Menu

logo

Varvari

Režija: Ivan Ikić
Uloge: Željko Marković, Nenad Petrović, Jasna Đuričić, Marina Vodeničar

Piše: Zoran Janković

varvariAko bih (recimo, suludog ekonomisanja ili čisto hira radi) morao da izreknem brzopotezni sud o Varvarima Ivana Ikića u samo jednoj jedinoj reči, u prvih deset sigurnih favorita među mogućim atributima probila bi se odrednica 'odocnelost'. Istina je, Varvari su odocneli po nekoliko krupnih i važnih aspekata, ali ovaj leksički i ne baš zaumni manevar grdno bi se ogrešio od Varvare, koji su zbilja valjan i zanimljiv film, i to ne samo sagledavano u kontekstu novijeg srpskog debitantskog filma, koji predstavlja jednu od najsvetlijih i najpostojanijih kategorija srpskog filma danas.

Pominjana odocnelost se možda ponajpre tiče estetike tog naglašeno stilizovanog naturalizma/hiperverizma, koji ispod krinke potencirane svedenosti ipak krije dve važne težnje – da se, bez ideoloških/državotvornih i drugih ušminkavanja, progovori koja filmska o neveseloj društvenoj zbilji, odnosno da se podno te upadljive svedenosti jasnije ukaže na samu bit priče i namere autora. Naime, Varvari se u tom smislu naslanjaju na poetiku ne tako davno viđenu u Klipu Maje Miloš i Tilvi Roš Nikole Ležaića, ipak, ukupno uzev, superiornijim filmovima od Ikićevog prvenca. Ipak, uprkos tom lakom i prilično očiglednom sudu, mora se primetiti da se i Ikić dosta sigurno snalazi na polju samoizabranog stilskog izraza i da svakako i sam ima šta važno i pametno da kaže i pokaže (i) i na tom planu.

Varvari, osim toga, za jedan od ključnih motiva imaju fudbalsko huliganstvo, čime, hteli-ne hteli, stupaju u analogiju sa daleko inferiornijim Šišanjem Stevana Filipovića, pre samo par godina prilično gledanim, a sada, čini se, već potpuno zaboravljenim i irelevantnim ostvarenjem. Tamo gde Filipović nudi ždanovljevski pamfletizam, Ikić nastoji da razume i pronikne u suštinu tog, sada već zamašnog, društvenog fenomena i anomalije; i premda su i u spokojnijim i filmski naprednijim delovima planete filmovi o fudbalskim huliganima izatkani na manje-više izraubovanim opštim mestima, Ikić u Varvarima uspeva da uspostavi jasnu vezu između tog i ostalih krakova priče svog debitantskog igranog dugometražnog rada.

Najposle, Varvari su možda odocneli i po pitanju ideološke dimenzije filma, tj. ideološkog svetonazora na koji se autor ovde oslanja. Ipak, uprkos tom posve očekivanom i nimalo nadahnjujućem aspektu ovog filma, Varvari donose i izvestan dašak svežine u tretmanu (na filmu ionako mahom zatomljenog) kosovskog društvenog narativa (otac, navodno, nestao tokom sukoba na Kosovu i Metohiji zapravo živi u Mladenovcu bliskom Beogradu sa, kanda, novom porodicom). Ako ćemo pošteno, mada se počesto čini da mlađi autori dragovoljno, pa i neoprezno srljaju u pravcu tog skliskog terena ionako lako kvarljive i promenljive ideološke matrice, mora se primetiti da je možda preambiciozno i neiskreno sa bezbedne distance očekivati od mlađih filmskih autora da se na prostoru od tek nekoliko filmskih rolni, a tako rano na svom razvojnom putu, pokažu kao formirani mislioci sasvim zrele, promišljene i vešto artikulisane vizure kada je reč o pitanjima od šireg društvenog značaja.

Varvarima se može zameriti i na izvesnoj dramaturškoj zbrzanosti, pri čemu neki od tokova priče ostaju nedorečeni i vise u vazduhu u odnosu na korenski deo ove povesti, ali, sa druge strane, Ikiću i ekipi mora se pritom odati priznanje za nekoliko lako uočljivih vrednosti ovog filma. Naime, Varvari u svoj svojoj ogoljenosti ostavljaju nedvojbeno jasan utisak filma u čisto filmskom shvatanju tog ionako varljivog pojma; osim toga, Varvari plene emotivnošću, a gluma ključnih aktera (naturščika) odiše sugestivnošću na koju je teško ostati ravnodušan, odabir muzike je mudar, rečit i promišljen, minutaža je posve prijatna, a direktor Miloš Jaćimović je, nakon već pominjane Tilve Roš, ovde nanovo pokazao svoje, čini se, nemalo snimateljsko umeće, uspevši da u tom dosta srodnom izražajnom ključu načini upadljivo različit snimateljski doprinos ovom, da ponovimo, sasvim valjanom debitantskom filmu Ivana Ikića.

Kad se sve to sabere i izvaga, ostaje utisak da su Varvari dosta dobar i upečatljiv showcase film, delo koje jasno i glasno preporučuje reditelja koji zavređuje pomnu pažnju gledateljstva i kritike i ostvarenje koje je možda ostalo u zasenku ove iznenađujuće dobre i zanimljive srpske filmske godine, a što je posledica isključivo traljave distribucije ovog, ponovimo to još jednom, sasvim zgodnog filma.

Add comment


Security code
Refresh