Menu

logo

U2 - Songs of Innocence

U2 – Songs of Innocence (Apple/Island, 2014)

Piše: Miloš Najdanović

HOLD ME, THRILL ME, KISS ME, KILL ME (ili MRZI ME, UZBUDI ME, POLJUBI ME, UBI ME ili U POTRAZI ZA CEDARWOOD ROADOM)

songs of innocenceTema meseca u svetu muzike bio je „Songs of Innocence“, novo čeljade irskih rokera U2. Nažalost, najmanje zbog muzike, već zbog kontroverze koja ga okružuje, bilo ona pozitivna ili negativna.

Iznenađenje je bilo kada je album objavljen na velikom Apple događaju na kome je predstavljen iPhone 6. Svi vlasnici uređaja sa logom načete jabuke probudili su se sa besplatnim albumom U2-a u svojoj virtuelnoj muzičkoj biblioteci. Svi su brujali o tome. Jedni su polemisali o poslovnom aspektu ovakvog poteza - milionima koje je Apple platio bendu da otkupi album i istovremeno je krenulo da se diskutuje o budućnosti muzičke industrije, jer je, podsetimo se, i poslednji album Jay Z-a na sličan način deljen, samo preko Samsunga. Kod nas takve poteze imali su Električni orgazam, Van Gogh, Zdravko Čolić, da li preko telefonskih kartica, praškova ili kupovinom u IDEA marketima. Ironija u celoj priči je bila da je pre nekoliko godina Bono javno rekao da U2 nikada neće album poklanjati. U neku ruku ga i nisu poklonili, već prodali tehnološkim gigantima, ali shvatate ideju. Tada su bili revoltirani potezom Radioheada, koji su „In Rainbows“ postavili besplatno na internet. Ha, a eto Radiohead je opet uspeo da ih moralno pobedi. Frontmen benda Tom Jork je svoj novi album bez najave samo postavio za preuzimanje preko BitTorrenta za smešne pare. I tako, dok je Apple trpeo ismevanje zbog „savitljivih“ iPhone šestica, a programeri pravili aplikaciju za uklanjanje „Songs of Innocence“ sa svojih uređaja, Jork uživa u milionima preuzimanja.

Pre nego što dođem do samog albuma i muzike, moraću da se osvrnem i malo na njegovu pozadinu i koju godinu unazad. Ako nekome nije jasno, kao i prethodni album „No Line On Horizon“, i ovaj je jedva snimljen i na mišiće. „No Line On Horizon“ je sniman prvo sa Rikom Rubinom i ta cela verzija je odbačena, pa su menjali producente i ponovo uposlili Danijela Lenoa i Brajana Inoa, koji su ne samo spasli album već i kreirali najbolje njihovo izdanje još od „Achtung Baby“. Vratili su duh njihovih starih pesama. Album pred nama je takođe na mišiće sniman, koliko god iz benda suprotno tvrdili. Proces snimanja je očigledno predugo trajao, a onda je u roku od nekoliko dana zbrzano konačno miksovanje ne bi li ga spremili na vreme za Apple događaj. To se sve vidno odrazilo na kvalitet proizvoda.

Ovoga puta svoje čedo Bono i ekipa nisu želeli da povere svojim dugogodišnjim saradnicima, pomenutom Brajanu i Danijelu. I ne razumem zašto menjati ono što funkcioniše. Taj tim je iza pulta učestvovao u kreiranju soničnog zvuka benda, koji je bio njihov pečat decenijama. Ino je napravio taj bend slavnim, radio je na svim bitnim albumima. No, da ne kudimo previše i novu ekipu za miksetom, jer daleko od toga da produkcijski škripi album. I Dendžer Maus i Pol Epvort su iskusni i dobri u svom poslu. Ali činjenica da su pored njih dvojice morali da uzmu još tri producenta je značilo da ne znaju šta žele i da gađaju na slepo, pa da od sve petorice izaberu najbolje pesme i objave na albumu. Pa ne ide to tako, a ovako iskusni muzičari bi trebalo to da znaju. Zato je „Songs of Innocence“ najveća misterija u U2 diskografiji. I posle silnih slušanja i dalje nije jasno šta se tu dešava, šta su muzički hteli da postignu.

Koncept posle nekog vremena postaje jasan, tj. postao je očigledan kada su ime albuma zalepili na novi omot. Leri Mulen štiti svoga sina, crno-bela kompozicija i igra sa svetlima asocira na „Rattle And Hum“, „Joshua Tree“ i „The Unforgettable Fire“, a figura na njemu neosporivo asocira na debitantske „Boy“ i „War“. I sama činjenica da je jedan deo albuma sniman u Dablinu samo potvrđuje bendovsku nostalgiju i želju da se vrate svojim starim radovima, svom „dobu nevinosti“. A bilo je to divno vreme za bend. Glas mladih 80-ih, socijalno-politički angažovani na svakom polju, ogorčeni ratovima, stradanjima, usput zaljubljeni i sa redovnim problemima svoje generacije, a inspirisani delima Martina Lutera Kinga i Nelsona Mandele. Na turnejama su namerno spuštali cene karata za koncerte, kako bi mogli svi da ih priušte, na svoju štetu; nastupali humanitarno, postali svetski poznati svirajući na Live Aidu. A sada? Bonov aktivizam se svima smučio, postao je neiskren. Bend i dalje mnogo novca donira i skuplja sredstva za razne organizacije, ali se to sada gleda kao poreska olakšica, a ne čin dobrote. Teško je poverovati bendu koji već godinama na sve načina gleda da zaradi novac, a najnoviji potez trgovanja sa Apple-om potvrđuje da svako ima svoju cenu. Verovatno neće Bono na koncertima kada peva „Mothers of the disappeared“, „Red Hill Mining Town“ ili „Miss Sarajevo“ za promenu uzvikivati imena azijskih radnika koji robuju sastavljajući te dragocene „i“ aparate ili kopajući po rudnicima legure za njegovo pravljenje. Ali to je mnogo šira tema i za neki zaseban tekst, ne za recenziju.

O muzici se zapravo ovde i najmanje ima šta pričati. Vidi se da su silili i da nemaju koncept iza albuma. Pesme su nabacane, sve su stilski različite. Na većini se negde duboko čuje vapaj mladih U2-ovaca i taj zvuk kako pokušava da ispliva, ali ga guši moderna produkcija. Bono više nema glas, oseća se hrapavost, a nesumnjivo je da ispeglane note ne može da reprodukuje na koncertu. Album je pomalo ušao i u zamku prenabudžene produkcije i previše komplikovanja. Devetnaest osoba je dospelo na listu muzičara koji su učestvovali u kreiranju albuma, ne računajući i četvoročlanu postavku benda. Pa gde su ti silni muzičari? Jedino se hor primećuje koji aktivno maskira Bonove nedostatke. Čak je šest različitih klavijaturista na albumu na kome one nisu u prvom planu. Nosilac instrumentalnog dela oduvek je bila Edžova gitara sa njemu specifičnim efektima. Ti dodatni instrumenti su ugušeni i album gubi sirovost i spontanost, zato ne može do izražaja da dođe U2-ov pravi zvuk.

Album ima svoj deo lepih pesama. Nema hitove, ima pesme koje pretenduju to da budu, ali su prolazne i zaboravne. „California“ je jedna od takvih, „Iris“ (jedina gde se jasno prepoznaju Edžovi rigovi) i „Volcano“. Jedina iskrena pesma na albumu, i podjednako moćna, je „Cedarwood Road“ jer ona je bend, ona je U2. U smislu da je u toj ulici u Dablinu sve počelo, i emocije prosto naviru. Ostatak albuma treba preskočiti, ima tu svega i svačega, loše realizovanog, i ne uklapa se ni u jednu epohu U2-ovskog rada, više je neko pecanje da se vidi šta prolazi kod publike i koji pravac da nadalje prate. Samo bih još napomenuo numeru „The Troubles“, koja je zanimljiva pauver balada urađena u saradnji sa pevačicom Lajki Li.

Add comment


Security code
Refresh