Menu

logo

The Grand Budapest Hotel

Piše: Zoran Janković
Režija: Wes Anderson
Uloge: Ralph Fiennes, Tony Revolori, Saoirse Ronan, F. Murray Abraham, Tilda Swinton, Willem Dafoe, Adrian Brody, Jeff Goldblum, Harvey Keitel, Mathieu Amarlic...

The-Grand-Budapest-HotelPored toga što neizmerno zabavlja i prirodno se nadovezuje na dotadašnji opus reditelja Wesa Andersona, The Grand Budapest Hotel nanovo baca svetlo na još jedan bitan fenomen. Naime, Wes Anderson je i u ovoj rediteljskoj epizodi, istrajno i odlučno ostajući svoj na svom, uknjižio još jedan značajan rezultat na bioskopskim blagajnama otadžbine, ukazavši ponovo koliko daleko se na polju arthouse filma (ili, možda preciznije, filma neskrivenih, nazovimo ih tako, umetničkih ambicija) može ići danas, a da pritom film ne sklizne u zabat koji posećuju tek najostrašćeniji posvećenici.

Posvećenost je odrednica još jedne značajne odlike ovog filma – kako upadljivo naglašavaju na špici i u promo-materijalu samoga filma, scenario za film je nastao usled nadahnuća prozom velikog Stefana Zweiga. Stefan Zweig jeste književna gromada, istinski vredno i važno pero na nivou svetske književnosti, ali, i uprkos svim gorenavedenim epitetima, poznat je tek prekaljenim knjigoljupcima na treću decimalu, a takvih je, ako se ne varamo, neznatno malo unutar „korpusa" prosečnih posetilaca bioskopa danas. Ipak, The Grand Budapest Hotel je samo nadahnut onim što se, uz ponešto nužnih prečica i pojednostavljivanja, može smatrati stilemama Zweigove proze i šire shvaćenim Zweigovim svetonazorom. To se ponajpre odnosi na vremensko-prostorni okvir priče (diskutabilni evropski belle epoque u predahu između dva svetska rata) i atmosferom tihe dekadencije i predosećanja kraja jednog vremena (ili jedne ere).

Ipak, Anderson se tu negde zaustavlja u aproprijaciji te fiktivne Zweigove formule u svoj autorski mikrouniverzum, a za krajnje ruho The Grand Budapest Hotela on ipak bira komediju svesno i dobrano ukorenjenu u persiflaži. Andersonovo konsekventno viđenje persiflaže na mahove zadobija i farsične tonove, da zabune ne bude, u potpunosti saglasne sa onim što je on, kao ključni autor, u ovom filmom i njime hteo da kaže i da nam predoči. Stoga ni ne čudi što ova priča o sunovratu prestižnog hotela i živopisnim lutanjima likova koji su ga nekad naseljavali i ka njemu gravitirali na trenutke biva osnažena frenetičnim ritmom i neodoljivom karikaturalnom prenaglašenošću, tako svojstvenim ponajpre eri nemog filma, ali i animiranog filma starijih krštenica.

Naravno, gledalac, pa bio on dobronamerna duša ili nepopravljivo sitničava cepidlaka, ima puno pravo da se zapita čemu sve to, šta je poenta ili krajnji smisao takvog pristupa. Osim što se dobar deo odgovora nimalo suptilno krije u dosadašnjoj filmografiji Wesa Andeserona i njegovih pouzdanih satelita, moguće pojašnjenje može predstavljati i očigledna i zbilja neodoljiva zaigranost mogućnostima kojima Anderson tako uzneto paradira (i) u ovom svom filmu. Uznetost Andersona sasvim lako, brzo i nimalo usiljeno prenosi se na gledaoca za koga je Anderson ovoga puta sročio staro/onovremensku avanturu kojoj ne manjka ni bizarnosti ni humora ni osobenosti, a ni uvek dobrodošle i i dalje cenjene zaumnosti.

Tom utisku svakako treba dodati još nekoliko nužnih opaski – Anderson zaista znalački balansira „zvezdastim" glumačkim ansamblom, punim potvrđenih i samopouzdanih veličina, a uspeva da u nekoliko navrata izmami i grleni smeh publike, dok sam film na vizuelnom nivou i na planu kompozicije gotovo svakog kadra mami na ovacije. Tu je i izvanredan muzički skor maestra Alexandrea Desplata, a Ralph Fiennes (za neke možda i nenadano) briljira pokazujući neporecivi glumački talenat, dosad retko obznanjivan i korišćen.

Anderson, tu spora ne može biti, kanda, potpuno svesno izneverava seriozni ton Zweigove proze, ali uspeva da to nadomesti impesionističkom preciznošću u drugim aspektima, te ne čudi što Anderson i ovim svojim ostvarenjem zadržava potpuno zasluženu apartnu poziciju, kotu koja čini da njegovi filmovi neizostavno bivaju doživljavani, a i plasirani, kao integralni i posve prirodni deo kino-repertoara, da bi se ubrzo potom našli i pod okriljem kolekcije Criterion, viđene za sadržaje možda i potpuno oprečne vrste.

Add comment


Security code
Refresh