Menu

logo

Intervju s Robertom Rekjonijem: Quo vadis, Dylan Dog?

Razgovarao: Zlatibor Stanković
Prevod: Vladimir Tadić

roberto-recchioniRoberto Rekjoni je jedan od najpopularnijih strip scenarista u Italiji, i uopšte jedna od najpopularnijih strip figura savremene italijanske strip scene. Prvi razlog za to je činjenica da se ovaj Rimljanin od prošle godine nalazi na kormilu strip serijala „Dilan Dog", uz „Teksa Vilera" najprodavanijeg „Boneli" mesečnika. To mesto zaslužio je nakon dvadeset godina profesionalnog stvaralaštva u vodama italijanskog stripa u koje je uplovio kao dvadesetogodišnjak. Kuriozitet vezan za njegovo urednikovanje na serijalu „Dilan Dog" jeste to što je Dilanov „otac", scenarista Ticijano Sklavi, inače povučen iz javnosti i bar prividno isključen iz stripovskih tokova, predložio njega kao osobu koja je u stanju da preporodi serijal o „detektivu natprirodnog" čiji su tiraži nekoliko godina unazad sve primetnije padali. Iako pred poprilično izazovnim zadatkom, Rekjoni se odlučio na još jedan: čelnicima kuće „Boneli" predložio je pokretanje prvog "Boneli" serijala u boji. Neki novi „Boneli" projekti o kojim Rekjoni i dalje stidljivo priča, već su u pripremi, a stripski putevi iz Milana sve češće vode u Rim.

Za početak, možete li se setiti svog prvog scenarija? Onog za koji sigurno možete da kažete: „Ovo je moj prvi pravi scenario".

„Mašina 3". Crtao ju je Leonardo Masimilijano (Leomaks) za reviju škole stripa koju smo obojica pohađali. Bila je to veoma ironična i nasilna priča. Godinama kasnije vratili smo se glavnom liku te priče.

Na kojim stripovima ste odrastali?

„Miki Maus" i „Spajdermen". Kasnije, sa dvanaest godina, otkrio sam „Andreu Pacijencu" i „Dilana Doga" i život mi je postao mnogo komplikovaniji.

Koji su pisci i scenaristi najviše uticali na vas?

Ticijano Sklavi, Frenk Miler, Elmor Leonard, Robert Hajnlajn i Džos Vidon.

rekjone-dylan-dogPitanje koje zanima svakog ljubitelja „Dilana Doga" jeste kako je Sklavi uticao na vaše pisanje?

On je počeo sa svim elementima postmodernizma koji su kasnije postali zaštitni znak Kventina Taratina. Njegov opus, njegova sposobnost da raščlani priče drugih i da onda iskoristi njihove deliće kako bi konstruisao nove – to me je naučilo kako da gledam na narativ.

Što se tiče saradnje sa Sklavijem – da li ste upoznali jednog od najvećih italijanskih i evropskih scenarista neposredno pre nego što ste postali urednik „Dilana Doga" ili ste bili u kontaktu i ranije? Poznat je po tome što ne voli da se pojavljuje u javnosti...

Poznavao sam Ticijana ranije. Ne dobro, pošto je vrlo povučen i suzdržan, ali bio sam kod njega i bili smo u prilici da pričamo o „Dilanu Dogu" i onome što on predstavlja. Kad je Ticijano rešio da revitalizuje serijal, pozvao me je i pitao me da li sam zainteresovan za to. Kazao mi je da je „Mater Morbi" jedna od najbolje napisanih priča o istraživaču noćnih mora i da sam ja prava osoba da dovede „Dilana" u sadašnjost. A kad te tako nešto pitaju, nemoguće je odbiti.

Koliko dugo ste pripremali revoluciju (ako je možemo tako nazvati) koja čeka „Dilana" i njene glavne teme?

Imali smo godinu i po dana da počnemo da pripremamo priče iz novog ciklusa. Moja ideja je da vratimo „Dilana" duhu koji je imao u početnim epizodama, da ponovo bude uznemirujući i, iznad svega, nepredvidljiv. Izbacićemo neke stvari koje su se podrazumevale i ubacićemo ponekog novog junaka – za početak. Ali sve skupa, scenaristi i crtači moći će više da rizikuju.

Kako ste reagovali na strahove mnogih čitalaca da će njihov omiljeni junak i svet u kome se kreće postati gotovo neprepoznatljivi? Bilo je takvih reakcija na društvenim mrežama...

Bio sam spreman na negodovanje najtradicionalnijih fanova. Ali moja ideja je da vratim „Dilana" onome što jeste, pa nemam sumnji da ćemo pridobiti i skeptike kad priče iz novog ciklusa budu počele da izlaze.

Najavili ste da će serijal „Dilan Dog" dobiti kontinuitet, kao što ga danas imaju mnoge televizijske serije i stripovi. Već ste primenili nešto slično u serijalu „Džon Do". Kako će to izgledati u „Dilanu"?

Da se razumemo, u odnosu na „Džona Doa", kontinuitet će svakako biti opušteniji. Kad poredimo TV serije – više kao „Doktor Haus" nego „Izgubljeni". U suštini, biće elemenata koji će se razvijati iz epizode u epizodu da bi posle isplivali na površinu u ciklusima koji će im biti posvećeni. Ali u pitanju će biti stvari skoro nevidljive onima koji ne obraćaju pažnju i svaka epizoda će moći da se čita sama za sebe.

Koje od „Dilanovih" edicija će postojati u budućnosti i kakve priče će sadržati?

Jedan junak, pet varijanti:
DILAN DOG, mesečni serijal s pričama iz novog ciklusa. Dvanaest priča godišnje.
MAKSI DILAN DOG: OLD BOY objavljivaće nove „Dilanove" priče koje će se odigravati u originalnom univerzumu koji je osmislio Ticijano – u Londonu zaleđenom u 1988. godini. Devet priča godišnje.
PLANETA MRTVIH, alternativni univerzum koji je osmislio Alesandro Bilota, a u kome se dogodila zombi-apokalipsa i Dilan je ostario. Jedna priča godišnje.
PRIČE IZ VAJKFORDA. U redovnoj seriji inspektor Blok će otići u penziju i nastaniti se na selu. Često će posećivati svog prijatelja Dilana u Londonu. Ali jednom godišnje Dilan će dolaziti kod njega u jedno predivno seoce u provinciji... Puno misterija i užasa. Jedna priča godišnje.
KOLOR FEST. Vratiće se inicijalnoj ideji s mnogim kompletnim autorima koji će davati svoje viđenje „Dilana".

Da li nove dimenzije pripovedanja u serijalu znače da će i crtači imati nove izazove? Zasad se sve više tiče scenarista.

Izazov je i na scenaristima i na crtačima. Od svih je traženo da daju sve od sebe i da više rizikuju. Da daju emocije, da otkrivaju sebe, da ulože delove svoje ličnosti u glavnog junaka.

Kakav je osećaj biti autor epizode „Mater Morbi", jedne od najvoljenijih „Dilanovih" priča iz ovog veka? Pretpostavljam da je taj teret sada nestao i da ga je zamenila druga vrsta tereta.

Kad sam pisao „Mater Morbi", nisam očekivao da će priča imati takav odjek, pa se nisam uzbuđivao. A ni nakon toga, jer sam osoba koja ne gleda previše iza sebe, već se usredsređuje na sadašnjost. Ako se „Mater Morbi" smatra dobrom pričom, drago mi je – ali ona je iza mene i moram da nastavim da pišem dobre priče. To je moja odgovornost.

Pošto ste tokom rada u izdavačkoj kući „Boneli" imali prilike da sarađujete s mnogo crtača, koliko se odnos između crtača i scenariste menja od priče do priče? Imate li određeni način pisanja i pripovedanja koji crtači moraju da prate po svaku cenu?

Kad god je to moguće, zamišljam priču onako kako će je nacrtati onaj kome je dodeljena. Trudim se da vidim šta mu se dopada za crtanje, a šta ne, koji su njegovi predlozi i njegove sklonosti, i uvek pokušavam da skrojim priču po njegovoj meri. Veoma volim da diskutujem sa svojim crtačima i da se raspravljam s njima. Nažalost, zbog rokova to nije uvek moguće.

Kog crtača biste naveli kao primer odlične saradnje? Mnogi „Dilanovi" fanovi, kao i ja lično, smatraju da je saradnja s Masimom Karnevaleom na priči „Mater Morbi" odličan primer simbioze scenariste i crtača.

Poznajem se s Masimom već dugi niz godina i verujem da znam šta mu prolazi kroz glavu kad sedne da crta tablu. U načelu, Masimu sve lako dosadi, tako da svaka tabla koju napišem za njega mora imati barem jedan njemu interesantan momenat, koji onda postaje centralan i oko koga on zida sve ostalo. Tako nikad ne gubi koncentraciju i uspeva da održi visok nivo na celoj priči.

Paralelno s revolucijom u „Dilanu Dogu" započeli ste i „Siročad", prvi „Bonelijev" serijal u boji. Tvorci ste vi i Emilijano Mamukari. Kad i kako ste dobili ideju za ovaj projekat?

Strip „Siročad je rođen iz naše ljubavi prema pričama o odrastanju. „Gospodar muva", „Ostani uz mene", „To" – da navedem nekoliko primera. A takođe su rođeni i iz moje ljubavi prema ratnoj fantastici i prema video-igrama. Emlijano i ja smo poželeli da ispričamo priču o vrlo surovom odrastanju, a da u isto vreme kažemo ponešto i o našoj sadašnjosti. Naučna fantastika je odlična za to, jer je savršen žanr za metafore.

Kako su u izdavačkoj kući „Boneli" reagovali na ovu ideju?

Serija „Siročad" bila je jedna od poslednjih koje je odobrio Serđo Boneli lično, na šta sam ponosan. Nije bilo nekih problema u vezi s tim – predstavili smo mu našu ideju i Serđo je rekao: „Dobro, krenite".

Koji autori rade na „Siročadi"?

Emilijano Mamukari, Alesandro Binjamini, Điđi Kavenago, Masimo dal'Oljo, Luka Mareska, Verter del'Edera, Đorđo Santuči, Davide Đanfeliče i Mateo Kremona kad je crtež u pitanju. Lorenco de Feliči, Analiza Leoni, Arijana Florean, Đovana Niro, Alesija Pastorelo, Luka Bertele i Stefano Simeone kad su koloristi u pitanju.

Recite nam nešto više o zapletu „Siročadi".

To je priča o grupi klinaca koji su preživeli jedan holokaust i koje je prisvojila vojska kako bi ih pretvorila u vojnike. Zbog čega? Da bi ratovali protiv nepoznatog neprijatelja.

Teško je svrstati „Siročad" u neku školu stripa. To je bez sumnje prednost kod čitatelja, podjednako i kod onih koji redovno prate „Bonelijeve" stripove i kod onih koji to rade povremeno. Koje elemente stripa očekujete da će publika najbolje prihvatiti?

„Siročad" su delom naučnofantastični strip, delom ratna priča, a delom misterija. Ali prava srž i duša priče su u likovima i u odnosima koji se razvijaju između njih. To je u osnovi priča o čovečanstvu i ljudskosti. Eksplozije su samo pozadina.

Kakav je osećaj pisati naučnu fantastiku u današnje vreme, kad je 21. vek već odmakao, a književnost, stripovi i filmovi su puni fenomenalnih ostvarenja?

Naučna fantastika je žanr. I kao svaki žanr, za neke stvari može poslužiti dobro, a za neke loše. Izabrao sam naučnofantastičnu priču jer sam želeo da ispričam nešto o našoj sadašnjosti bez prevelikog ulaženja u detalje. Da sam smestio „Siročad" u neki od skorijih ratova, to bi postala priča o tom konkretnom ratu u tom konkretnom delu sveta. Moj cilj je, međutim, da kažem nešto uopštenije o logici koja se nalazi iza rata i o tome kako je taj sistem uvek iskorišćavao nove generacije za svoje potrebe.

„Siročad" je priča koja treba da se preseli i u druge medije, zar ne? U ovaj projekat uložena je prilična količina novca...

Ova priča je zamišljena kao nešto što može da se razvija na mnogim mestima, ali strip je naša osnova. Serija je vrlo ambiciozna – i skupa – i želimo da je razvijemo gde god je to moguće.

Koja stripska scena vam deluje najvitalnija poslednjih godina – američka, francuska, neka treća? Koji vam autori privlače pažnju?

Po meni je trenutno najvitalniji američki nezavisni strip, naročito ono što izdaje „Imidž". Amerikanci prvi put ozbiljno istražuju neki drugi žanr osim superherojskog – i to im dobro ide. Pažljivo pratim šta rade Robert Kirkman i njegova ekipa.

Da li je budućnost izdavačke kuće „Boneli" u mini-serijalima?

Koncept mini-serije je već prevaziđen. Na primer, „Siročad" nisu prava mini-serija, već serija s krajem. Zamišljena je po sezonama koje mogu da se nastavljaju iz godine u godinu, zavisno od uspeha. U pitanju je razrađeniji koncept od onog koji nude mini-serijali.

Kakva je današnja italijanska scena? Mnogi je vide kao „Bonelijevu" scenu, ali tu postoji još mnogo autora koji rade izvan te izdavačke kuće. Šta privlači vašu pažnju na lokalnim kioscima i u lokalnim knjižarama?

Autorska scena je u velikom usponu u Italiji zahvaljujući autorima kao što su Đipi, Zerokalkare, Manuel Fiori i mnogi drugi. A tu je i Leo Ortoalni, tvorac „Rat Mana", možda i najbolji italijanski autor.

Koju „Bonelijevu" seriju biste voleli da pišete?

„Teksa". Ali kad bolje razmislim, već ga pišem!

Koja je vaša poruka čitaocima „Dilana Doga" i „Siročadi" u Srbiji? Koje su osnovne stvari koje mogu pronaći u ovim stripovima?

Emocije, provokacije i vezivanje za likove i priču.

Add comment


Security code
Refresh