Menu

logo

Cancer serviae

Komentar broja

Piše: Vladimir Đorđević

serviaeNaša samozaljubiva ideja o ispravnosti, generacijama uzgajana i ugrađena u osnove našeg društva, poput velikog mehura, preduvanog do pucanja, nestaje u maglovitim visinama samoobmane. Naše utemeljenje, mitomansko, odvojeno od mogućeg, nerelano i fiktivno, inspirisano srednjovekovnom bajkom o Srbiji, uporno nas vraća na dno, a mnogi pokušaji modernizacije ostaju poraženi pred lakoćom proizvoljnosti našeg narodnog zanosa.

Taj put, sa oblaka nacionalnih snova do blata sopstvene zbilje, taj put poraza, mazohistički smo spremni da prelazimo neprestano. Godinama. Vekovima. Uvek iznova opčinjeni i zavedeni idejom o sopstvenoj nepogrešivosti, sopstvenoj misiji da smo mi, odabrani, posebni, pozvani, pravi.

Žao mi je Srbije. Zatočena u sopstvenom kompleksu više vrednosti, gluva za potrebe drugih, slepa za lične greške, umišljena u uobrazilji o sopstvenoj važnosti, večito na vetrometini velikih interesa, Srbija sebi pridaje značaj veći no što mnoge velike zemlje imaju. Žao mi je Srbije. Osim neprijatelja odasvud, ništa drugo sebi nije stvorila.

Čudno je živeti u Srbiji. Nacionalisti u udobnosti svojih prestoničkih salona priželjkuju „osvetu Kosova“. Njihova želja, obistinila bi se krvlju drugih, krvlju „običnog naroda“, nikako njihovom. Isti, zgražavaju se nad prostotom narodnom, prikrivajući prezir lažnom saosećajnošću. Fašisti, pod krinkom narodne volje, a za „srpsko Kosovo“, opremaju svoje banditske družine poput vojski, i otimaju. Novobogataši, sa sjajnih televizijskih podijuma, dijamantskim prstima kucaju sms-ove pomoći za gladne, poplavljene, uboge. Radnici nestaju, njihove fizionomije izmučene sirotinjom ne uklapaju se u nasmejan svet veštačkih zuba iz vrlog novog korporativnog sveta. Najači će preživeti, najsposobniji će uspeti, najuporniji će opstati, vrište novi mladi borci iz menadžerske srednje klase, gluvi i slepi za realan svet koji se vuče po sivim obrisima solitera solidarnosti, tamo gde je život prestao da postoji pre dvadeset godina.

Opasno je živeti u Srbiji. Korporativna etika novog kapitalizma ne voli lične stavove. Ljudi pristaju na ćutanje. Ono je zlato. Ono je garant uspeha i sigurnosti. Ono vodi ka nezainteresovanosti, tako potrebnoj korporativnim elitama. Opasno je živeti u Srbiji. Mladi su besni. Svet prepun protivurečnosti, baš onakav kakvim ga novac čini, za njih je zbunjujući. Pohlepa, prezir prema siromašnima, mržnja prema različitima, nerazumevanje sopstvenog bića, pogledi i perspektive zamagljeni mitomanijom vladajuće ideologije, mnoge mlade ljude okreću oružju i smrti. Mladi su besni. Studenti gube svoju moć. Univerziteti, pretvoreni u banke znanja, studente tretiraju kao klijente, a obrazovanje i diplomu svode na bilans uspeha kojim se kupuje društveni položaj. Svakom različitom od ove matrice, preostaje bes. Zatvoreni u zgradi fakulteta, protestujući, sa svojim legitimnim zahtevima, studenti u Beogradu, ostaće zarobljeni bez struje i grejanja, kažnjeni za svoju neposlušnost i demokratsko pravo protesta. U Srbiji, demokratija nije pravo i vladavina, ona je cena lične slobode, često života.

U Srbiji, život je nevažan. Građani nestaju pred očima nemoćnih lekara. Bolnice, urušene od memle odavno su tek dekor za već izvesnu smrt. Prognani, obespravljeni, poniženi i dotučeni porazima svakodnevne nemoći, poput senki, nevidljivi za spoljni svet, nestaju ljudi. Sa sobom nose jad, godine bespotrebnih ratova, decenije nerealnih nadanja, borbu beskrajne uzaludnosti života u Srbiji. Smrt građanina u Srbiji, odavno nije uznemiravajuća vest.

Umorni su građani Srbije. Možda će duh Nemanjića biti novi antidepresiv preko potreban vladajućoj ideologiji, možda će smanjenje penzija i plata, povećanje nameta i ukidanje grejanja ojačati imunitet prezrene „krezube Srbije“, možda će jeftine diplome i lažni doktorati smanjiti broj neobrazovanih, možda će srpski „tačerizam“ trijumfalno vladati još mnogo godina. Možda se naš, egom naduvani balon i ne razvali o hrid svetske istorije, možda nastavi da plovi vaseljenskim visinama nebeske projekcije Srbije. Možda, biti normalna zemlja, i nije tako važno.

Add comment


Security code
Refresh