Menu

logo

Godzila

Piše: Đorđe Bajić
Režija: Gareth Edwards
Uloge: Aaron Taylor-Johnson, Elizabeth Olsen, Bryan Cranston, Juliette Binoche, Ken Watanabe, Sally Hawkins

godzillaPrvi film o Godzili snimljen je u Japanu davne 1954. godine, a tokom proteklih šest decenija ovo džinovsko čudovište sa sklonošću ka razaranju višemilionskih gradova postalo je prepoznatljivo van granica zemlje u kojoj je izmišljeno i danas je deo svetske popularne kulture. Holivud je već jednom ranije pokušao da amerikanizuje koncept – Ronald Emerich je 1998. godine uradio rimejk koji je na blagajnama prošao lošije nego što se očekivalo, dok su ga kritičari, sa punim pravom, sravnili sa zemljom. Emmerichova Godzila je jedan sasvim budalast i, bez obzira na izdašni budžet, krajnje nespretno zamišljen/realizovan film koji bi danas bio potpuno zaboravljen da njegov saundtrek nije ponudio par rado slušanih pesama (Jamiroquai – Deeper Underground, Puff Daddy featuring Jimmy Page – Come with Me).

Šesnaest godina nakon Emmerichovog debakla, Holivud Godzilu još jednom „diže iz mrtvih" – ovoga puta u režiji širim masama slabo znanog Garetha Edwardsa. Sofisticiraniji poklonici žanrovskog su ovog britanskog sineastu zavoleli nakon njegovog debitantskog filma Čudovišta, niskobudžetnog SF-a koji je napravio pravu senzaciju u vreme premijernog prikazivanja 2010. godine. Imajući u vidu kvalitet ovog filma i sličnosti u konceptu Čudovišta i Godzile, ne čudi što su čelnici Warner Brosa odlučili da upravo Edwards režira novu preradu. On je na raspolaganju imao impresivnih 160 miliona dolara, ali, za razliku od prethodnog filma, nije imao odrešene ruke. Edwards je Godzilu realizovao sa stilom i finesom, ali nije uspeo da, bez obzira na 360 puta veći budžet (vizuelno impresivna Čudovišta su koštala svega 500.000 dolara), ponovi snagu i ubedljivost debija.

Scenario Maxa Borensteina je upotrebljiv, ima tu zanimljivih momenata i nekoliko pametnih odluka, ali priča ne nudi ništa suštinski novo. Da stvar bude gora, dvoje glavnih glumaca, Aaron Taylor-Johnson i Elizabeth Olsen, ne uspevaju da se nametnu i nateraju nas da za njih navijamo. Njihove uloge su tipski napisane (dvoje mladih koji se mnogo vole: on vojnik sa traumom iz detinjstva, ona bolničarka i brižna majka jednog slatkog deteta) i odglumljene bez ubeđenja. Pokuda posebno ide na račun Taylora-Johnsona od koga Holivud već nekoliko godina neuspešno pokušava da napravi zvezdu. Dobro, momak je lepuškast i snalazi se u manje zahtevnim ulogama (filmovi iz Fajter/Kick-Ass serijala, na primer), ali se udrveni svaki put kada dobije ozbiljniji glumački zadatak. Tako je bilo u Ani Karenjinoj i Divljacima, tako je i u Godzili.

Bryan Cranston, Juliette Binoche, Ken Watanabe i Sally Hawkins su takođe u filmu, mada im Borenstein nije obezbedio dovoljno prostora. Ovo posebno važi za legendarnu francusku glumicu Binoche koja u Godzili ima samo dve i po scene, dok je slična sudbina zadesila i Sally Hawkins. U trejleru je sugerisano da Bryan „Walter White" Cranston ima glavnu ulogu, ili bar ulogu koja po važnosti može da parira onoj koja je pripala Aaronu Tayloru-Johnsonu, ali se ispostavlja da to baš i nije tako. Šteta. Cranstona nikad dosta, pa čak i kada, kao ovde, malo pretera sa emocijom. Japanac Ken Watanabe je iskusan i sposoban glumac, ali niko ne bi mogao da se izbori sa katastrofalno napisanim replikama koje su mu zapale u Godzili. Kada neko u filmu o čudovištima počne da priča o tome kako se priroda pobunila protiv ljudskog roda vreme je da se na androidu proveri šta ima novo na internetu.

Ipak, glavna zvezda filma je, naravno, Godzila. A sa Godzilom ovoga puta nema greške. Specijalni efekti su zaista izvanredni, scene uništenja su spektakularne i povremeno umeju da oduzmu dah − naročito ako film gledate u 3D tehnologiji. Pored bledunjavog glavnog glumca, najveći problem je predugačka ekspozicija. Edwards je očigledno pokušao da u prvoj polovini filma pripremi teren i upozna nas sa junacima, što je jednim delom i uspeo, ali spor početak u zbiru donosi više štete nego koristi pošto su, eto ironije, ljudski likovi u ovom 3D filmu krajnje jednodimenzionalni. Godzila jeste prvenstveno spektakl o džinovskim čudovištima koja se bore i/ili uništavju sve pred sobom, ali odsustvo ubedljivog dramskog čvorišta sakati film. Ipak, Edwardsov Godzila je, bez obzira na istaknute mane, kudikamo bolji od Emmerichovog. Razlika je u klasi. Čak i uz hendikepe u vidu problematičnog scenarija i još problematičnijeg glavnog glumca, Edwards uspeva da pokaže za šta je sve sposoban.

Add comment


Security code
Refresh