči samo na kratko, na samom početku, dok je pojavljivanje stare Scottove saradnice Sigourney Weaver (Osmi putnik, 1492: Osvajanje raja) toliko kratko da se dobrim delom svodi na statiranje i pojavljivanje u dubini kadra. Sličnu sudbinu je doživeo i Ben Kingsley, dok su nešto bolje prošli Aaron Paul i Ben Mendelsohn. Specijalni efekti su, očekivano, dobri. Ridley Scott još uvek poseduje sposobnost da snimi vizuelno uzbudljiv kadar, to ne sporim. Najuzbudljiviji deo filma predstavlja senzacionalističko obojen prikaz deset egipatskih zala − pored žaba, skakavaca i ostale sitne gamadi, najezdi se pridružuju i krvožedni krokodili, pa Egzodus u tom delu postaje neka vrsta skupog treš horora, što je, istina, zabavno, ali se nikako ne uklapa u krovnu postavku. Novi Scottov film nije (evo jedne prigodne analogije) propast biblijskih razmera, ali je daleko od zadovoljavajućeg. Problema ima dosta, ali u najkraćem: priča ne funkcioniše kako treba, likovi su neuverljivi i film u svojoj drugoj polovini, bez obzira na grandiozne kompjuterske efekte, postaje naporan za gledanje.

Karijera Ridley Scotta je već dugo na stranputici, ali sedamdesetsedmogodišnji reditelj snima nesmanjenim tempom – zapravo, još je aktivniji nego ranije. U redu, režirao je on u novom milenijumu poneki zanimljiv naslov, setimo se Kruga laži ili Američkog gangstera, ali, noviji Scottovi filmovi uglavnom predstavljaju veća ili manje razočarenja. Prošlogodišnji Savetnik je bio zaista skandalozan, a poklonici naučne fantastike se još uvek oporavljaju od podnošljivog ali suštinski nezadovoljavajućeg kvazinastavka Osmog putnika − famoznog Prometeja. Scott već snima novi film (SF avanturu Marsovac) i priprema dva nova – nastavke Prometeja i Istrebljivača (ovaj drugi će, doduše, možda samo producirati, ne i režirati). Naravno, Scott će uvek ostati upamćen kao čovek koji nam je podario Osmog putnika, Istrebljivača, Pad crnog jastreba, Telmu u Luiz i Gladijatora. U njegovoj filmografiji ima zaista odličnih i važnih naslova, ali, tužna je istina, da neće biti zaboravljen ni njegov problematičan pozniji opus. Egzodus se sasvim lepo uklapa u drugi deo Scottove karijere – u pitanju je ambiciozan i skup film, krcat poznatim licima, produkciono raskošan i tehnički ispoliran gotovo do savršenstva. Ono što nedostaje je dobar scenario, a bez valjanog scenarija ništa ne vredi. Četvorica scenarista (Adam Cooper, Bill Collage, Jeffrey Caine i Steven Zaillian) su svojim postignućem potvrdili ono staro pravilo – mnogo babica, kilava beba.

Egzodus je posvećen uspomeni na brata Ridleya Scota, Tonyja, takođe poznatog reditelja, koji je pre dve godine izvršio samoubistvo. Znam da će ovo delovati bizarno i pomalo neprikladno, ali moram to da napišem... Tony Scott je zaslužio da mu bude posvećen bolji film od ovog koji se trenutno prikazuje u bioskopima.

Hobit: Bitka pet armija

Režija: Piter Džekson
Uloge: Martin Friman, Jan Mekelen, Ričard Armitaž, Luk Evans, Orlando Blum, Eidan Tarner

Piše: Dejan Dabić

hobitZavršni deo trilogije posvećene ekranizaciji romana Džona Ronalda Rejla Tolkina "Hobit ili Tamo i natrag" pod nazivom "Hobit: Bitka pet armija" pojavio se pred kraj godine kao i prethodna dva nastavka: "Hobit: Neočekivano putovanje" (2012) i "Hobit: Šmaugova pustošenja" (2013). Bila je nepoznanica više meseci uoči premijere koji će naziv imati treći deo, pa je jedna od varijanti bila da originalni naslov romana bude ponovljen u imenu završnog dela "Hobita". Studio (MGM) i Džekson su posle razmišljanja odlučili da naziv poslednjeg dela trilogije ipak treba da odražava ono što je i njeno težište, a to je bitka pet armija koja se vodi posle Šmaugove smrti. Prethodni naziv bio je u opticaju još od perioda kada se nije znalo da li će "Hobit" biti dvodelna ili trodelna filmska saga (sredinom devedesetih godina Piter Džekson je razmatrao mogućnost da snima "Hobita" čak i pre "Gospodara prstenova" i da učestvuje u produkciji, a kao reditelj pominjao se čak i meksički autor Giljermo del Toro); kada je odlučeno da se sva tri dela snimaju istovremeno kao prequel (mada, naravno, svi znamo da se najpre u književnosti pojavio "Hobit", 1937. godine, pa tek onda nakon njega kao nastavak – trotomni "Gospodar prestenova", čiji je poslednji tom objavljen 1955), čak ni tada, sve do prvog kvartala 2014. godine, nije bilo izvesno koji će naziv imati završni deo trilogije. Da li je reč o producentsko-autorskom lutanju ili samo neslaganju (ne zaboravimo da "mejdžor sistem" ipak ima prevagu u odnosu na autorstvo – odatle ponekad kasnije i "director’s cut" verzije), procenite sami. Fanovi su očekivali da Džekson filmski zaokruži Tolkinovu priču o Srednjoj zemlji i događajima koji su prethodili radnji "Gospodara prstenova" (sa kojima je imao velikog uspeha i kod gledalaca i u trci za Oskare), a obični gledaoci su iščekivali da probaju famoznu HFR (High Frame Rate) 3D tehnologiju koju su i Džekson i producenti, a bogami i distributeri i prikazivači u Srbiji, uveliko najavljivali.

Sad, da li je u tome uspeo na svakom gledaocu je da proceni. Ono što je nesumnjivo jeste činjenica da ova epska avantura u žanru fantastike izgleda veoma moćno na velikom platnu i u 3D tehnologiji, nezavisno od toga da li vam promiču 24 ili 48 sličica u sekundi, čak nezavisno i od toga da li ste se, ipak, odlučili da odgledate samo 2D verziju. Kao i u drugom delu kada se Bilbo susreo sa strašnim zmajem, tako je i u trećem delu impresivan susret i borba strelca Barda sa Šmaugom, mada ponešto drugačije opisana nego u samom romanu. Ono što impresionira, kada je o Šmaugu reč, jeste njegova karakterizacija (za koju je zaslužan sve popularniji Benedikt Kamberbeč), mada ne treba izgubiti iz vida ni to da preobražaj lika Torina Hrastoštita ne može u potpunosti biti prihvatljiv svakom gledaocu koji nije prethodno čitao roman. Za one koji su strahovali kako će jedan neveliki roman od trista i nešto strana "stati" u filmsku trilogiju, autori su nastojali, a u većem delu i uspeli, da dramaturški pronađu opravdanje i najidealniju verziju što se tajminga i rasporeda događaja tiče (neki gledaoci i kritičari zamerili su najnovijem filmu na dužini bitke, ali su i sami autori bili svesni da je to težište trećeg dela i da je teško moglo da bude drugačije, kao što su u drugom delu zamerke išle na račun klifhangera na kraju), mada će nesumnjivo duža verzije biti u opticaju nakon završetka bioskopske eksploatacije. Ono što je nesumnjivo kao podatak jeste i to da je u istom prolaznom vremenu treći deo "Hobita" zaradio više od prethodna dva ("Neobično putovanje" ostvarilo je zaradu od oko 303 miliona, a "Šmaugova pustošenja" od oko 258 miliona dolara).

U kontekstu trilogije "Hobit: Bitka pet armija" stoji sasvim stabilno i kao bioskopski proizvod i kao autorska celina (mada se može diskutovati, kao što je uveliko diskutovano i pre i posle prvog dela, da li "Hobit" zaslužuje isti autorski tretman kao "Gospodar prstenova", dakle, da li su, takođe, morala da budu snimljena baš tri dela). Verovatno je iz ove perspektive estetski značaj "Gospodara prstenova" na kinematografskom planu veći u odnosu na "Hobita" (bez obzira na razumljivu tehnološku superiornost "Hobita"), ali se ne bi moglo reći ni to da "Hobit" nije ispunio ono što se od njega očekivalo. Sve ostalo može biti predmet rasprave između fanova i onih koji to nisu, ali i u književnosti i u kinematografiji valja analizirati samo ono što je ostvareno, nikako ne ono što je neko zamislio da je trebalo da se uradi ili ono što je moglo da bude.

Dečji svet kao metafora života odraslih

Multimedijalni superheroji: Snupi i Čarli Braun

Piše: Dejan Dabić

decji svetNa početku ovog teksta o multimedijalnim superherojima, najvažnije je bilo razrešiti dilemu kako imenovati junake ove rubrike. Da je napisano samo "Peanuts", kako glasi originalni naziv stripa, većina verovatno ne bi ni znala o čemu se radi; ali kada napišete Snupi i Čarli Braun − onda je sve jasno i onima koji ne gledaju crtane filmove i ne čitaju stripove.

Strip "Peanuts" proslavio je svog tvorca Čarlsa Šulca (Charles M. Schulz), koji ga je crtao od 2. oktobra 1950. godine sve do svoje smrti 13. februara 2000. godine. Prethodio mu je strip "Li’l Folks" iz 1947, koji je nakon nekoliko godina, uz određenu modifikaciju, prerastao u "Peanutse". Bila je to, s jedne strane, autorska doslednost od blizu 18.000 kaiševa stripa u unapred zadatoj formi od četiri kadra, a, s druge strane, i "umetnost prilagođavanja", pošto su sa junacima "Peanutsa" sazrevali kako sam autor, tako i njegovi čitaoci (njih preko 355 miliona na svim meridijanima sveta). Korišćenje civilizacijskih dostignuća koja su trenutno bila na raspolaganju ili su se u međuvremenu unapređivala, dodatno je uticalo da multimedijalni status prvobitnih strip junaka poraste do neslućenih razmera. Ova činjenica će svoju kulminaciju doživeti na jesen 2015. godine, kada će se animirana verzija prvi put pojaviti i u 3D tehnologiji, kao poklon za obeležavanje šezdeset pete godišnjice od izlaska prvog broja stripa.

Od početka izlaženja stripa "Peanuts" glavni junaci − Čarli Braun (Charlie Brown), simpatični dečak i večiti gubitnik, i Snupi (Snoopy), njegov inteligenti, šarmantni, ali i ćudljivi pas − osvojili su srca dece i odraslih širom sveta (u 75 zemalja i na 21 jeziku). Lusi Kazvel sa Ohajo univerziteta u samo jednoj rečenici objašnjava suštinu ovog stripa: "Šulc stvara na prvi pogled naivan i nevin svet, ali taj svet je zapravo pun bola i konflikata." Ili, kako bi neki rekli, "Peanutsi" su dečji strip za odrasle, a Čarls Šulc je promoter sveta odraslih za decu. Čarli Braun i Snupi su od početka deo "The Peanuts Gang". U razmaku od par godina im se pridružuju dečak Šreder, devojčica Lusi (koju su u sinhronizovanoj crtanoj seriji koju smo gledali na nekadašnjoj Radio televiziji Beograd, nazivali Lucijom) i njen brat, a tek sredinom šezdesetih dolazi i Snupijev ljubimac − Vudstok, žuta ptica koja je dobila ime tek nakon istoimenog legendarnog rok festivala (zanimljivo je da je Bil Melendez pozajmljivao glas i Snupiju i Vudstoku u animiranim verzijama avantura Snupija i Čarlija Brauna). U animiranom filmu ova dvojica junaka prvi put se pojavljuju u kratkometražnom televizijskom crtaću "A Charlie Brown Christmas", u decembru 1965. godine (mada bi se moglo reći kako je, u neku ruku, njihov debi ipak bio već 1963. godine, u TV dokumentarcu "A Boy Named Charlie Brown", koji je govorio o Čarlsu Šulcu, i već prikazao neke animirane scene "Peanutsa"), a godinu dana kasnije i u "Charli Brown’s All Stars", da bi nakon nekoliko dugometražnih verzija vrhunac popularnosti doživeli u dve televizijske sezone (1983. i 1985) nama dobro poznatog serijala pod nazivom "The Charlie Brown and Snoopy Show".

Svet sa nestrpljenjem iščekuje dugometražni animirani 3D film, koji u našoj zemlji distributer MCF (Megakom Film) najavljuje pod nazivom "Snupi i Čarli Braun: Film o klinjama", za novembar 2015. godine. Trejler je obećavajući, mada se nije mnogo moglo saznati o detaljima zapleta, ali ime reditelja Stiva Martinoa (koji je režirao "Ledeno doba 4"/ Ice Age: Conitnental Drift) i glas Bila Melendeza (koji je do sada davao glas Snupiju i Vudstoku) dovoljna su garancija da će najšira publika i, naravno, fanovi "Peanutsa" uživati. To je sigurno i ono što bi najviše želeo i njihov otac Čarls Šulc da je u prilici da odgleda ovaj film, jer, kako legenda kaže, osim što je bio veliki profesionalac u poslu, on je toliko voleo stripove da bi ih radio čak i da ga nisu plaćali za to!

He Did It His Way

Intervju: Paolo Rivera

Razgovarao: Zlatibor Stanković

Paolo RiveraPaolo Rivera je diplomirao kao najbolji student u svojoj klasi, ali se još pre toga susreo sa poznatim scenaristom Džimom Krugerom, što je opredelilo njegov život i karijeru u pravcu koji mu je doneo dva "Ajznera" (najveću nagradu američke strip industrije), ali i nagradu "Harvi", o kojoj, baš kao i o "Ajzneru", odlučuju najveća imena američkog stripa. Sve tri nagrade je dobio zahvaljujući crtačkom angažovanju na serijalu Derdevil. Ipak, rad Paola Rivere je mnogo više od toga. I za fanove i za kritiku, od svojih samih početaka, Paolo je bio neko odlučan da granice devete dimenzije prekraja na način koji u sebi pomiruje klasičan i moderan pristup. Neko odlučan da iz oba pristupa izvuče ono najbolje.

Kada si shvatio da će crtanje stripova biti tvoja životna profesija?

To je nešto čime sam oduvek želeo da se bavim, ali mi nije delovalo mogućim sve do koledža. Nije mi delovalo stvarno dok nisam dobio prvi ček od Marvela.

Diplomirao si u Roud Ajlend Školi dizajna 2003. godine, gde ti je, između ostalih predavao i čuveni Dejvid Mazukeli. Kakvo je tvoje iskustvo? Mnogi su autori mogli samo da sanjaju da ih podučava umetnik takvog kalibra...

To je bio jedan od predmeta koji mi je najviše otvorio oči. Naučio sam mnogo toga na drugim predmetima, ali su njegova predavanja bila prožeta svrhom, što je mom crtežu do tada nedostajalo. Uvek sam znao da crtam, ali sam tek na njegovim predavanjima otkrio i zašto. Kad shvatiš da svaki kadar mora da priča priču, postaje ti veoma jasno zašto su neka rešenja bolja od drugih.

Tvoj dodir sa stripovskom industrijom otpočeo je još dok si bio srednjoškolac, zar ne? Upoznao si Džima Krugera na Megakonu u Orlandu. Da li je taj susret bio od presudnog značaja?

Da, to je bilo to. Imao sam skoro osamnaest kada sam upoznao Džima i ostali smo u kontaktu nakon što sam krenuo na koledž 1999. godine. Bio je toliko dobar da mi je dao posao, a kasnije je urađeno pokazao Marvelu. Odveo me je u njihovu kancelariju 2002. godine i od tada radim za njih.
Pre rada na serijalu "Mitos", koji je označio tvoj definitivni proboj na veliku scenu, crtao si jedan broj Marvelovog "Dva u jedan" – "Maske" sa Kristoferom Pristom i "Spektakularnog Spajdermena" sa Polom Dženkinsom. Kako vidiš, iz današnje perspektive, te svoje početne radove?
Iskreno, nije mi lako da danas gledam te svoje priče jer ja definitivno više nisam isti crtač. Čak više i ne bojim svoje stripove. Ali to je nešto kroz šta sam morao da prođem kako bih napredovao, zato i s nekom toplinom gledam na te početne godine. Niko se nije naučen rodio i ja nisam bio izuzetak u tome.

Usledila je saradnja sa Polom Dženkinsom na mini-serijalu "Mitos". Šest svezaka, različiti likovi, pristup crtanju, ali istovremeno i dobro poznati kanoni svakog od likova. Da li je to jedan od onih projekata koje crtači mogu samo da požele ili pak osećaju veliki pritisak jer su u pitanju etablirani junaci?

Paolo Rivera2Bilo je i jednog i drugog. Nema sumnje, to mi je bio posao iz snova, ali sam sebi nametnuo neverovatan pritisak da crtež u "Mitosu" bude "savršen". To je uvek nerealan cilj, ali sam naučio mnogo toga tokom rada na tom projektu. Da budem iskren, nisam imao osećaj da znam šta radim sve do četvrte sveske, one sa Spajdermenom. Čak i tada je bilo jako teško svaku sledeću izgurati do kraja. U startu smo planirali da ide osam epizoda...

U crtanju koje epizode "Mitosa" si najviše uživao?

One sa Kapetanom Amerikom, bez sumnje. To mi je bila omiljena priča i, pored toga, tek sam tu konačno shvatio kako mogu da bojim prilično efikasno. Ipak, uživao sam i u ostalim pričama, pre svega zato što su sve bila potpuno drugačije jedna od druge.

I evo nas opet kod Spajdermena! Uradio si dve pozitivno ocenjene epizode, "Old Huntin' Buddies" i "Birthday Boy" na kojima si sarađivao sa Zebom Velsom. Onda je usledila značajna "One Moment in Time". Da li je Spajdi jedan od tvojih omiljenih junaka?

Da, oduvek sam voleo Spajdermena. Kao klinac samo sam mislio da izgleda kul, ali me je televizijski crtać više zainteresovao za Spajdermena kao lika. Takođe, njega je prosto sjajno crtati jer se kreće kao nijedan drugi junak.

Tvoj rad na Derdevilu je dobro primljen i od strane publike i od strane kritike. Kako gledaš na taj deo svoje karijere i saradnju sa Markom Veidom i Markosom Martinom?

I dalje sam zapanjen uspehom koji je taj serijal postigao. To je bila prelomna tačka u mojoj karijeri i uvek ću se rado sećati rada na Derdevilu. Nisam mogao da poželim bolje saradnike...

Čitaoci Pressing-a mogu bolje da se upoznaju sa tvojim stvaralaštvom preko tvog vrlo aktivnog bloga. Što je možda još značajnije, tamo mogu da vide sve faze tvog crtanja. Kako si došao na tu ideju?

Isprva je to bio samo način da prezentujem svoj rad u periodu od nekoliko meseci koliko mi je potrebno da završim rad na kolorisanju. Ukoliko te nema na kioscima, ljudi prosto pomisle da ne radiš. Kako je bilo sve više posetilaca bloga, počeo sam da se suočavama sa gomilom njihovih pitanja. Većinu njih sam i sam postavljao na početku svoje karijere. Blog postoji već sedam godina i nadam se da ću ga održati još dugo.

Na blogu si nekoliko puta pomenuo SF projekat na kome radiš. U kojoj je to sada fazi?

Još uvek sam u fazi pisanja. To je veliki projekat, i sve više i više raste. Nadam se da ću uspeti da ga završim jednog dana. Ipak, taj dan neće biti jedan od onih koji čine ovu godinu...

Šta te, pored stripova, još inspiriše?

Sve ono za šta mislim da je kul. Oduvek sam voleo stripove, ali me podjednako inspirišu i filmovi, televizija, knjige, nauka i istorija. Jedna od prednosti mog posla je što mogu da slušam audio knjige dok radim. Ne bih imao vremena da toliko čitam da imam "normalan" posao.

Kakav bi bio tvoj savet svima onima koji tek počinju da se bave crtanjem stripova vezano za situaciju u strip industriji danas? Da li je ona dobra, loša, ili, kao i obično, istina leži negde između?

Neke stvari su bolje, neke gore. Ono što uvek kažem jeste da nikad nije bilo lakše da budeš zapažen, a samim tim i konkurencija nikad nije bila jača. Fora je u tome da radiš najbolje što umeš i nađeš način da to bude viđeno.

Koliko imaš vremena za čitanje stripova? Šta bi od trenutnih izdanja izdvojio?

Jedino mesečno izdanje koje trenutno čitam je Derdevil. Jako je dobar, a sem toga mi takođe nedostaje i to da sam deo tog tima. Sem Derdevila, polako se probijam kroz kolekciju "Love and Rockets-a" – Džejmi Fernandez je briljantan. Zapravo, ja sam najgori ljubitelj stripova na svetu. Cela industrija bi potonula kad bi svi imali naviku čitanja stripova kao što je moja.

Hartijopulmonalna reanimacija Srbije

Domaća strip-renesansa

Piše: Uroš Dimitrijević

reanimacija srbijeKada neko pomene strip, mnoge starije generacije pomisle na onaj bezbrižni period svog detinjstva kada se odvajalo od užine kako bi se kupio novi broj Zagora, kada su se noći provodile sa baterijskom lampom ispod jorgana, a školske klupe prigušivale smeh izazvan urnebesnim Briksijevim prevodima Alana Forda. Tokom perioda bivše Jugoslavije, strip je bio neizostavan element pop-kulture, ali i mnogo više od toga.

Deveta umetnost je na ovim prostorima ušla u žargon i mentalitet jednog naroda. Mnogi su se moralu učili uz Mister Noa, hrabrosti uz Zagora, dok su drugi upravo zahvaljujući Martiju Misteriji zavoleli nauku. Nepregledne prerije Amerike i divlje prašume u okolini Manausa bile su destinacije iz snova za hiljade klinaca odraslih na ideologiji bratstva i jedinstva. Stripove deci niko nije branio, niko ih nije prekorevao što troše svoju ušteđevinu na njih, niti im je neko govorio da prekomernim čitanjem mogu da oštete vid.

Naime, zlatno doba srpskog stripa nije se ogledalo samo u distribuciji stranih izdanja. Pored brojnih izdanja kako evropske, tako i američke škole, popularnost devete umetnosti na ovim prostorima dokazuju i brojni radovi domaćih scenarista i crtača. Počevši od jugoslovenske produkcije Tarzana na kojoj su radili Svetozar Obradović, Bane Kerac, Branko Plavšić i drugi, Krampija Petra Meseldžije, pa sve do Mirka i Slavka koji, iako scenaristički i vizuelno veoma naivni, predstavljaju verovatno najpopularniji domaći strip svih vremena. Ali onda se dogodilo nešto čudno. Jugoslaviju su početkom devedesetih zadesile nevolje i na scenu su stupila mnogo gora čudovišta od onih sa kojima se suočavao istraživač noćnih mora – Dilan Dog. Tako su uz migracije čitavih naroda i stripovi otišli sa Balkana. Junake koji su se tako neustrašivo borili protiv različitih zlikovaca, zamenili su neki drugi tipovi. Da li su bili u pitanju heroji, to je već diskutabilno. Zagorovu tupu sekiru zamenila je bojeva municija, a izlizane stripovske fraze govor mržnje i nacionalistička propaganda. Mnoge izdavačke kuće su se ugasile bez ikakvih izgleda da u doglednom periodu nastave sa radom. Strip je nestao sa domaćih kioska. Izgleda da su ljudi imali većih muka od nabavljanja omiljenog letnjeg štiva. Odvajanje od užine za novog Teksa pretvorilo se u odvajanje devizne štednje uz nerealne kamate, a redove na kioscima zamenili su oni za osnovnim namirnicama u samoposluzi.

Ljudi su se u tom periodu snalazili na različite načine, pa kao što ste mogli da nađete mleko "ispod tezge" i kopije Fila trenerki, tako ste ponekad mogli da naletite i na neki strip, falš – naravno. Zbog neredovnosti izlaženja i problema sa štampom i ovakvi entuzijastični potezi malobrojnih alternativaca brzo su propadali. Za strip više jednostavno nije bilo nade. Mnogobrojni autori, ne videvši perspektivu na "domaćem terenu", odlaze u zapadne zemlje, nevoljno ostavljajući čitaoce na milost i nemilost herojima splavova i mračnih beogradskih blokova.

Kada se pre skoro šest godina na kioscima pojavio novi broj Zagora u izdanju Veselog četvrtka, mnogi su taj potez smatrali donkihotovskim. Početi ponovo sa izdavanjem stripova kada je većina nekadašnjih čitalaca već duboko zagazila u pozne godine, dok mlađe generacije uživaju u nekim drugačijim vidovima razonode, predstavljalo je jako rizičan korak. Mnogi su im prognozirali izdavanje samo sedam brojeva (taj broj predstavlja neki vid prokletstva što se izdavanja stripova u Srbiji tiče), ali oni su, klasično srpski, kao za inat izdali nekoliko brojeva više, čisto protiv uroka. Ova "vradžbina" pokazala se jako uspešnom jer od tada svakog četvrtka kiosci bivaju osveženi za jedno strip-izdanje. Redakcija Veselog četvrtka uspela je ono što mnogima duže od jedne decenije nije – da starim čitaocima vrati njihove omiljene junake, a i da neke nove, mlađe čitaoce upozna sa, do sada njima, nepoznatim likovima i oblicima zabave. Ali čita li iko stripove danas?

Odgovor je potvrdan, ako je verovati rečima Dušana Mladenovića, glavnog i odgovornog urednika Veselog četvrtka, koji tu tvrdnju potkrepljuje podatkom da njihov Klub čitalaca broji više od jedanaest hiljada članova.
Pored Bonelijevih junaka čije priče izlaze u redovnoj seriji, u ponudi se mogu naći i neke od najnovijih epizoda Taličnog Toma, probrane kultne epizode Zagora i Dilana Doga u edicijama Odabrane priče i Superbuk, kao i posebna tvrdokoričena kolekcionarska izdanja. Da ne ispadne da samo junaci i galamdžije imaju "prvenstvo prolaza", Veseli četvrtak je par svojih izdanja posvetio i strip-adaptacijama književnih dela. Tako da čitaoci sada mogu i da vide sve užase Ubistva u ulici Morg Edgara Alana Poa, muke Kafkine Kažnjeničke kolonije i Igoovog Poslednjeg dana na smrt osuđenog. I kako vreme prolazi, stripovi se nižu, a dolaze i nove edicije. Od skoro se u prodaji našlo kolekcionarsko izdanje Dragonera, kao i kolor edicija popularnih serijala sa simpatičnim nazivom Obojeni program. Ipak, koliko god godina oni imali, domaći čitaoci više vole staru školu. Bez obzira na ekspanziju superherojskih filmova, naši ljudi preferiraju one "obične" junake.

zagor"Nama su prijemčiviji bili ljudi koji su na neki način autsajderi, sa kojima smo mogli lakše da se identifikujemo, i koji nisu imali neke supermoći, već sve rešavaju sami. Tako je kod nas još uvek Zagor neprevaziđen – i po tiražu i po odjeku − a tu je negde i Dilan Dog", ističe Dušan.

Veselim četvrtkom započeta je revitalizacija stripa u Srbiji, ali nije sva "muka" ostala na njihovim leđima. Ohrabreni uspehom svog kolege, brojni izdavači kreću sa aktivnijim izdavanjem stripova, a čak se pojavljuju i neki novi. Beli put, Komiko, Rosencrantz, Besna kobila, System Comics, Phoenix Press, a od skoro i Čarobna knjiga, svakog meseca osvežavaju police knjižara svojim izdanjima. Ipak jedan izdavač na domaćoj sceni se posebno ističe – Darkwood. U njegovoj ponudi se može naći sve od klasične francusko-belgijske (Spiru i Fantazio, Bil i Bul, Iznogud), italijanske (Jedno doba, jedna priča, Siročad), američke škole (brojna Marvel i DC izdanja, Lokot i ključ, Okružen mrtvima), pa do mega popularnih japanskih mangi (Naruto, One Piece, Uzumaki) i ostalih izdanja koja se zbog ograničenosti što prostora ovog teksta, a što i lične memorije njegovog autora, nisu našla ovde.

Ali Darkwood ne uzima samo ono najbolje izvan granica Srbije, već prepoznaje kvalitet i podržava domaće autore. Tako niški studio Art Gate u saradnji sa ovim izdavačem priprema jedan posve specifičan strip, tačnije prvi manga projekat u Srbiji – Artemis. U pitanju je, kako kaže Zlatibor Stanković, scenarista ovog stripa, kombinacija američke i japanske škole, tj. mange.

"Ukoliko bismo probali da serviramo ljudima nešto što je samo manga proizvod, sigurno ne bismo uspeli u tome, jer koliko god da smo uključeni u izradu tog stripa, sigurno to ne bilo na nivou koji bi zadovoljio prave manga sladokusce. Želja mi je pre svega bila da se iskombinuju elementi trenutno popularnih naučnofantastičnih filmova sa američkom i japanskom školom. Dakle, dovodimo mangu i američki strip kroz ono što je najpopularnije, a to su franšize poput Pasifik RIM-a i Transformersa", izjavio je Stanković.

Ali kako bi se haj-tek roboti lepo uklopili sa estetikom mangi i eksplozivnom dinamikom američkog načina pripovedanja, potreban je dobar tim ljudi. Pored Stankovića koji radi na scenariju, na stvaranju Artemisa angažovani su i Aleksandar Anđelković, nagrađivani strip-crtač i predavač u školi stripa "Nikola Mitrović Kokan", i Nenad Petrović, inače vrsni poznavalac mangi i anima, koji će se mahom baviti postprodukcijom, vizuelnim identitetom robota i sveta budućnosti.

Artemis bi trebalo izađe naredne godine i planirano je da se sastoji od barem tri strip-albuma, a priča je osmišljena tako da ostavlja dovoljno mesta i za eventualni nastavak. Ali pre svega toga, potrebno je izreklamirati strip i autori žele da priču prošire van teritorije bivše Jugoslavije.

Dakle, strip-tržište ponovo živi, ali još uvek nije dovoljno razvijeno. Kao i svaki drugi vid kulture, njega održavaju entuzijasti, ali oni pravi, ne ovi sezonski koji svakodnevno kucaju na vrata kabineta onog ministra sa šašavom frizurom. Kada bi domaća strip-scena trebalo aritmetički da se predstavi, nula (pozitivna ili negativna) bi bila najadekvatniji broj. Sa jedne strane imamo neka od najaktuelnijih izdanja, a sa druge strane – tek nam sada dolaze pojedina, čak i više decenija stara, no dobro, nadoknađujemo gradivo. Na kraju se sve to potre, otud i nula. Ali zalet je uhvaćen i to je najbitnije. Police u knjižarama i striparnicama su pune, neke čak i krcate, gotovo da nema kioska bez stripa i niko se ne žali (previše). Čak se ponekad mogu videti i klinci sa stripom u rukama. Pošto na mlađima svet ostaje, možda nam ovo govori da će i strip u Srba o(p)stati.

Iza ogledala

Stripovanje (33)

Piše: Marko Stojanović

iza ogledalaMa koliko se razni teoretičari umetnosti upinjali da tu tvrdnju opovrgnu, nijedno delo nije moguće potpuno odvojiti od svog autora. Iako mogućnost presecanja veze u drugom smeru još i funkcioniše, barem u smislu da su pojedini stvaraoci umeli da se makar deklarativno (kad već drugačije ne može) odreknu svojih dela, te iste tvorevine se ne mogu, sve i da hoće, odreći njih. Autori se, bez izuzetka, ogledaju u svojim delima, makar taj odraz bio umanjen, uvećan ili kako već drugačije iskrivljen i time, na prvi pogled, različit od onoga ko ga baca – sličnosti su kod odraza suštinske, razlike periferne. "Čuvari večne svetlosti" su, s tim u skladu, jedan od onih odraza koji su savršeno verni svom originalu – "Čuvari večne svetlosti" su, naime, pljunuti Igor Jovčevski.

Ono što nam odraz u ogledalu već na prvi pogled govori, pre nego što se zadubimo u to tako poznato a opet strano biće koje nas podjednako pažljivo proučava iza staklenog zida ogledala, nije ko smo, već ko nismo. Jer, na prvu loptu, odraz nam kaže da nismo onog drugog pola, neke druge rase – procesom eliminacije, odraz nam daje parametre u kojima ćemo tražiti sebe u ogledalu. "Čuvari večne svetlosti" su zato ono što Igor Jovčevski nije – a Igor nije scenarista. Da, pisao je on i ranije priče za svoje kratke stripove sa sasvim solidnim uspehom, ali pisanje čitavog jednog albuma, pa još sa epskim zamahom koji se trudi da dostigne po svojoj širini "Gospodara prstenova" ili "Ratove zvezda" krupan je zalogaj i za kud i kamo iskusnije scenariste. To, naravno, ne znači da su "Čuvari večne svetlosti" napisani loše, to jedino znači da dok čitalac po automatizmu očekuje da je tekstualni deo na nivou vizuelnog, "Čuvari" prosto nisu napisani toliko dobro koliko su nacrtani. To ne predstavlja neko posebno iznenađenje kad se uzme u obzir da su "Čuvari večne svetlosti" nacrtani zaista vrhunski.

"Čuvari večne svetlosti" su, osim toga što Igor nije, istovremeno i ono što Igor neizostavno jeste. A Igor je studiozan crtač – što i ne čudi posebno kad se zna da je studirao arhitekturu. Igor konstruiše crtež, gradi od temelja, lagano, metodično. Igor zna da je građevina spor, naporan posao (skoro kao strip), i zato Igor nikuda ne žuri, čak i kad ga život, u obliku nemilosrdne porodice, poslodavaca i rokova, požuruje. Igor ne žuri jer ne može – on, naime, dobro zna da građevina može da stoji samo ako je svaki ugao osmišljen do detalja, ako je svaki građevinski postupak izveden do kraja. Zato ne čude masovne scene u kojima svaki od stotinu orkova ima prepoznatljivo lice i karakter, građevine koje bi se ma koliko nemoguće izgledale mogle izgraditi, zmajevi kojima možete prebrojati svaku krljušt... Hiljade i hiljade sati, kilometri crtica šrafure, hektolitri tuša, sve samo da bi građevina stajala postojano – što "Čuvari večne svetlosti", slobodno se može reći, trijumfalno čine.

Koreni „Čuvara večne svetlosti" leže u Igorovim ljubavima. Iako ih ima više, Igor je sve samo ne nepažljiv i neveran u ljubavi. Zato su "Čuvari" svedočanstvo o ljubavi koju Igor oseća prema vesternu (a biti zaljubljen u vestern znači voleti konje, jer šta je drugo, ako ne konj, personifikacija ovog prvog čisto američkog žanra (drugi, ukoliko se već pitate, svakako jeste road trip)), što objašnjava otkud svi ti sjajano nacrtani vranci, đogati i ostala konjska bratija koja galopira ovim stripom. Igor takođe jako voli i sword and sorcery – što je i razlog zašto su "Čuvari večne svetlosti" pravo ljubavno pismo na ovim prostorima prilično voljenom žanru i to na ciglo 46 strana. Ima svega, i mača, i magije, ratnika i čarobnjaka, zmajeva i zamkova – i to ne zato da bi se podišlo ukusu publike, već upravo zato što je to nešto što je Igor celog svog života želeo da nacrta, pa još u celom albumu... Igor, uzgred, nije odoleo da pomenuto pismo i potpiše, uradivši par sasvim jasnih omaža klasiku žanra, Stounovom i Milijusovom "Konanu"!

Ako su dela odrazi svog autora, sigurno ste se, kao i ja, susreli sa jako puno odraza čije vlasnike nemate neku želju da sretnete. Nakon što zatvorite "Čuvare večne svetlosti", usuđujem se da kažem da ne samo da ćete poželeti da upoznate Igora Jovčevskog, nego i da mu stegnete ruku i na taj način dodatno nagradite iskrenost, ljubav i trud koje je uložio u ovaj strip.

Poezija krvi i sećanja

Linije fronta - knjiga prva (System Comics, 2014)

Piše: Pavle Zelić

linije frontaPrvi svetski rat se pokazao iznenađujuće aktuelnim i provokativnim istorijskim događajem, pa je tako i obeležavanje stogodišnjice od početka istog prizvalo u sećanje neke stare podele i nedoumice, pa i zle namere, istovremeno služeći za dalja potkusurivanja na dnevnopolitičkom planu između zemalja naslednica onih starih suparnika u jednom ratu koji skoro da nema živog svedoka. Ipak, knjige, ili u ovom slučaju, stripovi - ostaju.

U celoj halabuci, kreativci iz najrazličitijih sfera i medija, od pozorišta i filma, do instalacija ili ilustracija mirno su, marljivo i sa puno duše i odmerenosti radili na umetničkim tumačenjima kako bi nam približili prvi sukob koji će se ticati čitave naše planete.

Jer, šta nama danas uopšte znači Veliki rat? Ispostavilo se, baš mnogo. Ima li boljeg argumenta za to od nekolicine duboko ličnih priča koje čine "Linije fronta". Ljudi sa različitih spektara stripovske umetnosti, čak iz različitih zemalja, Francuske i Srbije, spojeni na zadatku konačnog ispravljanja davnog propusta ovdašnje strip umetnosti da dostojno doprinese umetničkoj biblioteci interpretacija Prvog svetskog rata, funkcionisali su kao skladan orkestar, koji naizmenično grmi kanonadama topova, i šapuće molitvama razdvojenih ljubavnika. I kada prođe okrugla godišnjica, jedinstveni artistički izraz ostaje, večan, na papiru i u emocijama koje on iznova izaziva.

Među deset priča koje su nastale ovom prilikom, i predstavljene u kapitalnom dvostrukom izdanju, pojedinačno na srpskom i francuskom jeziku, ima storija koje su potiču iz porodičnog i lokalnog nasleđa samih autora, kao što je "Tain", čuvena priča iz Pirota o čudotvornom vojničkom hlebu (tainu) koji spasava njegovog vlasnika pogibelji, u realizaciji scenariste Nenada Pejčića i crtača Igora Krstića. Još jedan izuzetan kratki strip ‒ "Krfski dnevnik" Ivana Stojkovića po scenariju Filipa Bankovića pokušava i uspeva da rekapitulira Veliki rat kroz sudbine pojedinaca, i daje zanimljiv osvrt na njegovu relevantnost sada, jer još uvek ima ljudi koji se sećaju, još ima požutelih fotografija nasmešenih predaka u uniformama i još ima nerazrešenih subina koje odjekuju i vek kasnije. Dok unekoliko širi i dalji pogled daju i Milenko Mišić, Milan Drča i David Širkoski u "Flori" i Miloš Petrik i Ana Milojković u "Herojima", posebno su u ovom kontekstu zanimljive kolaboracije istaknutih francuskih scenarista i ništa manje značajnih srpskih crtača koji su se na poziv Francuskog instituta u Srbiji uključili u ovaj hvale vredan projekat. Potpisnici više desetina značajnih albuma kao što su Rodolf ili Bruno Falba, dakle pravi velikani ne samo francusko-belgijskog već i evropskog stripa, kao i zanimljivi noviji autori poput Dobsa i Filipa Zitke su pokazali iskreno interesovanje za koncept, i napisali priče koje spajaju dve nacije, francusku i srpsku, velike saveznike i večite prijatelje zbog toga. Bilo da se dešavaju u žaru rata ili prividnoj mirnoći primirja, ove priče dokazuju tu vezu koja postoji kako na ljudskom i nacionalnom, tako i na duhovnom i kreativnom planu. Aleksa Gajić, Dragan Paunović (koji su uz Milorada Vicanovića Mazu doprineli i sa po ilustracijom, počev od naslovnica), zatim Zoran Janjetov i Darko Perović nisu im ostali dužni, već su pokazali inovativnost i emociju koja parira i nadograđuje predložak, dok je Aleksandar Zograf u prepoznatljivom maniru jednu nepravdu rata iz teksta Mirjane Mišlov učinio jezivo relevantnom i za nove konflikte i njihove veterane.

Vrhunac albuma je svakako poslednja priča u istom, Grand prix-jem poslednjeg Salona stripa u Beogradu ovenčana "Ni na nebu ni na zemlji" scenaristkinje Dragane Stojiljković i crtača Dražena Kovačevića. Kovačević, koji se od fenomenalnog debija u Francuskoj sa serijalom "Točak" (La Roue) sa Goranom Skrobonjom, izgradio u velikog majstora, izvodi komprimovanu epopeju na izuzetno zahtevni scenario koji u sebi sadrži i ličnu tragediju, i albansku golgotu, i istorijske ličnosti, i bitke i trenutke mira usred bure... dakle, ceo rat. Na četiri table.

Konačno, kvalitet više je i predgovor Žana Pjera Vernea, svetskog autoriteta na ovu temu, i potpisnika jednog od najznačajnijih stripova na temu Prvog svetskog rata, "Prokletog rata!" Žaka Tardija.

Dodatna zanimljivost vredna pohvale je činjenica da je ovo samo prva knjiga u celom nizu koji je planiran da isprati ne samo prvu godinu rata, već i one naredne, koje su pre sto godina bile prepune užasa, ali i nade u pobedu i bolju budućnost koja mora uslediti posle ratnih strahota. Prema najavama izdavača, materijala za buduća izdanja ima i te kako, i tušta i tma velikih imena ali i mladih nada koje obećavaju, staju u red za objavljivanje u ovom poduhvatu koji će odjekivati u istoriji srpskog stripa, kao što to dela naših heroja, velikih i malih, odjekuju u večnosti.

Ne postoji formula za dobru priču

Intervju: Nathan Ballingrud

Razgovarao: Željko Obrenović

nathan ballingrudNathan Ballingrud je mlad pisac. Rođen je 1970. godine i rano je objavio prve priče. No, nije bio zadovoljan njima a nije hteo da bude još jedan od pisaca koji pišu osrednja dela da bi se našli u svakoj antologiji ili magazinu, pa je odlučio da na neko vreme ostavi pisanje po strani i sačeka prave priče. U međuvremenu je radio najrazličitije poslove, pa polako nastavio sa prozom. To polako bi trebalo shvatiti bukvalno, sudeći da mu je za zbirku North American Lake Monsters bilo potrebno gotovo deset godina, a u pitanju je tanušna knjiga. Odavno smo naučili da kvantitet ne znači kvalitet, ali i da često autori koji retko objavljuju nemaju ništa bolji opus od onih koji svaku godinu sačekaju sa novom knjigom. Bilo kako, ovu je zbirku vredelo čekati.

Nathan kao ranu inspiraciju navodi horor i SF pisce. Kaže i da je potom izgubio i interesovanje i naviku da čita žanrovske pisce i da se više bavio Karverom i Hemingvejem nego Stivenom Kingom, ali da je otkrio Lucijusa Šeparda i shvatio ne samo da se u žanrovskoj književnosti dešavaju interesantne stvari, već da bi mogao da doprinese.

North American Lake Monsters je zbirka u kojoj ima i serijskih ubica i vukodlaka i čudovišta i zombija... a kao i da ih nema. Kao što nam Karver daje margine glavne priče, tako Ballingrud koristi žanrovske trope. One su ponekad okidač za psihološku priču o junaku koji preživi susret sa vukodlakom u kojem svi oko njega stradaju, ili za priču o mrtvom čudovištu čije se truplo nasukalo na obalu, dok porodica u obližnjoj vikendici prolazi kroz tešku krizu, ili vampiru koji se ranjen i iznemogao sklonio ispod kuće u kojoj borave dva dečaka bez oca i u kojem jedan od njih vidi oca, ili u bračnom paru koji gubitak deteta pokušava da kompenzuje "anđelom" koji im dolazi u dom...

Za početak mi reci da nećemo čekati narednih deset godina na tvoju novu knjigu?

Ne zaista! Gotovo da sam završio sa pisanjem sledeće. Dve nove priče, mislim. Trebalo bi da mogu da najavim nešto u bliskoj budućnosti.

Rekao si da planiraš da promeniš ton pisanja i da će biti palpičniji. Šta možemo da očekujemo? I da li u budućnosti vidiš roman?

Prijatelj mi je nedavno rekao da za većinu ljudi "palpično" znači akciju, heroje kockastih vilica i pucačine. To nije palp na koji mislim, i možda bi trebalo da koristim drugu reč. Čitao sam malo noar, malo Clarka Ashtona Smitha, malo Lorda Dunsanyja... nešto takvo imam na umu. Mislim da ćeš uvideti kako je nova grupa priča manje utemeljena u svakodnevnom realizmu, otvorenija mašti. I da, u ovom trenutku radim na dva romana, a ideje za još dva romana čuče mi na polici, čekajući da se bacim na njih. Sigurno će biti romana.

Očekivao bih da više ljudi čita kratke priče, pošto nemaju dovoljno slobodnog vremena, ali nije tako, i roman je i dalje glavni. Zašto?

Zvuči nelogično, zar ne? Iskreno - ne znam. Pretpostavljam da kratka priča ima reputaciju manje pristupačne ili, sa druge strane, manje ozbiljne. A možda samo većina čitalaca želi da se prebaci u svet i likove na duži rok, ako već troše vreme i novac na knjigu. To bi objasnilo i ogromnu popularnost serijala. Šteta, stvarno. Danas ima toliko briljantnih pisaca kratkih priča.

Šta je potrebno za uspešnu kratku priču? I koja je najbolja dužina (tvoje priče su gotovo identičnog obima)?

Mislim da ova pitanja nemaju tačne odgovore. Nema formule za uspešnu kratku priču - ono što Kafkinu In the Penal Colony čini sjajnom kratkom pričom razlikuje se od od onoga što čini sjajnom Rock Springs Richarda Forda ili Radiant Green Star Luciusa Sheparda. Protivnik sam mnogih pravila za pisanje - bolje je ostaviti sebi više mogućnosti.

Kako uvek pronađeš novi način da ispričaš stare priče i izbegneš klišee?

Kad koristim standardne fantastične i horor elemente, kao što su vampiri i vukodlaci, razmišljam šta kao čitalac očekujem od ovih priča kad se sa njima susretnem. Mislim da puno tih priča počne obećavajuće, ali produži razočaravajućim predvidivim stazama. I onda pokušavam da pronađem nešto interesantnije, nešto što se nadam da čitalac neće predvideti. Te stare priče i trope su često stare jer su prilagodljive. One govore o nečemu iskonskom u ljudskom srcu i moći će da se obraćaju svim generacijama. To su sjajne alatke; ti uz pomoć njih moraš da kažeš nešto istinito.

Pretpostavljam da je delo na kojem radiš, ili koje je barem sveže, u tvojim očima bolje od prethodnog. Da li si imao problem sa pričama koje si napisao pre deset godina a koje se nalaze u istoj zbirci sa novim pričama?

Dobro pitanje. Definitivno sam prevrnuo očima na poneki odabir reči ili poneku odluku u strukturi ili tempu, koje bi sad uradio drugačije. Malo sam to kozmetički doterao pre nego što je knjiga izašla, ali ne previše. Mislim da moraš da prihvatiš da se tvoj rad menja, kao i tvoja percepcija. Ali ne vraćam se na svoje priče. To je kao da voziš, a gledaš u retrovizor.

Čini se da niža klasa, koju ti živo oslikavaš, ima dovoljno problema i bez čudovišta?

Tako je. Ali volim da pišem o čudovištima, i hteo sam da pišem o ljudima koji često imaju samo karikaturalno mesto u žanrovskoj književnosti. Ne samo ljudi nižeg socijalnog staleža, nego naročito južnjaci. Ima dosta proze o siromašnim južnjacima ‒ pogledaj Dorothy Allison, Rona Rasha, Williama Gaya, Harryja Crewesa ‒ ali retko ćeš ih naći u mračnoj fantastici, osim ako su seljačine ili zlikovci.

Šta misliš zašto tako puno glavnotokovskih autora koristi žanrovske trope?

Određene žanrovske trope su se odlično pokazale kao oruđe za preispitivanje našeg društva. Margaret Atwood, Colson Whitehead, David Mitchell i Michel Faber su sve navedeno demonstrirali sa sjajnim efektom. Ako stalno pišeš realizam, mislim da upliv u fantastiku mora da je vrtoglav osećaj - kao kad skočiš sa litice sa hang-gliderom prvi put. Naravno, pričam iz pozicije poklonika.

Pročitao sam da si fan stripova. Da li planiraš da napišeš scenario za strip i da li možeš da navedeš ko te je inspirisao u tom mediju?

Bože, voleo bih. Imam tu ambiciju. Ima ih tako puno koji me inspirišu. Mike Mignola je prvi i najvažniji na listi. Ali uključio bih i Richarda Corbena, Ricka Remendera, Briana Michaela Bendisa, Emily Carroll, Johna Arcudija, Christophera Goldena, Kelly Sue DeConnick, Wallacea Wooda, Bernija Wrightsona... I mogao bih tako do sutra.

Koji si poslednji dobar roman ili zbirku priča pročitao, i žanrovski i glavnotokovski; koji je najbolji novi pisac kojeg si otkrio?

Glavnotokovski roman u kojem sam najskorije stvarno uživao je Fourth of July Creek od Smitha Hendersona. U žanru bi to bio prelepi roman Sofije Samatar A Stranger in Olondria. Napokon, uzbudljivi novi pisac, kao dodatak dvoma koje sam pomenuo, bila bi Leni Zumas, koja je objavila roman The Listeners i zbirku kratkih priča Farewell Navigator. Zumasova objavljuje u glavnotokovskim vodama, ali u njene priče ubrizgan je osećaj za čudno, i mislim da će ljubitelji žanrovske proze imati puno toga da vole u njenom radu.

Ne živim od pisanja

Intervju: Mirjana Novaković

Razgovarao: Đorđe Bajić

Mirjana NovakovicMalo je književnica poput Mirjane Novaković. Na srpskoj književnoj sceni je prisutna već gotovo dve decenije, ali je u tom periodu objavila svega četiri knjige – zbirku priča "Dunavski apokrifi" (1996) i tri romana: "Strah i njegov sluga" (2000), "Johann's 501" (2005) i "Tito je umro" (2011). Zbog dugih pauza između knjiga, Mirjana Novaković me podseća na Donu Tart, čuvenu američku spisateljicu koja takođe retko objavljuje. Obe, naime, daju prednost kvalitetu u odnosu na kvantitet što je, u današnje vreme sveopšte komercijalizacije, prava retkost. Ne objavljivati po svaku cenu, već samo onda kada zaista imate šta da kažete/napišete moto je koga se drže retki.

Da krenemo od samog početka... Koji pisac je najzaslužniji za tvoju ljubav prema književnosti. Šta si čitala dok si odrastala?

Ne mogu da kažem da je jedan pisac zaslužan, niti da su desetine. Volim priče i zato volim književnost. Volela sam avanturističke romane i to one koji se dešavaju u egzotičnim zemljama, na primer "Kroz pustinju i prašumu" Henrika Sjenkjeviča i "Od Bagdada do Stambola" Karla Maja. "Zlatna jabuka sa planine Ide", knjiga za decu u kojoj su prepričani grčki mitovi vezani za Trojanski rat mi je bila omiljeno štivo. Od manje egzotičnih naslova izdvojiću Ćopićev roman "Orlovi rano lete", kao i dela Branislava Nušića. Kasnije sam čitala Dostojevskog koji je, mislim, baš idealan za adolescenciju, sve je preterano, dramatično i melodramatično.

Koji roman Dostojevskog najviše voliš?

Više nijedan. Pokušala sam da čitam Dostojevskog kasnije, u dvadesetim, i nisam mogla. Melodrama i politički stavovi u njegovim romanima me odbijaju. Obratno se dogodilo sa Virdžinijom Vulf. Nekoliko puta u mladosti sam pokušavala da je čitam, ali sam brzo odustajala – nisam uspela da savladam više od desetak strana. Međutim, kasnije, u tridesetim, kad sam je ponovo uzela, bila sam oduševljena. Mislim da sam najviše naučila o ritmu rečenice iz njenih romana.

Kako si počela da pišeš? Da li je to bila svesna odluka ili se dogodilo spontano?

Ne znam kako pisanje može da se desi spontano. Kad sam uspela da napišem prvu priču, radovala sam kao kad sam završila fakultet – a taj osećaj mi je bio dobro poznat pošto i jesam završila fakultet nekoliko godina pre nego što sam napisala tu prvu priču. Naravno, rad na knjizi i studiranje nisu uporedivi, mada sam recimo svoj drugi roman pisala duže nego što mi je bilo potrebno da završim fakultet. U osnovi i jednog i drugog je odluka, i onaj teži deo, posle odluke, da se stvar završi, s tim da sam se u književnosti uvek trudila da ne otaljavam.

Da li si imala problema da nađeš izdavača za svoju prvu knjigu, zbirku priča "Dunavski apokrifi" i kako si bila zadovoljna prijemom prvenca?

Poslala sam knjigu na konkurs Matice srpske Prva knjiga i prošla na konkursu. U to vreme internet nije bio tako rasprostranjen pa nisam ni mogla da pratim kako je knjiga ispraćena, ali osnovano sumnjam da je bila posebno zapažena. No, s druge strane, ova zbirka je imala drugo izdanje, sedam godina pošto je prvobitno izašla, a uskoro će imati i treće, prošireno izdanje, što je "svega" dvanaest godina posle drugog. Veoma mi je važno da knjiga bude dostupna – da se doštampava i da se može kupiti. Malo se knjiga održi dvadeset godina posle prvog izdanja.

"Strah i njegov sluga" je tvoje najpoznatije i najhvaljenije delo. Ovaj roman je već stekao kultni status i njegov kvalitet se ne dovodi u pitanje. Ipak, imala si dosta muka dok nisi našla izdavača voljnog da ga objavi, zar ne?

Da, to je istina. Možda zvuči paradoksalno, ali mi je neuporedivo teže bilo da pronađem izdavača za "Strah" nego za "Apokrife".

Na koje si sve to prepreke naišla?

Uobičajene. Nisam mogla da nađem izdavača koji bi objavio roman, a da ja ne platim da izađe. Nisam htela da platim i čekala sam dve godine na objavljivanje.

Da li te je iznenadio uspeh koji je usledio?

Da. Veoma. Nisam očekivala da će roman biti popularan, i, što je još važnije, tako dugo. Nove generacije čitalaca ga još uvek otkrivaju. I koliko vidim, mnogi ga čitaju više puta, vraćaju mu se iznova i iznova. To je velika čast, da od toliko knjiga čitalac ponovo izabere moju.

Po romanu je urađena i pozorišna predstava u dramatizaciji i režiji Kokana Mladenovića. Da li si bila u prilici da vidiš neko od izvođenja i, ako jesi, da li si zadovoljna adaptacijom?

Pogledala sam predstavu i nije mi se svidela, ali verujem da je često tako. Imaš svoje zamisli i tako ih ostvariš u romanu, a tuđa interpretacija u novoj formi, obavezno mora da izgubi nešto, ili da dobije nešto zahvaljujući drugom obliku predstavljanja. Moj utisak je bio da nije mnogo dobila, ali, s druge strane, nisam srela nikog kome se predstava nije svidela, štaviše, većina je bila oduševljena. Tako, uprkos nezadovoljstvu, bila sam i više nego zadovoljna.

Kako su izgledali tvoji prvi kontakti sa srpskom književnom scenom, izdavačima, kritičarima, čitaocima? Da li je biti književnik u Srbiji sve ono o čemu si maštala?

Niti sam maštala, niti sam književnik. Samo pišem knjige, a ne živim od toga, tako da nemam neke posebne veze sa srpskom književnom scenom. Hoću reći, sviram ja i gitaru, ali se ne bih nazvala gitaristkinjom. Dobro, verovatno malo bolje pišem nego što sviram, ali pisanje sam više vežbala.

Koliko si zadovoljna svojim drugim romanom? U pitanju je, ispravi me ako grešim, tvoje najhermetičnije delo.

Verujem da je "Johann’s 501" najbolja knjiga koju sam napisala, i ne mislim da je hermetična, ali jeste teška za čitanje – nema poglavlja, mesto i vreme radnje se menja često usred rečenice. Sigurna sam da su svi oni koji su ga pročitali, a malo ih je, odlično zapamtili roman. Po zlu, verovatno, ali po zlu je bolje nego zaborav.

Da li već postoji dogovor sa Lagunom i za novo izdanje romana "Johann’s 501"?

Videćemo. Prvo će, kao što sam već rekla, izaći novo izdanje "Dunavskih apokrifa", prošireno sa nekoliko priča koje su izlazile (uglavnom devedesetih) u književnim časopisima, tako da uglavnom nisu dostupne.

Tvoj treći roman, "Tito je umro", predstavlja uspešno uplovljavanje u žanrovske vode krimića. Kako se dogodilo da se opredeliš baš za ovaj žanr?

Uvek mi je izgledalo da je veoma teško napisati krimić, i samim tim me je baš zanimalo da li ću umeti. Krimić zahteva jasne motivacije, zaplet bez greške, peripetije i preokrete, što su sve izazovi. I niko vam neće oprostiti greške u zapletu, zato što ste pisali lepe rečenice. S druge strane, htela sam da pišem o našem dobu, a za srpske dvehiljadite, krimić je idealan žanr. Imam utisak da krimić sve više i više postaje najangažovaniji način izražavanja u modernoj književnosti, otprilike kao što je šezdesetih bila naučna fantastika, samo bez eskapizma. I, naravno, volim da čitam krimiće, i pišem ono što rado i sama čitam.

Da li si se plašila da će žanrovska odrednica okrnjiti tvoj književni ugled?

Jak ugled pa da se okrnji. Važno mi je da pišem ono što želim, a ne ono što drugi smatraju da treba da pišem. Mogla sam ceo život da pišem "Strah i njegov sluga 2.0", "Strah i njegov sluga 3.0", i tako dalje, i da sebi od pisanja koje volim i u kojem uživam i koje mi toliko znači, napravim dosadan i rutinski posao, ali nisam htela, niti sam umela. Tako bih okrnjila svoj ugled u sopstvenim očima, da se nezgrapno izrazim.

Znam da pasionirano pratiš aktuelnu ponudu kriminalističkih filmova, serija i romana. Da li bi preporučila neke naslove čitaocima Pressinga?

Nisam sigurna šta je sve prevedeno... Tana Frenč jeste ("U šumi", "Sličnost"), kao i Džejms Elroj ("Američki tabloid") i Džilijan Flin ("Mračna mesta"). Od serija, skandinavske su po kvalitetu ispred američkih, "Ubistvo" ("Forbrydelsen") posebno. Od francuskih bih izdvojila "Spiralu zločina" ("Engrenages") i "S one strane zakona" ("Braquo"). BBC je imao nekoliko izvrsnih poslednjih godina, "U vrtlogu igre" ("State of Play") i novi "Šerlok", od starijih američkih, "Žica" ("The Wire"), na primer.

Da li stižeš da čitaš domaće pisce?

Retko, naročito kad pišem. Čitam knjige koje su mi ili potrebne za sam roman, za tzv. istraživanje, ili knjige koje su prilično različite od mog stila, pa onda mogu da ukradem ono što mi se svidi, a da niko ne primeti. Možda jedna od najkorisnijih stvari koje sam naučila otkako sam počela da pišem, jeste da uzmem da čitam knjigu koja mi ni po čemu nije zanimljiva. Odatle, ili je knjiga toliko loša da naučim iz nje kako ne treba da se piše, ili me toliko iznenadi, pošto uobičajeno ne čitam takve stvari, da usvojim nešto novo, promenim i primenim. Verovatno mi je zato svaki novi roman prilično različit od prethodnog.

Poslednjih godina tvoji romani su prevedeni na mnoge strane jezike. Kako si zadovoljna saradnjom sa stranim izdavačima i plasmanom tvojih romana na stranim tržištima?

Oduševljena sam time što je "Tito je umro" preveden već na dva jezika (bugarski i grčki), a izašao je svega pre tri godine. "Strah i njegov sluga" je preveden na ruski, francuski, makedonski i engleski (u okviru edicije Srpska proza u prevodu, u izdanju Geopoetike). Osim francuskog, sve ostalo su noviji prevodi, i nemam podataka o tome kako se prodaju, ali pratim na internetu i vidim da ima vrlo pohvalnih prikaza, tako da sam veoma zadovoljna. Nedavno sam išla u Sofiju da promovišem roman – prvi put u inostranstvu – i mogla bih to stalno da radim, uživala sam u prijemu, interesovanju i komentarima bugarskih čitalaca. Sve su razumeli, naravno.

Na čemu trenutno radiš i kada možemo da se nadamo novom romanu?

Pišem roman koja je vrlo labavi nastavak "Tita". Iako ima krimi potku, u osnovi nije krimi roman. Ne verujem da ću ga završiti tako skoro, realno tri-četiri godine su mi potrebne. Mada... Ko zna? Možda poludim, pa ga završim ranije, ali s obzirom na to da mi se ta vrsta ludila još nije desila, svi su izgledi da će pisanje potrajati.