Menu

logo

Sunčanica

Režija: Nikita Mihalkov
Uloge: Martin Kalita, Miloš Biković, Anastasia Imamova, Sergej Karpov...

Piše: Zoran Janković

SuncanicaNemali je broj onih (barem pop-ezoterika i osvedočenih pop-kulturnih konzumenata) kojima je, prilikom nenadane i brzinske najave svetske premijere novog filma Nikite Mihalkova upravo u srpskoj prestonici, na um kao prva od svih mogućih asocijacija pala Beyonce koja je iz neba pa u rebra plasirala svoj aktuelni album. Nažalost, ako je ta analogija uopšte i na mestu, tu se svaka sličnost i završava, jer, naprosto – Beyonce je u tom hajdučko-uskočkom maniru predočila svoj najbolji i najzreliji album u karijeri, a Mihalkov je, tu sumnje teško da može i biti, u Beogradu premijerno predstavio najlošiji film u svojoj plodnoj i svakog i svačijeg respekta vrednoj filmografiji.

Dalo bi se oprostiti sve (i taj prepad i svečarska ushićenost i cunami od naleta lako kvarljivog patriotizma... i posve neracionalno filmsko trajanje Sunčanice od okruglo tri sata...) da je film iole ili upadljivo bolji. A nije. Reč je, nažalost, o promašenom i razbarušenom ostvarenju, uz sve to satkanom od preterivanja, neumerenosti, ziherašenja i potrošenih i arhaičnih zahvata, koje pritom (a to biva sve češća boljka starijih, a potvrđenih i nekada relevantnih autora) ne uspeva da pojasni zašto baš sada priča o tome i zašto baš na prikazani način. Naime, Mihalkov (i u domovini i filmskom delu sveta doživljen kao državotvorni reditelj i autor po meri onih koji dreše kesu i o filmskim pitanjima odlučuju) u Sunčanici je dosta nezgrapno spojio par naslova iz proze znamenitog Ivana Bunjina, ideološki pronašavši poziciju sa koje on (Mihalkov) otvoreno kritikuje komunističku vlast i njene početke, a na čiju svetlu tradiciju se počesto poziva i sam Vladimir Putin.

I mimo ovog nesklada, ostaje nejasno zašto se Mihalkov opredelio za ovu i ovako ustrojenu i sročenu filmsku povest upravo sada, a to je pitanje u stilskom smislu ključno jer Sunčanica ostavlja utisak neprijatno prenaglašene arhaičnosti koja nije pitanje višeg koncepta nego je sama sebi svrha. Sunčanica, uz to, ne biva ni vožnja u rikverc, kao odraz ciljane i sadržajem i implikacijama bremenite provokacije, te Mihalkov, nekada vrsni i stilista i filmski pripovedač, ostaje do kolena, recimo, zaglibljen u mulju filmskog pluskvamperfekta, koji onda kao takav slabo koga i može da zanima i uznese. Sunčanici fali mnogo toga (razlog postojanja, istinskog rafinmana, osobenosti, kuraži, polemičnosti, filmske učinkovitosti...) ali ponajpre u oči upada to što Nikita Mihalkov propušta i nekoliko čistih zicer-prilika da ovo svoje delo, pa bilo ono tako predano prevaziđenom stilu i izrazu, ojača intelektualnim slojem, koji ga je nekada (ne tako davno, zapravo) krasio i koji mu je tada tako neusiljeno išao od ruke.

Kako već biva, lišena barem privida zaumnosti i polivalentnosti na tom značenjskom planu, Sunčanica brzo zaluta u šotrijanske vode kič-revizionizma. Stvar donekle spašavaju nepobitna Mihalkovljeva zanatska superiornost u odnosu na našeg prokazanog Šotru i upadljiva produkciona relaksiranost koja omogućuje niz masovnih scena u barem tačnom kostimografsko-scenografskom viđenju. Kako nedostaje vidljiva i filmski učinkovita veza između kraka priče koja se tiče skore tragedije zarobljenih belogardejskih oficira i vojnika i ljubavnog promašaja jednog od njih, trinaest godina pre toga, Sunčanica biva prepuštena labavo umreženom nizu ambicioznih i fotogeničnih prizora koji ostaju upravo samo to.

Osim toga, Mihalkov se u slučaju Sunčanice prepustio svim mogućnostima stereotipa o vazda razmahanoj, uznetoj i/ili ganutoj ruskoj duši, te i ljubavna priča, očito projektovana da zadivi svojom grandioznošću, na kraju biva tek skup opštih mesta iz podžanra naglašene i bezrezervne melodrame, dodatno opterećen nedopustivom metiljavošću kao okvirnim tonom. Istini za volju, neki će, uprkos tome, Sunčanicu pamtiti po, reklo bi se, nenamernoj farsičnoj sceni seksa bez golotinje, i u tom se segmentu dosta jasno očitavaju brojne, ako ne i sve slabosti ovog Mihalkovljevog rada, a, čini se, i njegovih trenutnih stilskih opsesija i preferenci.

Mihalkov, a time se nanovo pridružuje armiji klonulih ili odlutalih zaslužnih veterana na polju filma, ostaje veran autoreferencama i autocitatima, te i to doprinosi ukupnoj minutaži i opštem utisku prenaglašenosti, pa i hipertrofije kao krovnog koncepta od kog se krenulo u ovu priču. Sve pomenuto, naravno, jeste sasvim legitiman izbor autora, a stoji da i ovakva Sunčanica može da se pohvali opštom uprizorenošću i zanatskom kompetencijom autora, kao i nizom zrelih glumačkih ostvarenja, ali i pored toga jasno je kao (sunčan) dan da Nikita Mihalkov, mimo svog ovog blefa i halabuke, i može i mora znatno bolje od ovoga.

Add comment


Security code
Refresh