Menu

logo

Poštenje se isplati

Intervju: Dražen Kovačević

Razgovarao: Marko Stojanović

drazen kovacevicDražen Kovačević je jedno od najprepoznatljivijih imena srpskog stripa, kako u zemlji, tako i u svetu. Njegovi crteži će vam reći zašto, ali ne i kako. Zato je tu ovaj intervju...

Poznato je da je jedna velika nagrada, ona od izdavača Glenat 1999. (u saradnji sa Goranom Skrobonjom), ako se ne varam, označila početak tvoje profesionalne strip karijere, da bi ovih dana osvojio Grand Prix festivala u SKC-u u saradnji sa Draganom Stojiljković. Kakvo si mišljenje o nagradama imao tada, a kakvo imaš sada, posle 15 godina tvrdog profesionalnog rada?

Moje mišljenje o nagradama je nepromenjeno. Smatrao sam i tada, sada već davne 1999. godine, kao i sada, da u ovom poslu nisam zbog nagrada i priznanja, već zbog ličnog zadovoljstva i stalne borbe sa samim sobom u smislu neprestanog podizanja kvaliteta i upornog rada. Od početka krize u devetoj umetnosti, poslednjih godina, pojavio se još jedan imperativ, a to je opstanak na strip sceni i mogućnost nastavka saradnje sa vodećim francuskim strip izdavačima. E sad, ne bih bio iskren kada bih rekao da nagrade ne prijaju. Naravno da mi laska što sam dobio dva važna priznanja, a posebno zbog toga što su ona došla iz ruku kompetentnih ljudi. Od ljudi koji i te kako shvataju i razumeju strip, poznaju proces izrade stripa, i svesni su uloženog truda i rada autora. Svakako da takva priznanja daju vetar u jedra, ali i obavezuju. Ja ću se truditi da moje plovilo usmeravam kako valja, zatežem i popuštam konopce, izbacujem suvišnu vodu i da nastojim da se ne nasučem na podvodne stene (Smeh).

Na koje podvodne stene može da se nasuče domaći strip autor u francuskom stripu? Dugo si na tom tržištu, sastavio si 15 godina pečalbarskog staža, i verovatno si već izbegao neke hridi, ali i video neke svoje kolege, da ih sada ne imenujemo, koji nisu bili te sreće...

Podvodnih hridi ima raznih. Kako po obliku tako i po veličini. Recimo da ipak najveća opasnost autoru dolazi od njega samog. Na primer, ako nisi dosledan u svom radu. Ako variraš u kvalitetu, u brzini, ako si neodgovoran, ako ne ispunjavaš svoje obaveze. Izdavači i urednici lako prepoznaju slabosti i to umeju da kazne. Nekada direktno, nekada u rukavicama. To se vidi po tretmanu koji imaš kod izdavača. Ako si bio uspešan, dosledan, onda ti lakše progledaju kroz prste, ostave ti, na primer, još dodatnog vremena da završiš album kako dolikuje. Ili, ako si ispucao sve kredite, lepo ti se zahvale na saradnji i zatvore ti vrata za sledeće projekte. Takođe valja biti oprezan i u komunikaciji sa urednicima i šefovima i shvatiti da si ti, hteo to ili ne, autor čiji rad oni unajmljuju i plaćaju. Najamnički posao, svakako, iako to grubo zvuči. Ali valja uvek imati na umu da su svi u ovoj igri ispod kože ipak ljudi. A sa ljudima treba biti korektan i otvoren. Povući linije, pokazati čvrst karakter. Nastupati argumentovano, nikada bahato, i uvek biti spreman za komunikaciju i dogovor. Bez dogovora i kompromisa nema posla.

Imao si pravu epopeju sa naslovnicom za prvu Valkiru. Sad je prošlo i prevaziđeno, ali znam da ti tada nije bilo svejedno. Sećaš li se koliko si predloga za naslovnicu prvog albuma uradio, i zašto su svi do jednog odbijeni?

Ukupno sam uradio, čini mi se, jedanaest ili dvanaest skica. Veliku većinu rukom nacrtao, a jedan deo uz pomoć već gotovog materijala i photoshop magije moje supruge Jelene, naravno uz moje zakeranje i davanje smernica (Smeh). Zašto su odbijeni svi do jednoga, ni dan-danas ne znam. Mogu samo da pretpostavim sa ove vremenske distance i slažući kockice sakupljene na osnovu informacija koje sam dobio na ovaj ili onaj način. Verovatno se radilo o sledećem: Jean-Luc Istin (urednik u Soleilu zadužen za kolekciju Celtic u kojem je bio i naš album Walkyrie) u to vreme se nalazio u nezgodnoj poziciji zbog promene vlasništva u Soleilu. Novi vlasnik, Guy Delcourt, želeo je potpunu kontrolu nad svim projektima, što je i razumljivo, jer dobro gazdovanje podrazumeva i kontrolisanu potrošnju, te je tako došla na red i kolekcija Celtic. Istin je obavestio Sylvaina i mene da smo dobili jako pozitivno mišljenje od Guy Delcourta, te da bi valjalo ozbiljno poraditi na naslovnoj strani kako bismo imali što je moguće kvalitetniji kompletan proizvod. I to je bilo sve. Nije nam rekao šta bi to trebalo biti na naslovnici, samo je očekivao da se desi čudo, da ga pogodimo sjajnom idejom, ne znam kako drugačije to da objasnim. I eto, nakon gomile urađenih predloga ništa nije prošlo.
Da li su o tome zajednički većali Istin i Delcourt ne znam, tek na kraju sam dobio objašnjenje da će za taj posao angažovati profesionalnog autora koji radi naslovke. I konačno rešenje je bilo jako dobro, efektno, tehnički dobro izvedeno. Nisam imao niti jedan razlog da se bunim zbog toga, jedino mi je ostao gorak ukus u ustima zbog nepravednog načina na koji je sve to obavljeno. Naime, izgleda da su od tog autora jednostavno tražili šta da nacrta, tj. šta treba da bude na naslovnici. Nisu ga angažovali zbog ideje nego praktično samo zbog izvedbe, dok su od mene tražili ideju. Da su od mene tražili samo izvedbu, verujem da bih i sam mogao da uradim nešto jako slično.

Govoriš o „nepravednom“ načinu na koji je ovo obavljeno, i sasvim je jasno da u pitanju i jeste nepravda. Slične priče, oko naslovnica ali i drugih stvari, čuo sam i od Leonida Pilipovića, Vladimira Krstića Lacija, Siniše Banovića... Nisam zastupnik teorije zavere, ali me nešto ipak kopka – zašto misliš da se takve „nepravde“ dešavaju listom našim crtačima na francuskom trzistu?

Nisam rekao da se takve stvari isključivo dešavaju našim crtačima. Ne mogu da ti tvrdim da su se dešavale i francuskim crtačima, ali ne mogu da tvrdim ni da nisu. Teorijama zavere svakako ovde nema mesta, jer stvari funkcionišu suviše jednostavno. Da bi se kovale zavere treba imati dovoljno vremena, a vreme znači novac. Pošto znam pouzdano da izdavačima novac znači mnogo, onda im i vreme znači isto toliko. Činjenica je da francuski crtači jesu povlašćeni, u smislu da samim tim što su francuski državljani, francuski jezik im je maternji pa mogu lakše da dođu do pravih informacija u pravo vreme. Da lakše odu na festivale u Francuskoj, da se lakše sretnu sa urednicima, da lakše razmene ideje, naprave planove... Zatim da sklope prijateljstva sa urednicima, da steknu poverenje, da lakše dođu do posla. Povucimo paralelu sa situacijom kod nas i odgovor se sam nameće. Ja sam, na primer, u jako dobrim odnosima sa domaćim urednicima, izdavačima. Poznajem domaće scenariste, teoretičare. Lično sam radio na uređivanju sopstvenog albuma sa Dekarom. On je, ako ima onih koji ga ne znaju, urednik u izdavačkoj kući Lavirint. Kontrol frik i strašan šljaker. Ništa ne prepušta slučaju i izgura svoju ideju do kraja. Jako sam uživao u saradnji sa njim iako smo radili manijački na uređivanju Valkire. Što na grafičkoj opremi, što na adaptaciji teksta i dijaloga. Zamisli sad francuskog crtača da sarađuje sa Dekarom preko interneta i četuje na priučenom srpskom iz Grenobla, na primer.

Tvoja supruga Jelena je već dugo, uz to što ti je životni partner, i poslovni partner iz senke. Odskora je još direktnije umešana u tvoj rad. Kako je počelo, zašto se nastavilo i šta sad to radi na tvojim stripovima pa je, da tako kažem, izašla iz senke?

Tako je. Počelo je skeniranjem i sastavljanjem skenova i doradi u photoshopu, a nastavilo se sada sa njenim tuširanjem mojih olovaka. Na poslednjem stripu „Ni na nebu ni na zemlji“ po scenariju Dragane Stojiljković za koji, eto, dobismo i Grand Prix, imala je takođe dosta posla. Jelena, inače, ne voli što joj se pridaje toliki značaj, jer misli da je zezamo. Suština je u tome da je ona na svojim dosadašnjim poslovima radila gomilu stvari koje su zahtevne, koje treba obaviti u jako kratkom roku, pa još otrčati na overu štampe, vratiti se u kancelariju, završiti prethodno započeta tri posla, pa onda još kod kuće dovršiti ono što je preostalo kako ne bi morala raditi preko vikenda. I onda, danas kad joj ja kažem da mi skine pristojan font, upiše tekst, sredi kontraste, tonove i još nekoliko sitnica, ona sve to završi bez po muke i gleda me u čudu i misli da se glupiram. I sve to u pauzi između dve tezge. Uglavnom, mislim da će na novom poslu tušera moći da spoji posao i zadovoljstvo. Ako ništa drugo, makar će izbeći svakodnevno maltretiranje u gradskom prevozu. I na kraju, i ona i ja ćemo imati malo više vremena za klince, a to je najvažnije.

Ovih dana pojavila se Valkira i u domaćem crno-belom integralu. Svima staje dah, vidim da drugi album ima lepe kritike, ali tebi nije bilo nimalo lako da radiš na drugom albumu i to samo zbog zahtevne tehnike, zar ne? Da li bi čitaocima mogao da objasniš šta te je to pogodilo nakon završetka prvog i početka rada na drugom albumu, i kako si to prevazišao?

Rad na Valkiri je bio težak, bez sumnje, ali istovremeno izuzetno zabavan. Sylvain nije štedeo ni sebe, a mene pogotovu (Smeh). Nije samo u pitanju zahtevna tehnika finiširanja u laviranom tušu, već pre svega jako teške scene koje je trebalo uraditi što ubedljivije.

Pre svega mislim na kadrove sa masovnim scenama bitaka. Mnogo vremena sam potrošio na izradu pristojnih kompozicija, kako bih sačuvao preglednost, da bi sve bilo čitko i jasno, a opet da ne oskudeva u detaljima i drami. Isto tako, mnogo sam radio na prelomu tabli, ili bolje rečeno izboru, veličini i rasporedu kadrova da bih ostao i dalje u okvirima zacrtanog plana da naracija mora teći glatko bez štucanja, kratkih spojeva i nejasnoća. Međutim, ono što me je pokolebalo je bila vest da se serijal ukida. To se desilo negde na polovini drugog albuma. Tada mi se javio onaj osećaj da sve što radim radim uzaludno, da neće biti nikakvog rezultata. Ali prelomio sam gotovo u istom trenutku i postavio sebi za cilj da uradim posao do kraja onako kako sam i zamislio. Neće biti ustupaka i kompromisa na štetu kvaliteta. Međutim, postojala je i dobra vest. Dobili smo mogućnost da u drugom albumu zaključimo serijal i da završimo priču. Sylvain je svoj deo posla uradio majstorski i ja mu skidam kapu zbog toga, a meni je ostalo da sve to pristojno vizuelno uobličim. Rezultati nisu izostali, mogu to danas sa ponosom da kažem.

Dobili smo specijalno, limitirano izdanje za kolekcionare našeg mini-serijala od izdavača Les Sculpteur de Bulles i to integralno u crno-beloj verziji sa gomilom dodatnog materijala i kompletnim sketch-bookom, ex-librisima, koncept dizajnom itd., pa onda srpska verzija gotovo u istom takvom obliku, zahvaljujući System comicsu i Lavirintu.

A, evo, i najnovija informacija koju sam dobio potvrđuje uspeh.

I jedan nemački izdavač je kupio prava i planira da objavi album integralno u kolor verziji. Potvrdilo se ono pravilo u koje verujem, a to je da se uporan i pošten rad uvek isplati. I pritom ne mislim na honorare, novac. Ne, nego na ličnu satisfakciju i priznanje od ljudi iz branše. A ovo je posao koji se radi na duži rok, gde se gradi karijera dugo i temeljno, gde uspeh preko noći biva pre izuzetak nego pravilo. I drago mi je što je tako.

Stavljaš akcenat na razumljivost i naraciju. Imam utisak, možda pogrešan, da u početku nisi tim elementima stripa pridavao toliku važnost koliku elementima crteža i koloritu – šta se desilo pa se to promenilo?

Neiskusan crtač uleti lako u zamku likovnosti i grafizma. Bavi se stvarima kojima treba da se bavi u potpuno drugim medijima. U ilustraciji i slikarstvu, recimo. Pa onda želi da pokaže sve što zna, ali se bazira samo na svom malom svetu interesovanja za koji misli da je do sada neviđen. I počne da se vrti ukrug. Najvažnija stvar u stripu jeste naracija. Kadriranje, postavka. Da bi to savladao treba ti iskustvo. Iskustvo ćeš steći neprekidnim i upornim radom. Grafizmom i likovnošću se baviš sve vreme, hteo ti to ili ne.

A one najlepše stvari čuvaš za najvažnije scene, za duple ili spleš strane ili za neke velike kadrove. Kako sam ja došao do tog važnog preokreta, druga je priča. Uglavnom sam skapirao sam, žao mi je što to nisam uradio pre, ali nikad nije kasno. Bilo mi je potrebno, doduše, nekoliko smernica i to uglavnom od Sylvaina i na tome sam mu neizmerno zahvalan. Još uvek ga zovem sensei u našim međusobnim prepiskama, mada je on davno prestao mene da zove padawan (Smeh).

Postoji li neka formula za preglednost kompozicija u francuskom stripu? Većina crtača koji pokušavaju da uđu na to trzište bi jako volela da je odgovor potvrdan, pa još kad bi im ga obrazložio (Smeh)...

Postoje neka pravila i važne stvari, ali plašim se da bi nam za taj elaborat trebalo mnogo mesta i vremena. I valjalo bi, pritom, biti zabavan i držati pažnju čitalaca, a to nikada nije lako. Ostavio bih to za neku drugu priliku, recimo na Leskovačkom festivalu, pa lepo papir i olovku u šake, 'ladno pivo pored i udri. Znam da su mnogi ljudi usvojili dosta toga što sam drvio i tupio i mogu ti reći da sam jako ponosan jer vidim da neki napreduju krupnim koracima. A ne želim da sam sebi izgledam i zvučim ko neki matori prdonja i dramoser koji važno vrti palčeve i usmerava posrnulu mladež. Rado bih još koju godinicu proveo u ubeđenju da sam na ravnoj nozi sa mlađahnim crtačima, ako ni po čemu drugom, a ono makar u cevčenju napitka dobijenog od hmelja i tupljenju o važnosti devete umetnosti.

Većina naših crtača sanja o tome da se oproba kod italijanskog izdavača Bonelija, ali je vrlo teško dobiti njihovu ponudu za posao, bez čega se i ne ulazi. Ti si, međutim, jednu takvu ponudu odbio. Kako je do nje došlo, i zašto si je odbio?

Da, pre izvesnog vremena me je kontaktirao Steffano Vietti, jedan od koautora na dosta uspešnom serijalu Dragonero. Video je u jednoj od galerija na mom FB profilu crteže iz Valkire koje s vremena na vreme postavljam i to mu je bilo dovoljno da mi ponudi posao i predloži da se pridružim njegovom timu. Ponuda je bila jako dobra, a veoma mi se svidelo to što bih bio na poslu zajedno sa Gianluca Pagliarinijem, crtačem koga smatram za jednog od najboljih ne samo italijanskih crtača, već evropskih i svetskih. Ubrzo zatim kontaktirao me je Luca Enoch, drugi koautor i koscenarista sa istim predlogom i shvatio sam da su ovi momci jako ozbiljni u svojoj nameri. Nažalost, morao sam da im kažem ne, jer sam već bio u planu za novi projekat sa Solejašima i mislio sam da ne bi bilo pošteno da uzmem i jedan i drugi posao, jer bi neko u toj kombinaciji bio nezadovoljan. Znam da je rad za Boneli jako zahtevan, potrebna je velika brzina i prilično visok kvalitet.

I ja bih to verovatno mogao da postignem, ali pod uslovom da stopiram druge projekte na šta tada nisam bio spreman. Gledam na Soleil kao na svoju matičnu kuću i verujem da je pitanje odgovornosti i ozbiljnosti njihove ponude uzimati kao prioritet.

U kontekstu tog novog imperativa, opstanka na strip sceni, i tvoje vernosti francuskim izdavačima, da li je teže probiti se na francuskom tržistu ili na njemu ostati? Šta je to što crtaču iz Srbije na francuskom tržištu garantuje o(p)stanak?

Mislim da je podjednako teško i probiti se i opstati na francuskom tržištu. Čini mi se da je pre bilo teže doći do posla i angažmana, a da je danas teže opstati. Danas, iako je kriza i dalje u jeku, situacija se polako smiruje, izdavači su kako tako uspeli da izgrade izlazne strategije i posla još uvek ima. Uvek se pružaju prilike makar za one-shot albume. Malo ređe za nove projekte u smislu serijala od tri ili četiri nastavka. Najčešće ponude posla su u tzv. koncept serijalima gde se angažuje više crtača a nekad i scenarista. Međutim, opstanak crtača, naročito u autorskom smislu, kao nekog ko redovno objavljuje nove stvari, ko ima izgrađen i prepoznatljiv stil, dobru reputaciju, to je danas izgleda mnogo teže nego ranije. Konkurencija je velika, sjajnih crtača je sve više, dolaze nove generacije izuzetno talentovanih momaka i devojaka, sve se ubrzalo. Dobra strana cele priče je da posla ima, samo treba biti pažljiv i napraviti dobar izbor. A izbora, na svu sreću, uvek ima. Domaćem crtaču, manje-više isto kao i francuskom, opstanak garantuje samo njegov rad. Svakim sledećim albumom se preporučuješ za novi posao. Zabrljaš jednom, biće ti teško da se vratiš. Zabrljaš i drugi put, zatvorio si sebi vrata. Jednostavno je (Smeh).

Add comment


Security code
Refresh