Menu

logo

Južnom prugom u svetsku elitu

Stripovanje (32)

Forget about guns
and forget ammunition
'Cause I'm killing 'em all
on my own little mission
Lilly Allen, THE FEAR

Piše: Marko Stojanović

marko nikolicMarka Nikolića znam više od deset godina – toliko je, naime, prošlo od kad je došao do nas u Leskovačku školu stripa „Nikola Mitrović Kokan“ kao sveže upisani đak Škole za tekstil i dizajn iz Leskovca i dobio nadimak Pikaso od svojih prijatelja zbog prijema u tu istu školu. E sad, to što Pablo Pikaso nije ostao zapamćem po realističnom, egzaktnom crtežu koje krasi njegovog imenjaka iz Lebana, to je već druga stvar, ali šta zna dete šta je sto kila? Marko je stigao iz Lebana, odakle je Leskovac uvek dobijao pristojno pojačanje što se tiče devete umetnosti – iz tog kraja stigla su nam dvojica od leskovačkih „Sedam veličanstvenih“ prethodnika nastanka škole stripa, Slobodan Cvetković i Srđan Nikolić Peka, od kojih je ovaj drugi Marku jednog vreme bio i predavač u školi stripa. Marko je na početku pohađanja škole samo slušao mišljenja o svojim radovima i retko komentarisao, što je više-manje zadržao i do danas. Videlo se još tada da pažljivo sluša sve što mu se govori, da procenjuje „da li to pije vodu“. Moram priznati da mi nije bilo svejedno dok sam mu komentarisao crteže jer sam imao utisak da se svaka moja kritika brižljivo premerava, a postojao je u tim ranim danima i izvestan buntovnički duh koji se ogledao u čvrstoj veri u sopstveni stvaralački integritet i sposobnost da se, uzdajući se u se i u svoje kljuse, izgura zamišljeno. Srećom, uz sve to Marka je još tada odlikovala sposobnost da razluči zanat od umetničarenja, dela od reči – ono zrno praktičnosti koje ga je, nakon neuspeha na prijemnom na Likovnoj akademiji u Beogradu, dovelo do posla strip crtača u jednoj od najvećih izdavačkih kuća Francuske „Soleil“, kao i priznanja za najboljeg mladog balkanskog strip crtača za 2014. godinu. I sve to u 25. godini života!

Ali, vratimo se na Markovu 19. godinu, presudnu na mnogo načina. Nakon problema koje je imao sa određenim profesorima iz Škole za tekstil i dizajn, koji su pokušavali po svaku cenu da ga zadrže u stroju sa ostalim učenicima i ocenama nateraju da crta u dlaku isto (na svaki mogući način) kao i ostali, Marko je bio rešen da okuša svoju sreću na Likovnoj akademiji u Beogradu. Videli smo se pre prijemnog, i rekao da je postigao visoki nivo u svom grafizmu, poželeo sam mu sreću i pri tom se kladio u čokoladu da se na Akademiju neće upisati. Začuđeno me je pogledao i pitao zašto tako mislim ako sam pohvalio njegov napredak u radu, a ja sam odgovorio da ću mu to objasniti ako dobijem opkladu. Na njegovu tadašnju žalost, a mislim na današnju neizmernu sreću, pokunjeno mi je u školu stripa nakon prijemnog doneo „milku“. Dok su ostali članovi škole stripa uživali u ukusu Markove zle sreće, goreo je od želje da sazna kako sam znao da se neće upisati uprkos svom pozitivnom mišljenju o njegovom radu. Objasnio sam mu da nije primljen upravo zato što jeste toliko dobar – prosto, retko bi koji od profesora imao čemu njega da nauči, a oni brojniji bi rizikovali da prozre (i prezre) njihova uputstva da crta ne ono što vidi nego ono što oseća, da mu na crtežu fali nešto što ne znamo šta je, ali znamo da nedostaje i slične blefove kojima su, nažalost, prečesto skloni oni koji sebe smatraju čuvarima bastiona likovne umetnosti najvišeg ranga...

Bio je Marko tada na prekretnici, i sklon tome da nađe bilo kakav fizički posao u Lebanu, pa da eventualno opet pokuša naredne godine na Akademiji. Odgovorio sam ga od toga, rekao da bi tako izgubio ruku za crtanje (jer perionice automobila s razlogom ne bije glas posebno blagotvornih ustanova za razvoj crtačke i slikarske veštine) i obećao mu da će za par godina, ako samo istraje, moći da živi, i to sasvim pristojno, od rada na stripu. Inače nikad ne obećavam ništa što ne mogu da ispunim, posebno nešto ovakvog obima, ali zaista sam u tom trenutku bio toliko siguran da neko s tolikim talentom, i što je još važnije, s tolikom željom da uči, razvija se dalje i stalno napreduje, ne može da ne uspe. Jer to je ono što je Marka izdvajalo i tad, a bogami i sad, od ostalih njegovih vršnjaka – imao je, i ima, ogroman talenat, svakako, ali i sasvim netipičnu spremnost da ulaže ne sate, dane ili mesece već godine čvrstog i bespoštednog rada da bi postigao željeni cilj. Otišao je nazad za Lebane i prionuo na posao. Usmerio je svoj minuciozni potez, svoje oko za hiperrealistični detalj, lepezu pristupa i stilova na zacrtano. Od svoje prve nagrade koju je sa 16 godina osvojio na Osmoj balkanskoj smotri mladih strip autora 2006. kao najbolji debitant, brzo je došao do toga da u saradnji sa mnom kao scenaristom bude uvršten u prestižnu antologiju „Novi srpski strip 2009“. Nakon objavljivanja u „Strip Pressingu“, „Preseku, , „Pressingu“, „Novoj našoj reči“, i „Eonu“, te učestovanju u ilustrovanju knjige Igora Mandića „Prijapov problem“ u izdanju „Think Tank Towna“ i „Službenog glasnika“, došao je i prvi veliki test, najveći za svakog ko ima nameru da se nazove strip crtačem – izrada strip albuma. Kraće forme su u redu, ali treba stisnuti petlju i na duge staze istrajati na tome da se na svakoj od 40 strana strip albuma održi ili čak podiže nivo rada. O tome koliko je Marko u tome uspeo svedoči i laskava činjenica da je šesti album „Vekovnika“ ‒ „Duhovi u boci“, na kome sam imao sreće da s njim sarađujem, najeminentiji strip teoretičar na svetu Britanac Pol Gravet svrstao u izbor najboljih ostvarenja devete umetnosti na svetu za 2012. godinu! Za taj isti rad je Marko nagrađen na Trinaestoj balkanskoj smotri diplomom (drugom nagradom) za najboljeg mladog crtača Balkana, a parelalno s tim krenula je i saradnja sa poznatim domaći izdavačem za decu „Pčelicom“ iz Čačka.

A onda, tablama urađenim u tušu (u za njega novoj tehnici) za treći album serijala „Beskrvni“ Marko je sebi izborio priliku da radi probe za francuski „Soleil“ sa Kanađaninom Ričardom D. Nolanom, scenaristom bestselera „Wunderwaffen“. Budući da u devetoj umetnosti, naročito kod najvećih svetskih izdavača, diplome raznoraznih akademija ne igraju ama baš nikakvu ulogu već je mnogo bitnije šta i koliko možeš da pokažeš, Marko je postao definitivno najmlađi srpski strip autor koji radi za francusko-belgijsko tržište, najjače u Evropi, i trenutno je jedini strip crtač u Leskovcu i tek treći južno od Beograda koji ostavlja svoj pečat na ovom tržištu. Da bi stvar bila još bolja, upravo su mu table serijal „Space Reich“ ove godine na Šesnaestoj balkanskoj smotri mladih strip autora, rekordnoj po više kriterijuma, donele priznanje za najboljeg mladog balkanskog strip crtača!

Danas Marko, rekao bih, više nema onog nekadašnjeg žara u bavljenju stripom, što je razumljivo kad se uzme u obzir da je za svega nekoliko godina ostvario sve ono o čemu mnogi sanjaju godinama u devetoj umetnosti. Ipak, ono što je izgubio nedostatkom početničkog entuzijazma višestruko je nadoknadio nagomilanim iskustvom rada u svetskoj strip eliti, a pred njim su tek njegove najbolje stvaralačke godine i tek će ostaviti svoj trag u svetskoj strip baštini. U to sam sasvim siguran jer Marko Nikolić je, bez ikakve sumnje, u 25. godini već sada veteran u svetu stripa, ali veteran koji zna ono najvažnije – da nikada neće znati onoliko koliko bi mu trebalo da se opusti i prestane da forsira sebe na dalji napredak.

Add comment


Security code
Refresh