Menu

logo

Misterije ljubavi i smrti

Srđan Stojiljković, „Sve te grešnice“, Medivest KT, 2014, Niš

Piše: Velibor Petković

srdjan stojiljkovicPostmodernistička forma romana „Sve te grešnice“ Srđana Stojiljkovića u kojoj se prepliću pisma iz prošlosti sa aktuelnim događajima otkriva čitaocu svevremenu ljubavnu priču sa gotskim elementima. Ali autor nije samo strukturom romana doneo drugačiji pristup temama života, ljubavi i smrti, nego i relativizovanjem moralnih i religioznih tabua. On se ne libi da kroz pripovedanje o neobičnoj i strašnoj ljubavi glavnog junaka – slikara Marka i tajanstvene devojke Selene – preispita i sam hrišćanski koncept svetosti. Tome doprinose i poglavlja u kojima se sukobljavaju pripadnici Pravoslavne crkve sa otpadnicima, a makijavelističke metode koje primenjuju i jedni i drugi čine da se zapitamo čiji su gresi veći i u ime koje istine je dozvoljeno prekršiti Božje zapovesti? Pisac ne nudi konačne odgovore, mada i samim postavljanjem pitanja rizikuje da njegova knjiga bude svrstana u jeretičku literaturu. Upravo to je izazov za radoznalog čitaoca da, probijajući se kroz tekst i nalazeći bartovsko zadovoljstvo u njemu, preispita svoje sumnje u ljubav i smisao postojanja, da bi iz te avanture izašao ohrabren ili pokoleban.

Uz citate poznatih pisaca, filozofa i muzičara, te biblijske zapise kao orijentire da se ne izgubimo u šumama reči, roman čini šest pisama i šest poglavlja. Prvih pet epistola datirano je na 1921. godinu i pisana su iz Konstance i manastira Sukovo. Zapravo, ona postepeno otkrivaju neobičnu ljubavnu priču i zločin iz strasti koji je počinio grof Aleksej Ivanovič Merežkovski. Ruka žrtve, grofice Tatjane Stepanove, tajanstvenim putevima zemaljskim i ljudskim, dospeva u manastir Sukovo kod Pirota, gde su je doneli ruski monasi, bežeći od boljševika. Neobične pojave koje ona izaziva i sama predistorija tih događaja imaju snagu upečatljivih gotskih priča i romana velikih majstora ovoga žanra. Da je hteo, Stojiljković je samo od prvih pet pisama mogao da sagradi čitavo delo, ali su njegove zamisli bile daleko ambicioznije: on je želeo da poveže početak prethodnog sa našim vekom i pri tome nam pokaže da „prošlost dugo traje“ kao kod Dušana Matića i drugih nadrealista. U stvari, realnosti i nema, svaka je stvarnost i nadrealna i iracionalna i nesaznatljiva. Ono što provejava između svetova zapažaju tek neki od nas i pokušavaju da u to proniknu, poput u misteriju zagledanog Srđana Stojiljkovića.

Naslovi šest poglavlja mogu da zavaraju, jer deluju klasično: I Čudna ljubav, II Ogoljenost, III Osuda, IV Venčanje, V Svet u očima, VI Smrt. Ali sama fabula nije nimalo jednostavna, iako su likovi romana naizgled obični, kao preslikani iz svakodnevice Niša, grada koji je u mnogo čemu samo skraćenica za Ništa. Ispostavlja se da je i ona druga poznata igra reči, da je Niš prestonica Ništavila, zaumno tačna, jer junaci romana „Sve te grešnice“ svojim tragičnim životima dospevaju u dubine u kojima se svetovi dodiruju. A sve to u pokušaju da pobegnu iz sivila i banalnosti svakodnevice, u kojoj lokalni političari iživljavaju svoje skrivene perverzije po opskurnim hotelskim sobama, a javne za govornicama i pred mikrofonima medija. Siže romana je neočekivani ljubavni zaplet i zbog toga se „Sve te grešnice“ olako proglašavaju ljubavnim romanom. Umetnik Marko Zlatanović i njegova verenica Suzana Stojić imaju zakazano venčanje i to njihovu odluku o zajedničkom životu stavlja pred poslednje iskušenje preispitivanja: da li je to ona prava, istinska ljubav? Možda bi, kao i ogromna većina parova, lako odagnali sumnju, da ne živimo u licemernom svetu. Naime, Markov najbolji drug Nikola upoznaje ga sa Selenom, drugaricom svoje prijateljice Jane. I potpuno mu je prirodno da se pre braka treba „istutnjati“, što je eufemizam za seks. Drugim rečima, za teške posledice koje nastaju iz tog slučajnog poznanstva, ne treba kriviti samo prokleti usud, jer „sudbina deli karte, ali mi igramo“, kao što je zapazio filozof Šopenhauer. Iskra ljubavi javlja se i kod Nikole, koji u Markovom improvizovanom ateljeu zatiče nagu lepoticu Danicu. Ali zaljubljenost je mnogo bliža požudi nego istinskoj ljubavi, što je stvar o kojoj retko ko razmišlja. Zaslepljeni nagonskim porivima, junaci romana čine plemenita i zastrašujuća dela, što revnosne čitaoce školske lektire neminovno podseća na Krležinog junaka Filipa Latinovića, koji gorko zaključuje: „I najobičnija guska može biti fatalna žena. Zbog jedne takve koju sam upoznao na vašaru, majka me nije pustila u kuću jer sam zakasnio. I tako sam počeo lutati svijetom.“

Stojiljkovićevim junacima nedostaje taj krležijanski ressentiment, jer su još mladi i puni života. To je dobro, jer bismo u protivnom umesto akcije u filmičnom romanu dobili filozofsku kontemplaciju. Svaki pokušaj bližeg objašnjenja zbog čega se čitalac teško može poistovetiti sa likovima ovog dela pretio bi da sklizne u otkrivanje izuzetno zanimljivog zapleta i raspleta priče. Naime, Srđan Stojiljković gradi likove koji nam pružaju istinsko zadovoljstvo u putovanju kroz preko 350 stranica ovog odličnog romana. Ali svaki od likova, glavnih i sporednih, ima neku neoprostivu grešku koja čitaoca drži na distanci, poput Brehtovog saveta glumcima da u tumačenju likova na sceni nikada ne zaborave da su to „samo uloge koje tumače, a ne oni sami.“ Zapravo, svet je prepun felerične robe, a ljudi nisu izuzetak, na fonu glavnog toka romana otkriva nam nadareni pisac. To, verovatno, nije bila njegova namera, ali pišući o stvarnom životu u kome se sa književnim junacima krećemo poznatim ulicama Niša i njegovim lokacijama i lokalima, u svakodnevicu probija onostrano, ali i aktuelno nastrano bivstvovanje. Nekoliko epizoda, poput priče o funkcionerki Bebi i njenom pokroviteljstvu Markovog slikarskog opusa plaćenog seksom, ilustruje prirodu prihvatanja izopačenosti kao načina života. Ako dublje zagrebemo ovaj palimpsest, otkriva nam se gorka spoznaja da se njegov način prodaje slika nimalo ne razlikuje od prodaje tela koju praktikuju neke od devojaka u romanu. Njegovo kajanje nije ništa iskrenije ni vrednije od griže savesti koju osećaju „sve te grešnice“.

Pisac Srđan Stojiljković pleni i zadivljujućom osećajnošću, kakva se retko susreće kod muških autora. Ljubav prema ženama on izražava stilom koji se kreće graničnim područjem takozvanog „muškog“ i „ženskog“ pisma, čime zapravo dokazuje uslovnost ovakve vrste podela. Polna književnost ne postoji, već samo pisci s istančanim senzibilitetom poput Stojiljkovića i oni drugi, koji nisu u stanju da oslobode emocije u stvaralačkom činu. Uz odličan soundtrack – muziku koju slušaju književni junaci - ovaj roman zaslužuje da bude izuzetno čitan.

Add comment


Security code
Refresh