Menu

logo

Kult ličnosti i druge sličnosti

Piše: Velibor Petković

castro-khrushchevAutorsko pravo na izraz „kult ličnosti" ima Nikita Hruščov, prvi sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza od Staljinove smrti 1953. pa sve do 1964. godine. Ovu sintagmu upotrebio je govoreći na zatvorenoj sednici 20. kongresa KPSS o načinu vladavine Josifa Visarionoviča Džugašvilija, naročito u poslednjim decenijama, od početka Drugog svetskog rata pa do kraja hazjajinove životne priče. Hrabri Hruščov, u duhu poslovice „na mrtvo kuče nož vadi", period kulta ličnosti označio je kao doba progona političkih protivnika, zloupotrebe vlasti, deportovanja u logore „neprijatelja naroda" među kojima je većina građana bila neupućena u svoju krivicu, poput junaka Kafkinog „Procesa" Jozefa K. Naravno, prvi sekretar nije spominjao praškog Jevrejina Franca, jer nije patio od načitanosti. Umesto toga je podsetio da je Staljinova vladavina bila praćena brojnim falsifikatima istorijskih, ali i aktuelnih događaja, a autokratska vladavina zasnivala se na svemoćnom birokratskom aparatu koji je ušao u sve pore društvenog i političkog života Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika. Tako je proleterska država dobila glavu paranoika s telom u metastazi – možda ova metafora barem približno opisuje posledice kulta ličnosti.

Da nije reč o preterivanju i pesničkoj slobodi koja bi se u to doba završila proterivanjem u GULAG (Državnu upravu logora – sinonim za Staljinove kampove smrti), svedoče drugi primeri ovog kulta iz „bajnog" XX veka: Benito Musolini u fašističkoj Italiji, Adolf Hitler u nacističkoj Nemačkoj, Vladimir Iljič Lenjin u Sovjetskom Savezu, Francisko Franko u Španiji, Mao Cedung u Kini, Fidel Kastro na Kubi, Kim Il Sung i njegovi naslednici u Severnoj Koreji, Josip Broz Tito u Jugoslaviji, Nikolae Čaušesku u Rumuniji, Sadam Husein u Iraku, Moamer Gadafi u Libiji i brojne druge, a jedine, najdraže, nepogrešive vođe i izbavitelji. Takvi tipovi ličnosti pojavljuju se povremeno i u zemljama parlamentarne demokratije, ali sve dok ne uzurpiraju vlast ukidanjem izbornog sistema, njihovi kultovi ograničeni su mandatom. Oni pronalaze načine da izvrdaju demokratska pravila, „ne drže se zakona kao pijan plota", tako da kult ličnosti može lako da zadesi i neke od demokratskih država, što se danas i dešava, širom sve uže i užasnije planete.

Ukratko, kult ličnosti liči na religiju bez Boga, u kojoj se nekritički veliča i obožava „veliki vođa" države kao nepogrešivi homo politicus. Podanici su mu pokorni do krajnjih granica, što im ukida dostojanstvo i njih kao građane. Nekritički veličaju sve vođine izjave, naročito one besmislene tipa „crna koka snela belo jaje", a disidenti su u opasnosti da nestanu ili budu likvidirani za primer drugima. Od fotografija, slika i slogana u čast diktatora ne može se pobeći ni u privatnost domova, a kamoli u učionice, preduzeća, kancelarije. Za svaki slučaj, mediji se trude da „tetoviraju umove" svakog svog korisnika, pretvarajući ih u zombije koji izgovaraju nesuvisle rečenice ubeđeni da su one produkt sopstvenog razmišljanja. Ti engrami mentalno se utiskuju u moždanu koru, a slika „velikog vođe" postaje deo i svesti i podsvesti, homunkulus koji stoluje u glavi svakog stanovnika države, preuzimajući prerogative Frojdovog super-ega i određujući šta je moralno činiti, a šta ne. Tako postaje razumljivo zašto se oni koje Veliki inkvizitor označi kao neprijatelje ubijaju bez milosti i griže savesti, jer kult ličnosti oslobađa pojedinca „tereta odgovornosti" za sopstvene postupke. Apsurdnost ove patološke simbioze se ne uviđa, a zaslepljenost privremeno nestaje padom ili smrću diktatora, kada se njegovi spomenici ruše, slike uništavaju, a ulice preimenuju. Međutim, sloboda je preteško breme i ukoliko se društvo brzo ne preoblikuje u istinski demokratski sistem, uskoro se javlja nostalgija za „Velikim bratom" i tu prazninu popunjavaju prišipetlje manjeg kalibra, ali podjednako razorne moći da uništavaju živote lakovernih i dresiranih bića, što bi da se nazovu ljudima, ali ne znaju kako jer su dehumanizovani patološkim sistemom.

Naivno je verovati da je kult ličnosti produkt savremenog doba: Hruščov ga je samo imenovao, a pojava je stara koliko i ljudska rasa. Koren ove pojave je u prirodi čovekove agresivnosti i potrebi da se odnosi urede hijerarhijski, što je osnovni način primitivnog života. Zato se i u XXI veku u primitivnim zajednicama vapi za „čvrstom rukom" tiranina – oslobodioca. Apsurdnije od Sizifovog guranja stene uzbrdo, ali funkcioniše u zajednici primata. Što je društvo bliže svom animalnom poreklu, to su odnosi suroviji. Zar se imperije iz starih i novih vremena i po čemu razlikuju od majmunskog carstva? Ovo jeste njihova – naša planeta!

Životinje se međusobno bore najpre zbog neke teritorije, a kada je osvoje one pokušavaju da uspostave poredak koji odgovara njihovim zamislima efikasnog funkcionisanja. Neke vrste ne polažu mnogo na prebivalište, nego održavaju zajednicu uspostavljajući strogu hijerarhiju u čoporu. Druge ne mare za tim, ali im je sveta teritorija na kojoj obitavaju. Trećima je najmilije da imaju svoje stanište i na njemu uspostavljen čvrst sistem nadređenosti i podređenosti među članovima. Čovek pripada ovoj poslednjoj grupi, on je posvećen hijerarhijskom poretku i teritorijalnim borbama. Humanisti će zavapiti da se čovek ne može svesti na životinju, što je tačno, ali upravo se o tome i radi: demokratski poredak zahteva veliki trud i ulaganja cele zajednice u njegovo održavanje i funkcionisanje. Dovoljno je da se ravnoteža malo naruši i da se započne gunđanje kako bi sila sve to brzo dovela u red. I zaista, hijerarhija je od životne važnosti u životu primitivne zajednice, koja se svakodnevno bori da obezbedi dovoljno hrane za preživljavanje. Neophodan je dominantni mužjak koji će sprečavati sukobe unutar grupe i gubljenje dragocene energije i vremena. Posmatranjem čovekolikih majmuna mnogo ćemo naučiti o nama ljudima.

Vođa se bez ustezanja ponaša kao tiranin, a njegova snaga daje mu pravo da bude gospodar kolonije. Ostali mužjaci preuzimaju uloge sa različitim stepenom potčinjenosti, što je bitno za red i poredak, jer kada bi svi bili jednaki, pobunili bi se protiv uzurpatora. Ovako, svako ima svoje male ili veće privilegije, od deobe hrane i ženki, do boljeg staništa. Oni na dnu nemaju snage da se tome suprotstave. Uz sve to, tiranin je uvek najuglađeniji, najdoteraniji i samim tim seksualno najprivlačniji član svoje zajednice. U majmunskom svetu primećeno je da mu dlaka raste više nego ostalima i da se pretvara u svojevrsni plašt koji svima stavlja do znanja o kakvoj je personi reč. U ljudskom svetu diktatori oblače najbolje odela i raskošne uniforme, ali poruka je ista: „Gledajte me! I pokorite se, mužjaci i ženke, pokorite se!"

Što su životni uslovi teži, to je i diktatura nasilnija. Ako se okolnosti ublaže, tirani postaju dobroćudniji. Gorila je sklon da postane tolerantniji kada ima dovoljno hrane za sve. On tada deli ženke s mužjacima nižeg ranga, pokazuje širokogrudost u vreme hranjenja, jer ionako ne može sam da pojede sve. Ali ako se pojavi bilo koji znak pobune, moćni gorila demonstrira svoju nemilosrdnost. To ga i održava na vrhu, jer kada ostari i postane fizički slab, mlađi ga zbacuju s vlasti. Da majmuni podižu spomenike, sada bi ih rušili, a da uramljuju fotografije, sada bi ih cepali i u ramove stavljali slike novog, mlađeg i poželjnijeg vođe.

Za trenutak zamislimo bilo kojeg savremenog diktatora iz sveta ljudi kako se blažen baškari u džungli i početni smeh ubrzo će zameniti spoznaja koja izaziva užas: naš svet se ne razlikuje od sveta drugih primata. U čemu je onda naša posebnost? Ima li je uopšte?

Neki tu razliku vide u čovekovoj spoznaji Boga, razvoju civilizacije i kulture. To je neosporno, ali otkuda možemo da znamo da i životinje nemaju mogućnost da osete jedinstveni, apsolutni duh koji sve prožima i daje smisao životima svih na planeti? To što inteligentne životinje nisu izgradile civilizaciju, ne znači da su hijerarhijski ispod ljudi. Zapravo znači, ali samo u smislu korišćenja agresivnosti. Čovek neprekidno pokušava da sve potčini sebi, a čak i religije se upotrebljavaju kao način nametanja moći vernicima i sukoba s nevernicima. U ove druge svaka konfesija ubraja pripadnike drugih veroisposvesti, a posebnu netrpeljivost gaji prema onima koji se deklarišu kao ateisti. Savremeno doba razvilo je toleranciju koja ublažava sukobe, ali u kriznim situacijama netrpeljivost i borba na život i smrt lako se aktiviraju.

Ima li sve ovo ikakve veze sa Srbijom, nekada i sada? Ne treba mnogo da se prisetimo krvavih sukoba naše dve seljačke dinastije, Karađorđevića i Obrenovića. Još su strašniji obračuni bili među članovima porodice u doba Nemanjića, a ništa nije drugačije ni sa drugim „plavokrvnim" vladarima širom sveta. Danas, u doba republike i višepartijskog sistema, političke partije preuzimaju na sebe ono što primati čine u borbi za teritoriju, hranu i opstanak. Efikasnost povećavaju uspostavljanjem hijerarhijskih odnosa, a mada svi deklarativno osuđuju kult ličnosti, u njihovom funkcionisanju ima mnogo sličnosti. Partije koje svoje članstvo ujedinjuju konzistentnom ideologijom retke su i kod nas i u drugim državama. Energija se fokusira na vođu, a njegove odluke postaju obavezujuće za sve. To što je i sam lider potčinjem drugim, moćnijim liderima, previđa se i zaogrće „višim interesima" koji su zapravo isti oni kao i u bilo kojoj animalnoj zajednici: živeti sigurno i udobno. U tome nema ništa loše, ali stvari treba nazvati pravim imenom.

Bolji put do istog cilja svakako je demokratija. Vladavina naroda je isuviše apstraktna i gotovo neprimenljiva u praksi. Individualna sloboda je nešto što bolje razumemo, ali samo dok ne ugrožava prava drugih. Odgovornost pojedinca za svakog člana zajednice suštinski je sastojak demokratskog sistema, a što je neko na višem položaju, to je i njegova odgovornost veća. Tek ako su ostvareni prethodni uslovi možemo da govorimo o razvoju, blagostanju i sreći svakog pojedinca u okviru demokratske zajednice. Neposredna demokratija zahteva drugačiju organizaciju od posredne kakvu imamo u sadašnje doba. Kada nahranimo životinju u sebi, možda smislimo načine kako da to izvedemo, da svi neposredno učestvujemo u donošenju odluka koje se tiču svih naših malih života. Jer, život je privremeno stanje između dva nepostojanja, onog pre rođenja i onog posle smrti. U tom kratkom periodu jedino što možemo jeste da pokušamo da razumemo sebe, svet i smisao našeg bivstvovanja, ako ga uopšte ima. Na preteško pitanje samo retki pojedinci uspevaju da nađu za njih zadovoljavajući odgovor. Svima ostalima odgovor osvetljava antički plamičak: govoriti istinu, činiti dobra dela i težiti lepoti. Kult ličnosti je negiranje svega toga, direktno poništavanje života. Zato, kad neko veliča silu i vapi za čvrstom rukom, zapravo otkriva mekanost svojih misli koje se razlivaju kao meduza u moru i razgolićuje čežnju za životom u majmunskom čoporu.

Umesto zaključka, mala preporuka za razmišljanje: budimo blagonakloni jedni prema drugima, od toga je najmanja šteta. Ako neko slika akvarele, ne baš uspešne, ohrabrimo ga da nastavi da to čini. Pomozimo mu da se na taj način izrazi, bolje je da bude profesor slikarstva, nego da isfrustriran povede narode u svetski rat. Ili ako voli da se lepo oblači, a siromašan je, pa mašta o poslu konobara, hajde da ga zaposlimo. To je časno zanimanje, junak Hrabalovog romana „služio je engleskog kralja". Ako sirotanu to ne omogućimo, možda će se umesto dlakom kao gospodarskim plaštom zaogrnuti maršalskom uniformom. Posledice će biti mnogo teže, zato zaustavimo nerealne ambicije i pomozimo jedni drugima da ostvarimo ove male. Ne kezimo se jedni na druge, zubi se pokazuju samo stomatologu, ako smo poneli dovoljno para.

Eto, i ja sam želeo samo da radim u trafici i prodajem novine, kako bih mogao da besplatno čitam stripove. Nažalost, sva mesta su već bila zauzeta, pa su me naterali da pišem. Time je našem društvu naneta neprocenjiva šteta, a ni ja nisam baš najsrećniji. A sve to samo zato što nam je nedostajala kultura ličnosti, pa smo je menjali za razne okultne kultove. Prekinimo već jednom sa tim, danas za sva vremena!

Add comment


Security code
Refresh