Menu

logo

Nežni Dalibor

Nežni Dalibor
Samostalno izdanje

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

nezni daliborKoliko je prethodni album Nežnog Dalibora bio lak i uživancija za recenziranje, toliko njihovo treće izdanje predstavlja jedan jako težak i kompleksan zadatak, nezgodan poput slobodnjaka sa ivice šesnaesterca. Razlog je taj što je bend napustio dobro poznati teren pisanja alt-rok himni kô iz... khm... i upustio se u nešto nemirnije vode.

Nežni “Dača” je, naime, ovaj album podosta posolio psihodelijom učinivši ga znatno drugačijim od poletnog prvenca i melanholičnog mu naslednika. Rezultat je jedno, moglo bi se reći, bipolarno izdanje. Njega otvara numera “Deca”, ujedno i prvi ekranizovani singl koji je najavio album. Već u spotu se video pomak u eksperimentalnijem pravcu. Atmosfera i gitare se presijavaju poput folije kojom su članovi benda bili obmotani.

Ta simbioza stilova primetna je i na ostalim pesmama. U njima prepoznajemo prvobitni zvuk benda, ali isto tako se jasno vide i “nove crte” bendovog lica. Prvenstveno je to vokal koji vrlo često skreće iz onog na koji smo navikli ka nečemu što bi se moglo opisati kao režanje lika sa omota. Upravo taj vokal daje albumu kulminacijsku dozu histerije i haotičnosti koju polagano gradi muzika. Ali se čini da je to momcima upravo i bila namera, čime su uspeli da svoj treći album začine bojom sasvim druge palete u odnosu na prva dva. Pored toga, gitarske deonice su dosta ofanzivnije sa agresivnijim pristupom izraženim solažama. Dobar primer je uvodni rif pesme “Vluz”, međutim on vrlo brzo biva presečen nekom uvrnutom cirkuskom melodijom, što samo potvrđuje pomenutu bipolarnost iz uvoda.

Sve to skupa odaje utisak da je ovo jedan jako besan album, s tim što taj bes nije kanalisan ustaljenim formama poput teških rifova, već haotičnim emocijama protkanim ironičnim tonom vokala. Tekstovi su možda pretrpeli najmanje stilskih promena i u velikoj meri ne skrivaju svoje značenje iza “misterioznih” stihova. Međutim, preterano ponavljanje naslovnog stiha pesme u par navrata (“Neki će ti reći to”) može malo zaparati uši iako, sa druge strane, baš to ponavljanje spušta gard slušaoca koga će samo trenutak kasnije sevnuti u glavu udarac refrena.

Kao i svakom kvalitetnom bendu, Nežnom Daliboru se ne sviđa tapkanje u mestu pa je sasvim prirodno što su se dali u potragu za novim zvukom. Iako je ovo jedno sasvim dobro izdanje, ostaje utisak da se “staro” i “novo” nisu zavoleli apsolutno savršeno. Da li je bend bacao mrvice na svom putu pa će ih iskoristiti da se vrati nazad, ili će se dati dalje u potragu, ostaje nam da vidimo na sledećem albumu. Posle ovog albuma jasno je da od benda dosta toga zanimljivog možemo da očekujemo jer se očigledno ne boje inovacija. Prošlo je vreme kada su bili samo pioniri Nove srpske scene. Sada su već punokrvni bend koji je tu da ostane.

Add comment


Security code
Refresh