Menu

logo

Državne pare u službi pojedinca

Politički život korupcije u Srbiji

Piše: Vladan Stojiljković

pasicKorupcija, mito, malverzacije, zloupotreba službenog položaja... reči koje su u Srbiji postale svakodnevnica. Bogaćenje na grbači naroda nije izmislila novija srpska istorija: ono postoji od kada je država Srbija postala to što jeste. Može se reći da su sve mahinacije i kriminalne radnje u cilju sticanja što veće materijalne koristi ili interesa pratile razvoj političke misli i državnog aparata u Srbiji. Ne računajući današnjicu, prva polovina XX veka naročito je bila ,,plodonosna“ što se tiče državnih afera i mahinacija. Čitalac će verovatno u narednim redovima pronaći mnoge analogije sa današnjim slučajevima pa će se zapitati da li se stvarno drži ona fraza da se istorija ponavlja i zašto baš na ovakvim primerima. Večiti zajmovi, sklapanja poslova sa stranim kompanijama, privatizacije, tenderi i licitacije... da li su to polja zlata po kojima žanju miljenici režima, tzv. finansijski, ekonomski i drugi eksperti?

Svakako da je perjanica afera pre Drugog svetskog rata bio niko drugi nego sin prvog čoveka u razvoju parlamentarnog sistema Srbije, borca za modernu Srbiju, protivnika kraljeva i vladara, višestrukog predsednika srpske vlade i često citiranog srpskog političara, Nikole Pašića. Radomir Rada Pašić (1892−1964), sin radikalskog prvaka bio je sinonim za privredni kriminal i pljačkanje države uz pomoć visokog državničkog položaja svoga oca koji je na kraju, posle čitavih 20 skandala svoga sina, umro postiđen. Radomir Rada Pašić se u početku obogatio tako što je trgovao šećerom i stokom, naravno obilato koristeći svoje poreklo, položaj i uticaj svoga oca. Posredujući između preduzetnika i države, Rada je uzimao čak milionske provizije. Godine 1921. iz Nemačke je u tadašnju Kraljevinu SHS na ime ratne odštete seljacima stiglo 60.000 ovaca i 17.500 goveda. Rada Pašić nije želeo da propusti ovu šansu. Pomoću svog šuraka Nikosa Valojanisa i tadašnjeg ministra poljoprivrede Janeza Pucelja, umesto da stoka bude podeljena seljacima kako je unapred bilo planirano, Ekonomsko-finansijski komitet ju je bez ikakve licitacije prodao preduzeću iz Zagreba ,,Promes“ i ,,Impeksu“ iz Ljubljane. Vlasnik ovih preduzeća je bio ortak Rada Pašića i Nikosa Valojanisa, Radivoje Hafner. Stoka je preprodata u inostranstvu, a na osnovu podataka koji su se pojavili nakon što je cela afera obelodanjena, Rada Pašić i ortaci bili su ,,dobri“ za pravo bogatstvo od 136 miliona dinara, a za isto toliko je bila oštećena i država SHS. Kada bi se ovo uporedilo sa nedavnom pljačkom „Azotare“ od strane državnih činovnika, iznos bi bio gotovo ekvivalentan. Radomiru Pašiću je materijalna korist bila iznad svega, pa dok se država Srbija kupala u gvožđu i krvi tokom Velikog rata on se u Parizu bavio drugim, ličnim poslovima. Naime, on je na račun tamošnjeg srpskog poslanstva kupio dragulj vredan 350.000 tadašnjih franaka položivši kaparu od 30.000 franaka. U međuvremenu je prodao dragulj, a novac potrošio i ubrzo se našao iza rešetaka. Oslobođen je pošto je poslanstvo namirilo njegov dug iz sopstvenog budžeta i ,,tatin sin“ se našao na slobodi. Prava kruna u korupcionaškim i kriminalnim aferama koje je sprovodio u delo Rada Pašić bila je afera sa zajmom za Kraljevinu SHS, poznatijem kao ,,Fondenšenov zajam“, godine 1926. Da bi se dobilo zeleno svetlo za ovaj zajam u skupštini, bilo je potrebno organizovati veću grupu poslanika u samoj skupštini SHS na čelu sa sveštenikom Vojom Janjićem, sekretarom Nikole Pašića. Prema dokumentu koji je trebalo da bude usvojen, provizija za Radu Pašića iznosila bi fantastičnih 25 miliona dinara, dok je njegova rođena sestra Pava trebalo da inkasira 70.000 dolara američkih, a pop Voja Janjić bi se zadovoljio sa ,,tričavih“ 15 miliona dinara. Ono što daje još neverovatniji obrt situaciji jeste podatak da taj zajam nije realizovan iz razloga što je pariska grupa ,,Blaire“, preko koje je trebalo da bude realizovan, ponudila bolje provizije za sve navedene osobe. Iako u početku ignorisani, permanentni napadi na Radu Pašića doprineli su da se od strane Narodne skupštine formira anketni odbor koji bi ispitao nezakonitosti koje se tiči njegove ličnosti. Čak se i Dragiša Stojadinović, inače i sam vinovnik više državnih afera i pljački, odvažio da napiše otvoreno pismo o liku i delu Rada Pašića u kome između stalog kaže:
,,Za Radu Pašića nije bilo Ustava, nije bilo zakona ili vlasti, da ga uputi da vodi računa o dužnosti prema državi.....Gosp. Rade N. Pašić na očigled sveta zarađivao je basnoslovne sume, kupovao kuće, nakite, menjao automobile i niko se nije našao da zapita odakle njemu novac, na koji način dolazi do njega i da li je radnja koju on vodi u saglasnostima sa zakonima ove zemlje... G. Radomir N. Pašić niti je starac, niti je vojnik, a nije ni robijaš, već sin predsednika vlade, posrednik i sopstvenik bezbrojnih rudnika i polja i bogatstva ove zemlje...

Srbija i tadašnja Jugoslavija dobro su znale šta radi i kako se ponaša Pašićev sin, pa su i u štampi bila česta prozivanja u vezi sa aferama i skandalima. ,,Beogradski dnevnik“ od 9. novembra 1921. godine prozvaće u jednom svom napisu Rada Pašića ,,parazitom koji truje organizam čitave jedne države“, a ,,Beogradske novosti“ će napisati ,,Svaka kompanija koja hoće da ima kakav krupniji posao sa državom mora imati za svog člana Radu Pašića“... Kada se najzad otvorilo pitanje o malverzacijama Rada Pašića u vezi sa šećeranama (svakako da zvuči poznato i u skorije vreme) u Narodnoj skupštini, Nikola Pašić je na prozivke odgovorio ovako: ,,Ovaj a što ćete. Dete pa vole šećer“. Rada Pašić je po svemu bio neprimereni hedonista, snob i čovek bez ikakve mere. Kao što smo pomenuli, ratne godine Velikog rata Rada je proveo, posle intervencije njegovog oca, u Parizu. Tamo je upoznao sve blagodeti raskalašnog i blještavog života, ali i razne aristokratske likove, evropske i američke milionere uvek spremne da dobro zarade i bez ikakvih skrupula. Kada se srpska vojska dočepala Krfa, pridružio im se i Rada Pašić, koji je dok su drugi lečili rane i sahranjivali drugove, pijančio i bludničio i u svojoj bestijalnosti uspeo da pregazi jednog grčkog dečaka čiji su roditelji u ime odštete isplaćeni državnim parama. I trebalo bi mnogo više prostora kako bi se opisale afere i skandali Rada N. Pašića i pitanje je gde bi se njegove ambicije u malverzacijama zaustavile da 1926. godine njegov otac nije podneo neopozivu ostavku i na njegovo mesto došao Nikola Uzunović. Činjenica je, međutim, da Rada Pašić nikada nije odgovarao ili bio kažnjen za svoja nedela, da li zato što su i drugi imali putera na glavi ili zbog nekih drugih nedokučivih razloga, verovatno nećemo nikada saznati. Činjenica je i da bi u današnje vreme isti Rada Pašić nosio titulu tajkun, a da bi šećerane verovatno pokupovao za po jedan evro i da bi ga neka, bilo koja od današnjih vlasti, držala malo u pritvoru a druga prigrlila.

I možda ga otac ne bi branio komentarom da je alav na šećer nego bi rekao da je stekao novac tako što je nosio gajbice ili raznosio novine. Možda bi Rada Pašić umesto afere sa stokom za ratnu reparaciju koristio nesreće koje su izazvale polave u Srbiji 2014, ili bi u Doljevcu dvaput asfaltirao iste ulice... ko zna. Ipak je ono što znamo da se Rada Pašić upokojio 1964, bez mnogo griže savesti a sa mnogo novca u slamarici negde u inostranstvu.

Ni posle mandata Nikole Pašića u zemlji Srbiji se nije moglo bez afera i malverzacija. Omiljena delatnost preko koje se sticala brza i velika korist bilo je građevinarstvo uz strane investicije. Ako mislite da je sadašnji most u Beogradu bio sagrađen uz mnoštvo afera i malverzacija tako da se ni danas ne zna koliko je koštao,varate se. Čuveni Brankov most, koji se prvobitno zvao Most kralja Aleksandra, sagrađen je 1929, a nad njim se nadvila skandalozna afera koja je na sreću sprečena ili bar ublažena. Kao što to biva i danas, na ponovljenom tenderu za dobijanje ovog posla ostalo je građevinsko preduzeće iz Francuske „Batinjol“ i poznati nemački ,,Krup“. Onda je odlučeno, 13. marta 1930, da posao preuzmu Nemci koji su ponudili da ga obave za 203 miliona dinara, od čega bi iz reparacija bilo plaćeno 6,2 miliona maraka a ostalo bonovima sa 8 odsto kamate. Francuski ,,Batinjol“ se žalio jer je njegova cena bila 179 miliona dinara, od čega bi 5 miliona išlo na račun reparacija a ostatak u obveznicama na 20 godina sa kamatom od 7 odsto, što je svakako bilo mnogo povoljnije. Međutim, tadašnji predsednik Vlade, divizijski đeneral Petar Živković, inače prvi čovek i osnivač Kraljevske obaveštajne službe, istražio je ovaj slučaj detaljno i ustanovio, na lično zaprepašćenje, da je veza između srpske Vlade i Nemačke kompanije niko drugi nego njegov rođeni brat Mita Živković. Posao je ipak poveren ,,Batinjolu“ i oni su oslobođeni poreza, taksa i carina. Šta je dalje bilo sa bratom predsednika Vlade, nije poznato, kao ni da li su svi vinovnici ,,nameštenog tendera“ kažnjeni. Ipak smo ustanovili da institucija ,,nameštanja tendera“ vuče svoje početke od davnina. Ipak, dokle se išlo da bi se obezbedio dobar profit neka posluži sledeći primer koji je vezan za Niš. Naime, skandalozna afera sa peskom u brašnu ipak se nesrećno završila za njenog aktera. Niški milioner Konstantin Popović, koji je imao unosan posao sa državom tako što je mleo žito za vojsku, rešio je da svoju zaradu uveća tako što je ubacivao i brašno lošeg kvaliteta, pa je, pošto mu je i to bilo malo, dodavao i pesak. Nakon što je otkriven, osuđen je na četiri godine zatvora, ali, kako to inače biva, gospodin Popović je imao čin rezervnog oficira pa je umesto u zatvor poslat u jedinicu. Posle rata na obnovljenom suđenju oslobođen je optužbi zbog nedostatka dokaza. I tu dolazimo do stalnog ponavljanja kako je u Srbiji pravosuđe najkorumpiranije i da će svako ko ima da plati ostati bez zaslužene kazne. Možda je to zato što je i prvi ministar pravde Kraljevine SHS dr Lazar Marković više upamćen po aferama nego po funkciji, možda je on, kako bi narod rekao, ,,povukao nogu“, pa je sve krenulo tako do današnjih dana. Ministar Marković se, po svemu sudeći, smatrao nedodirljivim, pa je po dolasku na funkciju doneo odluku o štampanju obveznica ratne štete na čemu je odlično zaradio. Ipak mu je veću zaradu donosilo tzv. ,,podmazivanje“, koje su mu davali drugi koji su želeli da preko reda dobiju novac od ratne odštete. Iako su kasnije afere otkrivene i slučaj ministra pravde SHS dospeo u Narodnu skupštinu, od 184 poslanika 117 je glasalo da se protiv njega obustavi sudski postupak.

I krilatica ,,ruka ruku mije dok se ne napune obadvije“ i ,,vrana vrani oči ne vadi“ postale su deo svakodnevnice ovih prostora i u manjim i u većim okvirima. I dalje rade antikorupcijski odbori, pododbori, zakonodavna tela i timovi i Srbija nezadrživo juri u Evropu i usaglašava zakone. I dalje državna kasa nema dno, a dolaze novi Pašići, Markovići i ostali. I, ako je istorija nešto pokazala, to je da je najbolje biti smešten na državnim jaslama bez obzira kakva je država.

Add comment


Security code
Refresh