Menu

logo

Ekonomski skydiving

Bankrot: pojam, posledice, iskustva i šanse da postane srpska stvarnost.

Piše: Ivana Božić Miljković

economy skydivingEto, ispašće sada da, ko šta radi, ja gledam TV, jer u poslednje vreme uvod u narednu ekonomsku priču započinjem nekom impresijom sa malog ekrana. U suštini, isti mi služi da podmirim dnevnu potrebu za informacijama, a usput, ponekad pronađem još nešto što zavređuje pažnju duže od dve sekunde. Tako sam ovoga puta nabasala na kanal jedne od lokalnih televizija i na sam finiš neke emisije koja se izgleda bavila krupnim ekonomskim pitanjima, a u kojoj su bili gosti jedan privrednik i jedan profesor. Uključila sam se baš kada je voditelj pokrenuo temu bankrota i svoje goste zamolio da objasne gledaocima šta je to bankrot i postavio pitanje koliko smo mi, kao država, ugroženi po tom pitanju. U krupnom kadru pojavio se privrednik: „Paaa bankrot.. .tu smo blizu bankrota“. Voditelj je uskočio potpitanjem: „To bi značilo da nema više plata, nema više penzija...?“ „Nema više plata, nema više penzija...“, odgovorio je kao eho privrednik. Pomislila sam u tom trenutku da je dobro što se privrednik ne snalazi u temi bankrota. To može da znači da njegova firma nikada nije bila pred bankrotom, te da je taj pojam njemu nepoznanica i na lokalnom i na državnom nivou. Zatim je krupni kadar prešao na profesora, a sa njim i pitanje „Može li se bankrot desiti nama?“ a on je odgovorio: „Ma moguće, ali nije to strašno... nismo pomenuli gde je tu sindikat...“ i ode priča iz centra u levi ugao, a voditelj, lepo vaspitan dečko, naredna tri minuta, koliko je emisija trajala, nije ni pokušao da ponovo pokrene temu bankrota. E, da je na njegovom mestu bila Olja B., ne bi se tako lako izvukli. Ne bi ta istolerisala alternativne pravce koji udaljavaju od teme, pa makar u studiju sedeo i sam Davor Gobac, koji bi pojam bankrota objasnio, kao svojevremeno izvesnoj Fridi neke druge stvari, krajnje simpatičnom rečenicom: „Hej honey, ma nije to sam’ tak’“.

Bankrot je...

Bankrot nastaje kada vlada određene države u dužem vremenskom periodu vodi politiku povećane potrošnje i istog takvog zaduživanja. Ponašanje države se ne razlikuje mnogo od ponašanja privrednih subjekata ili pojedinaca. Kao i privredni subjekti i građani, i država ima svoje potrebe koje podmiruje kupovinom dobara i usluga na tržištu. Takođe se, na tom tržištu može pojaviti i na strani ponude – ako ima nešto da proda. Ukoliko državi zatreba novac da premosti neke svoje jazove, i ona će se zadužiti. U toj akciji država ima širok spektar mogućnosti (širi nego preduzeća i građani) – može se zadužiti kod narodne banke, komercijalnih banaka, međunarodnih finansijskih institucija, na berzi i sl. Dakle, izazovi u pogledu zaduživanja su veliki i nije problem zadužiti se, već problem nastaje ukoliko se u tom zaduživanju pređe crvena linija, odnosno ako visina dugova prevazilazi vrednost državne imovine. E, kod te crvene linije prestaju sličnosti između fizičkih lica, pravnih lica i države. Svi oni ispunjavaju uslove za bankrot, a isti mogu izvesti na različite načine. Ako ovi prvi ogreznu u dugove, banka će protiv njih prvo aktivirati sredstva obezbeđenja (menice, hipoteku i sl., pa ako to ne upali, ide tužba sudu i plenidba imovine). Na ličnom planu: velika šteta. Na opštem planu: bez ikakvog uticaja na živote ostalih građana. Ukoliko preduzeće zapadne u neke probleme, a izlaz iz njih je prestanak poslovanja, onda se pravi razlika da li je na tom kraju balade preduzeće sposobno da izmiri svoje obaveze ili nije. Ako nije, ono proglašava bankrot, „ide“ u stečaj i u stečajnom postupku se rasprodaje njegova celokupna imovina i iz te mase izmiruju dugovi, a preduzeće formalno-pravno prestaje da postoji. Ako osnov prestanka rada nije dugogodišnja nesolventnost i dužničko ropstvo, već neki drugi razlog, onda se nad preduzećem primenjuje postupak likvidacije. U likvidaciji se izmiruju obaveze prema poveriocima jer preduzeće „ima materijala“ za to, a ukoliko se dokaže da nema, iz likvidacije se može proglasiti bankrot, pa stečaj, pa onda sledi rasprodaja imovine i vraćanje dugova. Za preduzeće: velika šteta. Zaposleni, ma koliki bio njihov broj, ostaće bez posla. Za ostatak nacije: još jedan naslov u novinama nad kojim ćemo se zgroziti, ali ništa više od toga. Pravi bankrot, onaj koji bi uticao na sve nas i koga se zapravo bojimo jeste bankrot države. U takvoj situaciji svi poznati obrasci ponašanja svojstveni fizičkim i pravnim licima ne važe, šteta na strani države (u institucionalnom i finansijskom smislu) jeste velika, a još veća je na strani stanovništva, koje, kao mnogo puta pre i evo, kao sada novim merama štednje, plaća ceh zabave kojoj nije prisustvovalo.

Dugoročna zaduživanja države: kuda vodi dužničko ropstvo?

skydiving1Ostavimo po strani fizička i pravna lica i pozabavimo se sada državom i njenim igrama bez granica u pogledu zaduživanja. Dugoročne finansijske obaveze su, kako samo ime kaže, zajmovi koji su uzeti obično od međunarodnih kreditora sa višegodišnjim ili višedecenijskim periodom otplate i naravno po kamatnim stopama koje ne mogu biti povoljne. Podrazumeva se da je vlada, odnosno onaj njen deo koji je pregovarao o novom kreditnom aranžmanu dobro razmislio i predvideo da će u periodu otplate (dakle na dugi rok) država biti solventna, odnosno u stanju da uredno i redovno servisira obaveze po uzetim kreditima. Šta je zapravo dugi rok? Koliko autora – toliko definicija. Usvojimo ovde jednu: dugi rok je period koji nije kraći od pet godina. Planiranje na dugi rok je prilično nezahvalan posao, jer pored pukog zbrajanja činjenica zahteva i veštinu predviđanja budućih dešavanja na osnovu nekih sadašnjih poteza koji se povlače na domaćoj, evropskoj, pa i svetskoj političkoj i ekonomskoj tabli. U dugom roku, u Srbiji može doći do promene u poreskoj politici (npr. smanjenja ili povećanja poreza), promena u vođenju javnih finansija (npr. povećanja ili smanjenja javne potrošnje), do pojačane privredne aktivnosti koja će dovesti do intenzivnijeg privrednog rasta ili do stagnacije koja će usloviti negativne trendove u rastu i razvoju privrede. Na dugi rok može doći do bitnih promena u okviru Evropske unije ili Evrozone. Ne moraju te promene biti nužno negativne, ali će se svakako na neki način odraziti na nas i ono što je naša ekonomska stvarnost. Na dugi rok može doći do značajnih promena odnosa snaga u svetu, koje opet, mogu imati određene pozitivne ili negativne implikacije i na ove naše prostore. Dakle, dugi rok je sam po sebi, vremensko razdoblje koje nosi rizik od određenih promena u političkom i ekonomskom smislu, pa su i finansijske obaveze preuzete na dugi rok u tom smislu rizičnije.

Kako da znamo da smo preterali i da je bankrot blizu?
Zaduživanje nije per se indikator da je država slaba ili nesposobna da samostalno premosti neke finansijske poteškoće. Međunarodno kretanje kapitala (u smislu investicija i zajmova) jeste deo međunarodnih ekonomskih odnosa i sasvim je normalno da se vrše pozajmice od drugih zemalja i međunarodnih finansijskih institucija. Normalno je i da se pri tome vodi računa o visini pozajmljenih iznosa i odnosu tih iznosa prema vrednosti ukupne državne aktive (imovine) i da se dugovi redovno otplaćuju kako ne bi došlo do njihovog gomilanja. Problem nastaje onda kada se država „udobno smesti“ u ulogu dužnika, vlada zna da smo na pragu crvene linije koja vodi u dužničko ropstvo, ali nastavlja ovu igru bez granica i preuzima finansijske obaveze svesna da njihova vrednost (glavnica plus kamata) odavno prevazilazi vrednost imovine kojom država raspolaže. Bez obzira na to što činjenice i statistika alarmantno upozoravaju da država troši više nego što ima i da ide prema (ili je već u) dužničkoj krizi, država nastavlja sa uhodanom politikom zaduživanja i prekomernog trošenja. Pri tome je vlada sigurna u to da će država u budućnosti biti ekonomski stabilna, da se napred pomenute promene osobene dugom roku, neće desiti, odnosno da se makroekonomski ambijent neće promeniti ili će promene teći u pozitivnom smeru. Da li vam je poznata ova priča? Ponavlja se svakog dana u različitim terminima, uvek potkrepljena novim „argumentima“ koji je potvrđuju. Odstupanje od tako zacrtanog ničim izazvanog, optimističnog scenarija dovodi do toga da država u određenom trenutku uviđa da nije sposobna da uredno servisira nagomilane (i po osnovu kamata rastuće) obaveze prema poveriocima. Kratkoročni predah od tog problema nalazi se obično u pregovorima sa ino-kreditorima i odobrenju još jednog u nizu reprograma postojećeg duga. Drugim rečima, uzećemo novi kredit da bismo otplatili stari. I to ćemo činiti više puta, potpuno svesni sopstvene ekonomske nemoći i niskih grana na kojima se njiše davno onesposobljeni realni sektor privrede. Uloga tog sektora bi, u servisiranju dugova, bila velika i značajna da je deo sredstava iz uzetih kredita usmeravan u njegovu revitalizaciju. Bilo bi i većeg profita i izvoznih prihoda, figurativno rečeno: imali bismo pun bunar vode da gasimo požar. Ali to je već neka druga priča. Kada kompozicija uzetih kredita postane dovoljno duga, a vlada dovoljno svesna da je saterana u dužnički ćorsokak i da je potrošila sve druge adute, pribegava jedinom preostalom sredstvu kojim može promeniti takvu situaciju, a to je – da proglasi bankrot.

Šta znači bankrot države?

Odluka o bankrotu je stvar same države, tiče se njene ekonomije i ne dovodi u pitanje njen opstanak i integritet. Država nije preduzeće, nad njom se ne može sprovesti postupak stečaja niti likvidacije. Sam postupak bankrota nije zakonski regulisan, odnosno ne postoje ni domaći ni međunarodni propisi koji formalno-pravno regulišu tu oblast. Čin bankrota svodi se na to da država zvanično i javno obavesti svoje poverioce (druge države, međunarodne finansijske institucije i dr.) da više nije solventna, odnosno da na dalje ne može servisirati obaveze po uzetim kreditima. Početak bankrota ujedno znači i početak pregovora sa poveriocima. Rezultat tih pregovora može biti reprogramiranje ili otpis duga. Otpis duga je svakako, na prvi pogled, povoljnija solucija za državu koja je proglasila bankrot, međutim, takva odluka poverilaca može biti praćena zabranom učešća na međunarodnom finansijskom tržištu, posebno tržištu kapitala na određeni period. Druga solucija jeste reprogram duga – sklapanje novog ugovora sa poveriocima o odlaganju otplate postojećih dugova. Na taj način se „kupuje vreme“ u sadašnjosti, a dugovi ostavljaju kao teret budućim generacijama. Treća solucija je naplata dugova od strane poverilaca plenidbom i prodajom imovine koju u inostranstvu poseduje država koja je proglasila bankrot. U tom smislu, „na doboš“ mogu ići zgrade naših ambasada u inostranstvu, pokretna i nepokretna imovina, ali to je solucija kojoj se veoma retko pribegava i koja se na današnjem stepenu razvoja ljudskog društva smatra najmanje civilizovanom. Država, koja je pred bankrotom naravno, ima načina da spreči ili odloži ovaj nepopularni čin. U Srbiji je jedno duže vreme bilo normalno štampati novac bez pokrića i na taj način, dakle, pomoću inflacije, obezbeđivati bolje finansiranje budžeta i održanje niskog nivoa realnih zarada. Mogli bi tako i sada pozvati inflaciju u pomoć: štampati novac, njime otplaćivati dugove i živeti u iluziji makroekonomske stabilnosti još neko vreme. Međutim, bojim se da bi nas taj put veštački izazvane inflacije, ovako prezadužene, neproduktivne, neefikasne i nekonkurentne, izvozno neaktivne, sa strukturom proizvodnje i izvoza koja nas svrstava u grupu zemalja u razvoju, odveo u nove dimenzije ekonomske dubioze. Možda je ipak bankrot dostojanstvenije rešenje?

Kako bi izgledalo „jutro posle“ i ko bi od bankrota izvukao deblji kraj?

Odgovor na ovo pitanje je krajnje precizan. Žrtve bankrota bi bili građani i privreda. Namerno stavljam građane na prvo mesto, jer, svaka čast na apatiji kojom se „pozdravljaju“ sve moguće mere vlade i na izdržljivosti da se na teret koji decenijama nosimo ipak doda još malo. Od 90-ih godina do danas, građani Srbije su žrtve raznih političkih odluka i ekonomskih poteza kojima im se na teret stavljaju razna iživljavanja svih prethodnih vlasti. Prosečan građanin Srbije, pod parolom mera štednje, već u nekoliko navrata plaća cehove turističkih putovanja ministara raznih garnitura vlasti, njihovih voznih parkova, rođačkih zapošljavanja i promašenih odluka. Problem je u tome što prosečan građanin Srbije nije ni na koji način učestvovao u ekonomskim blagodetima u kojima su uživali predstavnici i visoki funkcioneri raznih partija, a uvek ga vlada povuče za rukav da učestvuje u plaćanju kada konobar donese račun. I tu smo upali u neko vrzino kolo, presipamo iz šupljeg u prazno i opet se nakon stezanja kaiša i bezbroj učešća u merama štednje ne osećamo bolje. Opet nema srednjeg sloja, otvaraju se narodne kuhinje i raste broj siromašnih na mesečnom nivou. Vlada beži od bankrota jer bi u tom slučaju veliki broj preduzeća prestao sa radom, a to bi uslovilo niz posledica po građane, a i država ne bi ostala neoštećena. Logično, ukoliko nema sredstava za finansiranje poslovnih aktivnosti i isplatu zarada, svaki normalan privrednik bi pre sam stavio katanac na vrata svog preduzeća nego svesno pravio gubitke u poslovanju. Ovakva pauza u radu preduzeća znači da bi zaposleni ostali bez posla i primanja i njihova kupovna moć bi bila znatno manja, a na makroplanu brojke koje opisuju nezaposlenost bi bile veće. U nedostatku redovnih primanja, veliki broj građana bi najverovatnije posegnuo za dinarskom ili deviznom štednjom. Međutim, ukoliko se ista nalazi u banci, plan propada jer bi ista bila zamrznuta i nedostupna do nekih boljih vremena. Država bi, od čitavog haosa koji bi proglašenjem bankrota nastao, takođe osetila štetu. Veliki broj građana bi se, vođen egzistencijalnim nagonom, okrenuo ka aktivnostima u sektoru sive ekonomije koji ne prepoznaje kompleksne pojmove kao što su budžet, porezi i sl. Svi bi, dakle, privređivali, a porez niko ne bi plaćao. A država ne bi imala obraza da traži, jer ni sama ne bi bila u stanju da izmiruje obaveze i kvalitetno vrši svoje funkcije. Usled nedostatka novca na tržištu, država ne bi mogla da isplaćuje plate svojim činovnicima, niti penzije, a izostala bi i materijalna podrška javnim preduzećima. Nedostatak novca u budžetu negativno bi se odrazio na rad ustanova koje se bave pružanjem javnih usluga (zdravstvo, obrazovanje, policija, komunalna privreda i sl.), u smislu da bi kvalitet pružanja tih usluga značajno opao, a mnoge od njih bi, zbog nedostatka sredstava za rad čija se kupovina finansira iz budžeta, postale nedostupne. Ipak, ukoliko nakon perioda opšteg haosa usledi ekonomski reset i dobijemo mogućnost da osveženi krenemo sa nulte tačke, onda taj bankrot ima smisla.

Ima li na svetu iskusnih po pitanju bankrota?

Ima. Evo, na primer SFRJ je bankrotirala početkom 80-ih godina prošlog veka. Izlaz iz bankrota bio je u reprogramu dugova, izvršen je i delimičan otpis potraživanja od strane MMF-a, a pred raspad, dug tadašnje SFRJ iznosio je oko 20 milijardi dolara. Iskustvo bankrota ima i evropski ekonomski i monetarni lider Nemačka i to čak dva puta: 1923. i 1945. godine. Bankrotirala je i Argentina i to osam puta u svojoj istoriji, a za poslednjih 13 godina čak dva puta. I Rusija 1998. godine. I SAD samo što nije. I Grčka je tu negde. Dakle, posmatrajući tuđa iskustva možemo smelo zaključiti da i posle bankrota ima života.

Da li je Srbija pred bankrotom i preti li nam argentinski ili grčki scenario?

To je pitanje oko koga su mišljenja podeljena: predstavnici vlasti smatraju da je Srbija daleko od bankrota i tu tvrdnju potkrepljuju činjenicom da „na državnim računima imamo para do aprila 2015. godine bez potrebe da se zadužujemo“. Pored toga, od novog paketa mera štednje se očekuju značajne uštede, a ekonomske reforme bi, u kombinaciji sa novim zakonima, trebale da doprinesu skoroj makroekonomskoj stabilnosti. Optimizam je svojstven onima koji su na vlasti, i zato vredi saslušati i drugačija mišljenja. Činjenice govore u prilog tome da zaduživanje države Srbije ne jenjava iako je, prema rečima članova Fiskalnog saveta: „od 2008. godine, iz grupe najmanje zaduženih zemalja u regionu stigla na drugo mesto odmah posle Mađarske“, a prema kriterijumima Svetske banke približava se grupi prezaduženih zemalja. Ukoliko se takav trend nastavi: da privreda stoji, da ostvarujemo zanemarljive stope rasta proizvodnje, da raste nezaposlenost, da su domaća štednja i investicioni potencijal zanemarljivo niski, a zavisnost od inostranog kapitala rastuća, ukoliko se ignoriše veliki disbalans između realnog sektora – u kome se stvara nova vrednost i javnog sektora u kome se ta vrednost troši, ukoliko se nastavi trend zaduživanja „povoljnim kreditima“ i trošenja iznad mogućnosti, onda će bankrot postati srpska realnost i biće pitanje dana kada će vlasti u Srbiji odlučiti da je vreme, na ovaj najnepopularniji način, početi od nule.

Umesto zaključka

Pre dve godine Austrijanac Felix Baumgartner skočio je sa visine od 39 km, postavivši time novi svetski rekord. Pre nekoliko dana, izvesni Alan Eustace je pokazao da „nad popom ima pop“ skočivši sa visine od 41,4km. Obojica su se, kažu, za te misije pripremali više godina, želeli su to, ostvarili su šta su hteli i svet im se divi. Da li je srpska ekonomija, gola, bosa, i kriva i dužna i nepripremljena za skydiving sa velikih visina, sledeća koja će tako nešto iskusiti ostaje da se vidi. Kao neko ko se ozbiljno bavi ekonomijom, ne usuđujem se da dam dugoročnu prognozu. Ono što sa velikom sigurnošću mogu da tvrdim (a i vreme izlaska ovog broja mi ide naruku), to je da se do kraja godine po pitanju bankrota ništa neće desiti. A na pitanje šta će biti posle, bojim se da u ovom trenutku nema odgovor ni kvartet Vučić–Tabaković–Sertić–Vujović. Ono što je važno, jeste da smo na primeru drugih videli da je bankrot zapravo šansa za novi početak koji vodi ekonomskoj stabilizaciji i napretku – upravo onome čemu već decenijama težimo, a što nam se u ovoj opštoj ekonomskoj apatiji čini nedostižnim u svakom pogledu.

Add comment


Security code
Refresh