Menu

logo

Vestern na niški način

Piše: Marko Stojanović
Apsolutnih 100 (71)

lutalica-biliKritika „Bilija Lutalice" mogao bi biti tekst o jednom od najboljih debitantskih stripova svih vremena. Mogao bi to biti tekst o stripu koji nam je u jednom dahu dao sjajnog crtača i ništa manje svetao primer scenariste – koji su već u svom debitantskom ostvarenju, gle čuda, prodisali zajedno, i to punim plućima! I zaista, ako uzmemo u obzir da je „Bili Lutalica" prvi korak u devetoj umetnosti Vladimira Krstić Lacija, crtača koji danas velikim slovima piše istoriju francuskog, a odskora i italijanskog stripa, i Miodraga Krstića Profketa, scenariste koji nam je podario jedan od najboljih grotesknih stripova bivše Jugoslavije, „Hyatt Herp, šerif iz Dumbstonea", onda nije ni čudo što su mnogi od njihovih sledećih koraka bili oni od sedam milja – naročito u Lacijevom slučaju, budući da u poslednjih osam godina radi stripove za izdavače kao što su „Delcourt", „Soleil" i „Sergio Bonelli Editore"! Mogao bi ovo biti tekst o dva dvadesetogodišnjaka koji su zajednički, bez pardona, grunuli na domaću strip scenu i njihovom debi stripu koji i danas, više od tri decenije kasnije, sija i na planu crteža i na planu scenarija – i koji ni u prvom ni u drugom segmentu ne pokazuje jasne uzore (što je, uzevši u obzir mlade godine svojih autora, samo po sebi zapanjujuće). Zapanjuje i potpuni nedostatak (neizbežnih?) početničkih grešaka, zapanjuje pokazana zrelost u pripovedanju...

I upravo bi ta zrelost kojom odiše „Bili Lutalica", koja se manifestuje u toliko često puta pominjanoj (i tako retko viđenoj) simbiozi između teksta i slike, mogla biti tema ovog teksta, budući da je Lacijevo i Profketovo ostvarenje nesumnjivo jedna od najupečatljivijih saradnji u domaćem stripu. Kombinacija slike i reči koja tvori strip u teoriji bi trebalo da pojačava efekat jednog elementa kroz drugi, kako to rade najbolji, znalački pomešani kokteli, ali je, nažalost, mnogo češći (blago rečeno) onespokojavajući efekat mućkanja pića u želucu posle pijanke. Strip, kolaborativni strip, mora da bude jedinjenje, a ne smeša – da bi bio vanserijski, strip jednostavno mora da bude više od proste sume zajedničkih delova. Takvo jedinstvo izuzetno je teško postići čak i onda kad scenario i crtež potpisuje samo jedan autor, a kad su u pitanju dve autorske ličnosti, sa svojim osobenim stvaralačkim identitetima, misija postaje gotovo nemoguća. Upravo zato impresionira Profketova i Lacijeva saradnja koja u potpunosti funkcioniše kao organska celina, ni u jednom trenutku ne pokazujući šavove koji, po definiciji, vizuelno i tekstualno drže zajedno... Što je nešto što se prosto, kad se o kolaboraciji radi, veoma, veoma retko sreće. Mogla bi ovo biti diskusija o tome kako je tačno ova saradnja postigla taj toliko željeni stepen usklađenosti, pa bi se ključ rešenja zagonetke možda našao u Lacijevom intervjuu u 14. broju „Strip Pressinga" i njegovoj izjavi da je „Bili" rađen „u jednu dušu", te da se to i takvo iskustvo više nikad neće ponoviti nijednom od saradnika...

Ovo bi onda mogao biti tekst o gomili anegdota koje su obeležile rad na „Biliju Lutalici". Mogla bi to biti priča o tome kako je inače ozbiljni Profke skakao unaokolo po maloj dnevnoj sobi u Rudničkoj 11 i na radost Lacijevih malih ćerki potezao nevidljive revolvere na podjednako nevidljivu braću Džibit, sve u cilju dočaravanja Laciju kako je on to u svojoj glavi video. Mogla bi to biti priča o tome kako su Profke i Laci zaverenički u svoj strip ubacili lik svog starijeg kolege i prijatelja Dragana Jovanovića Fere, svakako barda niškog stripa, tek ga ovlaš prerušivši u šerifa Ferija – koji je sa Ferom, sem nepogrešivog lika, delio i karakterističnu povredu, kao i ljubav prema dobroj šali i kapljici. Mogla bi ovo da bude i priča o tome kako je Profke, isprva, zamislio strip kao dosta groteskniji nego što je na kraju ispao, pa se predomislio i od Lacija tražio da u skladu s tim promeni prvih nekoliko strana glavnog toka priče i nacrta ih realističnije – na šta je Laci pristao a nije uradio... I što je Profke, potom, u mom prisustvu, saznao tek tri decenije kasnije, budući da blagovremeno nije čitao objavljene stripove. Mogla bi ovo čak biti i priča o tome kako je scenario za čitav drugi album „Bilija Lutalice" napisan i kako te, već pomenute tri decenije, skuplja prašinu u jednoj fioci nadomak Palilulske rampe, čekajući crtača Lacijevog kalibra koji će se pobrinuti da Bili i Gudblad, bežeći od narednika Slokomba preko severa Amerike, stignu nikud drugde do u Rusiju, napravivši od ovog vesterna ono što sve vreme zapravo i jeste – istern (eastern)...

Ovo bi mogao biti tekst o tome kako je „Bili Lutalicа" valjda prvi srpski istern – jer ako je „Đangova osveta" Kventina Tarantina legitiman saudern (southern), onda je Profketovo i Lacijevo čedo svakako istern, veoma različit od, recimo „Valanda" Dragana Stokića Rajačkog, „Kelija Branda" Branislava Kerca i Branka Plavšića, te „Teksaških jahača" Dragana Savića i Rajka Miloševića Gere. Savićevi i Gerini vesterni, na primer, verno rekreiraju matrice američkih celuloidnih kaubojaca, pružajući čitaocima osećaj apsolutne autentičnosti putem dramaturgije i ikonografije – svaki dijalog njihovih stripova bi, recimo, komotno mogao da nosi potpis nekog od scenarista klasika vesterna... Ovo bi stoga mogao biti tekst o dijalozima „Bilija Lutalice", u kojima ljudi sa Divljeg zapada mirne duše pričaju o ispravljanju krivih Drina i o mirnoj Bačkoj, kao i o tome kako Profke uspeva da nam takve fraze ne samo ne bodu oči, nego i da nas vesele. Uspeva Profke u svom pisanju da nam te strance sa drugog kraja sveta približi, da nam pomogne da se lakše srodimo s njima, te da nas uvuče duboko u njihove avanture – i to s neverovatnom lakoćom, odbijajući da robuje bilo kakvim kanonima pripovedanja, makar ih sa holivudske gore spustio Henri Ford ili Sem Pekinpo lično! Ne, Profke piše dijaloge koji bi se mogli čuti na sledećem ćošku (kad bi život sa malo više dijaloške autocenzure pisao svoje drame), i ti dijalozi nepogrešivo pogađaju svoju metu – Profketovi zapadnjaci odišu karakterističnim šmekom domaćih prostora, istovremeno uspevajući da budu sasvim dovoljno prekookeanski da nam ni za trenutak ne pokvare užitak. Ovo bi takođe mogao biti tekst o komediji koja nikako ne može da pobegne od prefiksa „tragi", ma koliko se grohotom smejala svojoj muci, nešto što je Dušan Kovačević već davnih godina vaspostavio kao srpski nacionalni dramski vid, i što „Bili Lutalica" svakako i nepogrešivo jeste.

Ovo bi, zatim, mogao biti tekst o razlozima zbog kojih je, prema rečima Zorana Stefanovića u kapitalnoj antologiji „Stripovi koje smo voleli" „jedan od najboljih domaćih vesterna ikada, dragulj svog žanra" uspeo da „ne naiđe na masovne kritičke fanfare". Tad bi na videlo isplivalo to da jedan od najboljih srpskih vesterna svih vremena to zapravo nije. Da, Profke i Laci pogađaju sve prave note zapadnjačke melodije, da, tu su svi tropi i arhetipovi punokrvnog kaubojca, i da, „Bili" deli sve one najbolje odlike jednog još legendarnijeg vesterna, Berardijevog i Milacovog „Kena Parkera" – od kojih su najbitnije velika doza ljubavi za mit Divljeg zapada, koja ipak ne zamagljuje kritički pogled na ono što je ovaj konkretni geografsko-vremenski prostor zaista bio. Ne da „Bili Lutalica" nije vestern, on to nepogrešivo jeste, ali je i mnogo više od toga. Ono što ovaj strip zapravo radi jeste ono što ga je početkom osamdesetih provuklo toliko ispod kritičarskog radara koliko je najšira domaća publika u tom istom periodu aktivno ignorisala samog „Kena Parkera" – „Bili", baš kao i „Ken Parker", s lakoćom, možda i bez ikakve svesne želje, nadrasta žanr. Zato bi ovo mogao biti tekst o tome kako ni „Bili" ni „Ken" tada, osamdesetih, nisu bili dovoljno čisti, tradicionalni, pa čak ni špageti vestern da bi ih tvrdokorna publika kaubojaca zaista prihvatila, kao ni čista drama, neopterećena šeširima, koltovima i konjima, koja ne bi odbila one koji žanr vesterna baš i ne ljube. Mogao bi ovo biti tekst o tome kako tri decenije mešanja žanrova kasnije, kada odrednica žanra gubi lagano svaki smisao jer se retko koji savremeni film precizno može podvesti pod samo jedan žanr, i „Ken Parker" i „Bili Lutalica" mogu dobiti svoje zasluženo mesto među najboljim ostvarenjima devete umetnosti...

Ovo bi mogao biti tekst o mnogo čemu, ali jedno mora biti – mora da bude nešto specijalno, drugačije, nesvakidašnje. Dva su raloga za to. Prvi je taj što me je pre nekoliko meseci pozvao Vladimir Krstić Laci i zamolio da upravo ja napišem ovaj tekst. Razgovor s njim je počeo njegov prijatelj i saradnik, povremeni prevodilac i neko ko ne propušta priliku da s ponosom istakne činjenicu da je upravo on taj koji ga je zajedničkim ostvarenjem, posle dvadeset i kusur godina stripovske apstinencije, vratio devetoj umetnosti – a završio ga je đak osnovne škole iz Leskovca koji je u katalogu niške izložbe Art 9 otkrio tablu u kojoj je crno-belim bila predstavljena voda upečatljivije nego što je to ikada pre (a i kasnije) video, sa oznakom "Billy Wanderer". Na pitanje da li bi napisao predgovor "Biliju Lutalici" knedlu je progutao srednjoškolac koji se na razne načine dovijao da nabavi brojeve "Yu stripa", magazina koji je prestao da izlazi taman kad je on otkrivao strip, kako bi konačno kompletirao istog tog "Bilija Lutalicu", posle nekoliko sekundi oklevanja potvrdni je odgovor u slušalicu huknuo student koji je svoje studije u Nišu iskoristio da uz pomoć već pomenutog Dragoša Jovanovića Fere bojažljivo pronađe crtača koji je "skrivio" tablu koja ga je u detinjstvu oduševila. Tekst mora da bude nešto specijalno, jer bi onaj Lacijev prijatelj i saradnik koji je podigao slušalicu možda mogao (mada to ne liči na njega, znam čoveka) da nekako i otalja posao pritisnut raznim porodičnim i poslovnim obavezama koje je razdragano popeo na krke (veselnik!), ali onaj đak koji se oduševljava tablom "Bilija Lutalice"... Taj to ne bi nikada dozvolio. Ni oprostio – dovoljno je što je zažmurio na jedno oko na ovo silno oslovljavanje sebe u trećem licu i patetiku. Srećom, drugi razlog zašto ovo mora biti specijalan, drugačiji, nesvakidašnji tekst nije nimalo ličan, ni trunku sentimentalan − ovo bi, prosto, morao da bude jedan takav tekst budući da je o jednom nesvakidašnjem, drugačijem, specijalnom stripu.

Add comment


Security code
Refresh