Menu

logo

Žitelji regiona tužnih

Indeks bruto nacionalne sreće
Piše: Ivana Božić Miljković

trgovinaGledala sam onomad „Eurosong". Nije mi, kao većini, privukao pažnju austrijski travestit sa lošom pesmom. Videvši njega/nju, setila sam se detinjstva, odlazaka u cirkus kod „Željinog" stadiona i činjenice da je bradata žena bila nešto što se moglo videti samo u cirkusu. Danas, to nešto dominira evropskom muzičkom scenom, skuplja kajmak od dvanaest poena koje šakom i kapom dele prijateljske države Zapadne Evrope i usput premire na sceni u stilu „il' pobeda, il' 'ladan Dunav, pa vi vidite". To je samo još jedan u nizu dokaza da je svet postao jedan veliki cirkus. Ali, kao što rekoh, moju pažnju je za vreme „Eurosonga" privuklo nešto drugo, a to je opaska komentatora da je Danska, inače zemlja domaćin ove muzičke šarade, prema „World Happiness Report"-u, 2013. godine, proglašena za najsrećniju zemlju sveta. Mojoj urođenoj radoznalosti to je bilo dovoljno da odreaguje pitanjem: A Srbija? Čekaj, pa mi, za razliku od njih možemo slobodno da pečemo šljivovicu. Čak se i predsednik lično time bavi. Mi možemo za Prvi maj da okrenemo ražanj i raspalimo skaru gde god poželimo, a Danci bi za takav slobodan izbor bili kažnjeni. Mi možemo da, nakon prvomajske fešte bacamo đubre po prirodi koliko nam volja, oni ne mogu. Kod nas kučići slobodno vrše nuždu tamo gde se deca igraju, a kod njih za to postoji čitava procedura i visoke kazne ko istu ne ispoštuje. Kod nas se na svakom ćošku čuje „Ma, opušteno", a kod njih... nisam sigurna. Pa zašto su onda oni srećniji od nas?

Osećaj sreće je individualna stvar. Nekome je za sreću dovoljan sunčan dan, a nekome je malo i sedmica na lotou. Lično mislim da je pojam sreće fluidna kategorija koju nije moguće pričvrstiti na okvire globalnog sveta, pa meriti ko koliko odskače, ali, eto, neko se u Ujedinjenim nacijama dosetio, u trenucima dokolice (pošto su obezbedili svetski mir, smanjili siromaštvo i iskorenili glad u Africi), da osmisli kantar kojim bi mogli da merimo koja je nacija koliko srećna. Indeks nacionalne sreće (GNH) se sastoji od devet osnovnih kategorija koje se analiziraju na nacionalnom nivou: psihološko blagostanje, zdravlje, obrazovanje, kultura, pouzdana vlada, vitalnost zajednice, ekološka raznolikost, životni standard i korišćenje slobodnog vremena. U okviru njih se nalaze indikatori i subindikatori koji nisu ništa drugo do psihotestovi koje popunjavaju ispitanici (odabrani po metodu slučajnog uzorka), i onda se ti rezultati sabiraju i pravi se nekakva rang-lista. Istom je za 2013. godinu obuhvaćeno 156 zemalja. Činjenica da živim u Srbiji koja je obuhvaćena analizom, a da mi niko nije dao nikakav upitnik kojim bih iskazala svoje mišljenje, niti je takav upitnik dat bilo kome od ljudi koje znam, stavlja veliki znak pitanja na rezultate i rang listu UN-a i oni, meni lično, služe za zabavu. U vezi sa tim, mislim da ovako kreiran indeks (ako već na neko istraživanje treba potrošiti pare) treba da nosi naziv „Indeks nacionalnog zadovoljstva", jer je sreća stvar pojedinca. Ali, hajde ipak da pretresemo ovih devet kategorija, da se dodatno zabavimo i vidimo da li možda ipak imamo razloga za sreću i/ili zadovoljstvo, a da toga nismo svesni.

Psihološko blagostanje

Podaci relevantnih zdravstvenih institucija govore da je broj mentalno obolelih lica u Srbiji 2013. godine dostigao cifru od 400.000. To su oni sa dijagnozom. A koliko ih je bez dijagnoze? Nisu ljudi krivi, niko nije zaštićen od pritisaka koje doživljavamo svaki dan i sa svih strana. Neko je jači, pa se odupre, neko jednostavno nema ili ne može da nađe u sebi odbrambeni mehanizam, pa dođe do kratkog spoja. Do kraja '80-ih godina prošlog veka, živeli smo u relativno sigurnoj zoni, gde se čin zaposlenja i penzionisanja odvijao u istom preduzeću, gde je postojala nekakva socijalna sigurnost i gde je svako imao šansu i materijalnu mogućnost da stvori i ostavi nešto iza sebe. Prinudni i nagli izlazak iz te sigurne zone morao je imati svoje posledice, a one su se najčešće manifestovale upravo kroz narušavanje mentalne ravnoteže. Promene koje i danas atakuju na psihičko zdravlje običnog čoveka su toliko česte i nekada je pravi izazov pratiti ih, a još veći izazov prilagoditi se. U ime prilagođavanja promenama, u Srbiji se godišnje proda 30 miliona kutija „bensedina". Evo, nakon ovih poplava, koje su se mogle sprečiti, da ovde neko vodi računa o preventivi, broj žrtava preživljenih stihija i psihoza biće još veći. To što svake vesti, već nedeljama unazad, počinju rečenicom „Katastrofalne poplave koje su zadesile..." ubija u pojam i one koji poplave nisu direktno preživeli. Gledam one reportaže iz prihvatnih centara i primećujem koliko deca (bar većina njih) imaju spontane i zdrave mehanizme prilagođavanja. U kom momentu se kasnije te čvrste karike olabave? Da li ih olabavi društvo ili odsustvo porodice u životu mladog čoveka ili nešto treće, pitanja su na koja ja nemam odgovor. Ali imam dovoljno i godina i iskustva da mogu da napravim neku paralelu. U vreme kada je moja generacija išla u osnovnu školu (a bilo je to pre 25-30 godina), školski psiholog je služio da kod njega idu problematični učenici. Ne oni nemirni, nego oni koji mnogo beže sa časova, koji drugoj deci seku garderobu ili ispoljavaju neki vid ničim izazvanog nasilja. Danas se trči kod psihologa za svaku sitnicu. A razlozi su banalni, ovo su neki koje znam iz sopstvenog okruženja: dvogodišnje dete mokri u krevet, dečak je dobio sestru pa je ljubomoran, „ništa ne sluša što mu se kaže", „neće da uči" i slične nebuloze koje su naši roditelji (dabome, primitivni sa tehnološkog aspekta vremena sadašnjeg), uspešno i bez ičije pomoći rešavali. Danas je psihološka ordinacija mesto gde se traži podrška slabom roditeljskom autoritetu, gde se u 90% slučajeva otkriva da „problem" koji dete ima potiče od neslaganja roditelja i gde uglavnom ne mogu da se nadomeste oni mehanizmi koji jačaju psihološki imuni sistem, a koji se mogu naći isključivo u zdravoj i funkcionalnoj porodici. Uglavnom, niko koga znam nije rešio problem skupo plaćenim seansama kod psihologa, a maturanti bukvalno opsedaju fakultete na kojima se izučava psihologija ili, još bolje, psihoterapija. Ti mladi ljudi su često, u iskazivanju svojih stavova, inferiorni prema prošlosti, pasivni prema sadašnjosti, a negativni prema budućnosti. Nisu oni krivi, vreme u kome žive ih je oblikovalo. A u psihologiji oni ne vide zanat gde će naučiti da slušaju izgovoreno, a čuju neizgovorene misli i osećanja, već vide šansu da lako zarade jer duševni mir je danas izuzetno skup.

Zdravlje

Po mišljenju mnogih, dobro zdravlje je prvi preduslov za srećan i ispunjen život. Unapređeni pristup definisanju zdravlja, pored osnovne definicije da je „zdravlje odsustvo bolesti", uključuje još i filozofsku, psihološku, socijalnu i ekonomsku dimenziju. Površna analiza svih pomenutih dimenzija dovodi do zaključka da se u Srbiji relativno mali broj ljudi može pohvaliti dobrim zdravljem. Ipak, mi smo kroz istoriju naučili da budemo skromni, pa nam je za ocenu sopstvenog zdravstvenog stanja često dovoljna samo bazična definicija da budemo srećni i zadovoljni. Međutim, kada se nađemo u situaciji da nam lekarska pomoć zatreba, po važnosti ispliva na površinu i ona socijalna dimenzija definicije zdravlja, u narodu poznatija kao veza. Veza je potrebna svuda: za ultrazvučni pregled za koji se čeka po dva meseca, za pregled magnetnom rezonancom za koji se čeka sedam-osam meseci, za pregled mamografom koji u Kliničkom centru u Nišu nije radio skoro cele prošle godine, a opslužuje pacijentkinje iz čitave jugoistočne Srbije, za operacije kukova gde se liste čekanja mere godinama i sl. E, ovde je bitan socijalni momenat, u smislu da veza koja skraćuje čekanje nekada može spasiti život. Ukoliko takve veze nema ili zakaže, ispliva na površinu ekonomski momenat, jer se većina ovih usluga može dobiti u privatnim ordinacijama za velike pare. Novac je potreban i u državnim zdravstvenim ustanovama. Svako ko je bio na lekarskom pregledu zna da se za osnovni pregled plaća participacija od 50 dinara, bez obzira što svakog meseca svako od nas izdvaja od plate doprinose za zdravstvo. Dakle, da rezimiramo: da bi bili zdravi, važno je da ne budemo bolesni, da umemo da levitiramo iznad svakodnevnih problema, da budemo psihički stabilni i pozitivno gledamo na svet oko sebe, da među lekarima imamo prijatelje i da imamo para za redovne preventivne kontrole koje ćemo obavljati kod privatnika. I naravno, da imamo dobrog ministra zdravlja, koji će za početak napraviti procenu stanja u svom resoru, proceniti prioritete u kojima treba hitno intervenisati (što bi se njegovim slengom reklo – napraviti trijažu) i osvestiti se da mu godišnje 650 kolega ode u Nemačku! Ako po ovom poslednjem pitanju pod hitno nešto ne uradi, u Srbiji će uskoro lekari biti deficitarni na tržištu rada. Ukoliko se ovakav trend nastavi, naš indeks sreće će opadati. Drugim rečima, boleština će biti, a neće imati ko da ih leči. Eto dokle su nas doveli dosadašnji kreatori naše nacionalne sreće. Isti oni koji su se operisali po inostranstvu, direktno nam tim činom poručujući šta misle o ovdašnjim uslovima i svojim kolegama.

Obrazovanje

Postoje zemlje čiji stanovnici nivo sreće vezuju za nivo obrazovanja, pa smatraju da će, što više pažnje posvete svom obrazovanju, biti srećniji. Kod nas, izgleda, još važi ona izreka „što manje znaš, manje patiš", bar sudeći po ovoj lakrdiji koja je napravljena od domaćeg obrazovnog sistema. Danas na tržištu rada imamo deficitarna zanimanja: vodoinstalateri, autoelektričari, elektrotehničari, zavarivači, rukovaoci mašinama i sl. Niko nije lud da se time bavi kada je svima pružena mogućnost da imaju diplomu menadžmenta i srodnih disciplina, ma šta to značilo. Obrazovanje je danas trend, a ne potreba koju pojedinac samostalno i svesno želi da realizuje. Mogućnost da se neprolaženje na prijemnom ispitu državnog fakulteta kompenzuje momentalnom uplatom školarine na nekom od brojnih privatnih fakulteta, stvorila je iluziju kod mladih ljudi da svi mogu da diplomiraju i ne žele ništa manje od toga. U Srbiji danas postoji 97 državnih fakulteta, dok broj privatnih visokoškolskih ustanova nije utvrđen. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, tokom 2007. godine je, na nivou cele Srbije, izdato 8.000 fakultetskih diploma, a pet godina kasnije 31.460. Kvantni skok! Čekajući posao ili bolju poziciju u firmi, mnogi diplomirani studenti se okreću pisanju master radova. Propozicije su one koje su nekada važile za pisanje seminarskih: do 50 strana proreda 1,5. O izabranim temama i naučnoj vrednosti napisanog ne vredi diskutovati. Posebno je tužno što ti mladi ljudi, sa diplomom osnovnih studija, izvor referentnih informacija nalaze na sajtu „Wikipedia" i vođeni čistom lenjošću da istražuju druge izvore, čvrsto veruju u sve što tamo piše. Doktorske disertacije su posebna priča. Nepodnošljiva lakoća sticanja zvanja doktora nauka je atak na sve one iza čijih istraživanja stoje godine mukotrpnog rada. Danas se doktorske studije upisuju i studiraju usput, bez ikakve ozbiljne posvećenosti doktoranada, a često i mentora. Evo podataka: Beogradski univerzitet je 2007. godine na doktorske studije upisao ukupno 405 studenata. Pet godina kasnije broj ambicioznih u tom smislu se povećao na 2.967, dakle 7,3 puta. Broj odbranjenih doktorata na istom univerzitetu 2007. godine iznosio je 206, a 2012. godine 561, dakle, skoro tri puta više. Neki su toliko sposobni da doktoriraju za godinu-dve i te disertacije detaljno treba pretresti. U administrativnoj proceduri koja prođe od završetka rada do odbrane, doktorat se analizira na veću matične katedre, pa na veću fakulteta i veću Univerziteta, pa se 30 dana stavlja na uvid javnosti, pa tek posle toga se zakazuje odbrana. Poslednjih godina to sito je sve ređe, odnosno prolazi sve i svašta. Ko su ti instant-doktorandi? Obično su na nekim pozicijama u javnim preduzećima, ili privatnici pred penzijom ili penzioneri kojima je služba omogućila da sa 50 godina odu u penziju, pa imaju višak slobodnog vremena. Ambicije za sticanjem zvanja i aktiviranjem za katedrom podgrejane su masovnim otvaranjem privatnih visokoškolskih ustanova, koje, da bi akreditovale svoje studijske programe i samu ustanovu, imaju potrebu za doktorima nauka. Oni koji već negde imaju siguran posao, na ovakvim fakultetima vide sjajnu priliku za tezgu i dodatnu zaradu jer su honorari visoki. To da li su oni „šlifovani" za taj posao, da li imaju „p" od pedagoškog pristupa, to niko ne proverava. I šta se onda dešava? Sa jednog posla dolaze na drugi, često umorni i nespremni da ispredaju gradivo onako kako treba. Mnogi od njih ne umeju da predaju transparentno, niti znaju šta to znači. Prepisujući prave neke udžbenike džepnog formata, sadržaja da te bog sačuva. Svesni svega toga, oni nisu zahtevni prema studentima, dele prelazne ocene jer je to pouzdano oružje u borbi protiv zameranja ovoj osetljivoj društvenoj grupi. Međutim, većina studenata to ne voli! Posle prvog naleta oduševljenja „profesorom", obično sledi otrežnjenje u kome prepoznaju fušeraj, a nakon toga sledi razočarenje. Prosveta je posao koji zahteva 300% mentalnog i fizičkog angažovanja. Živela sam pored uvaženog prosvetnog radnika i odličnog pedagoga i učila od njega. I danas, kada sam i ja prosvetni radnik, ne ustručavam se da od njega potražim savet. Iako su se vremena drastično promenila, a školski sistem okrenuo naopako, ipak postoje neke univerzalne stvari, koje se tiču stručnosti, informisanosti, spremnosti i odnosa prema studentima.

Da se u obrazovnom sistemu Srbije još dugo neće ništa promeniti postalo mi je definitivno jasno kada sam nedavno gledala „Utisak nedelje" gde je jedna pametna devojka, između ostalog, pitala ministra prosvete: „Zašto se tokom školovanja od nas traži da učimo napamet, da učimo za ocenu stvari koje ćemo tako naučene brzo zaboraviti, a onda se na primer, na PISA testu od nas traži da se odjednom prebacimo na režim logičkog razmišljanja?" Ministar je raširio ruke (kao ona gusenica iz „Alise u zemlji čuda") i odgovorio filozofski, tako da ni njemu samom nije bilo jasno šta želi da kaže. Uvažena profesorka Srbijanka Turajlić ga je otvoreno pitala „Da li možete da sutra donesete odluku kojom bi se zabranilo partijsko kadriranje na državnim univerzitetima?" Ministrovo „Ne" bilo je uvijeno, smotano u filozofsku tortilju koju ne bi mogli da zagrizemo, a kamo li progutamo. Prava je šteta što su ovog čoveka odvojili od fizike i smestili negde gde se on očigledno ne snalazi. Da iole razume stanje u kome se nalazi obrazovni sistem u Srbiji, prvog radnog dana bi doneo odluku da će svaki učenik koji digne ruku na profesora izgubiti pravo na školovanje. Prvo to, pa onda bi ispitao kako je profesor jednog privatnog fakulteta mogao da za godinu dana mentorstvom podrži devet doktorata, iako prema Pravilniku o doktorskim studijama može deset puta biti mentor u toku čitave karijere, pa redom, ima tu za sređivanje kao posle poplave. A sređivanje bi, da podsetimo, doprinelo boljem rejtingu Srbije pri merenju indeksa bruto nacionalne sreće.

Kultura

Slažem se da je duhovna hrana veoma važan element na lestvici sreće određene nacije. Imajući u vidu zastupljenost pojedinih kulturno-zabavnih sadržaja, možemo slobodno reći da 80% Srbije duhovno gladuje. Urbani duh Beograda se odlično hrani, Novi Sad je tu negde, Niš i Kragujevac jedu ponekad na kašičicu, Zaječar jede onda kad je „Gitarijada", a ostatak Srbije – nikako. Kao da tamo ne žive ljudi koji poštuju i vole muziku, pozorište i film. Na primer, Niš nema dobar prostor koji bi mogao da podrži veću baletsku predstavu, izvođenje opere, predstavu za decu „Disney on ice" ili veliki cirkus „Le Soleil". Da budemo iskreni, ne postoji ni platežno sposobna tražnja koja bi apsorbovala ovakve sadržaje. Po duhovnu hranu ove vrste ide se u Beograd, naravno, ko ima para i interesovanja. Ima pokušaja da se u Nišu po nešto organizuje, ali veoma mali broj njih stvarno uspe. Jedan od uspešnih poduhvata je „Nišvil džez festival" koji je postao naš brend i koji iz godine u godinu odoleva hirovitom ponašanju Ministarstva kulture vezanom za materijalnu podršku. Po ugledu na novosadski EXIT, Nišvil treba da živi čitave godine i da kroz organizaciju raznih dešavanja radi na samopromociji i podseća da je avgust, obogaćen zvucima džeza, najlepši na niškoj Tvrđavi. Prošla godina je bila bogata kulturnim sadržajima, ali samo zato što smo obeležavali 1700 godina Milanskog edikta, pa smo imali povod. Bilo je nesvakidašnje lepo i grandiozno i sa te kulturne strane grad je bio maksimalno ispunjen. Uz to, ekonomski efekti od svega toga su mogli biti daleko veći, ali to je već neka druga priča. Čim je splasnula euforija, i kulturna scena je osiromašila. U niškom Narodnom pozorištu se još i može probrati neka predstava gostujućeg ansambla nekog beogradskog pozorišta, ali ono što se preko puta, u Domu Vojske, nudi (i traži) slika je ovdašnjeg mentaliteta i kvaliteta duhovne hrane na koju ljudi pristaju. Predstave poput „Pevaj brate", „Stane Piroćanac", „Maca mahalac" „One stvari", „Sokin zet i Bosina snaja", da ne nabrajam više i ovo je previše, primeri su vrlo nekvalitetne duhovne hrane, ali kao što svaka roba ima kupca, ima i ova. Doduše, u planu je i opera „Čarobni napitak", ali skraćena verzija. Pitam se da li je dobrovoljno raskomadana ili će se to spontano desiti kao prošle godine na baletu kada su se organizatori izblamirali (ako uopšte znaju za blam) kada je na pola baleta „Labudovo jezero", u izvođenju Mile Dragićević i Konstantina Kostjukova, muzika jednostavno prestala i svetla se upalila? Da ne pričam o daskama koje škripe na sceni Doma Vojske, senkama ljudi iza scene koje su gotovo sve vreme bile u prvom planu i foteljama sa pocepanim skajem iz kojih vire sunđeri. Grad Niš. Još nas samo bioskopi vade i oni Bolivijci što sviraju u Pobedinoj. Ako nam je za utehu (a ne bi trebalo da bude), gora situacija je u Leskovcu, Beloj Palanci, Pirotu, Boru, Užicu, Vranju, oni tek ni „d" nemaju od duhovne hrane i ako je ovaj indeks sreće srozan, to je zbog njih.

Pouzdana vlada

Moj lični doživljaj ovog parametra bruto nacionalne sreće može se smestiti u nekoliko rečenica. Za mene je pouzdan onaj na koga mogu da se oslonim i kome mogu da verujem. Onaj ko prepoznaje problem i spreman je da rešava, a ne da beži od njega. Onaj ko vodi računa o prevenciji u smislu da ima informaciju da svake godine od poplava u Srbiji strada neki grad ili manje područje, pa da preduzme na vreme mere zaštite kakve postoje u Austriji, Nemačkoj, Golupcu ili Novom Sadu. Onaj ko radi ono za šta je stručan, zna gde mu je mesto i zna koordinate svog delovanja u okviru njega. Onaj ko ne preti penzionerima da će im ionako mali prihodi biti još manji. Onaj ko se ne zadužuje. Ili ako to čini, da ne vređa moju inteligenciju sintagmom „povoljan kredit" jer u mom sistemu razumevanja ekonomije to zvuči kao „šarena laža". Pouzdan je onaj ko ume da donese čvrstu odluku da rok za završetak parničnih postupaka mora biti godinu dana i ni dan duže. Pouzdan je onaj ko zna da čuva zdravlje svoje nacije. I onaj ko ume da tu naciju kvalitetno obrazuje. Verujem onome ko zna da oslušne žilu kucavicu naše ekonomije i da dovede investitore, a da im ne da ni kintu iz budžeta. I onome ko zna šta je regionalni razvoj i kome nije prioritet „Beograd na vodi". Posle svega, verujem samo svom narodu. I to ne svima, već onom delu čija dobrota i ljudski kvalitet ispliva na površinu onda kada se pola Srbije nađe pod vodom. I tačka.

Vitalnost zajednice i ekološka raznolikost

Vitalnost zajednice je pojam kome se kod nas ne posvećuje naročita pažnja, te i nema neke precizne definicije koja bi u najkraćim crtama objasnila šta se pod tim podrazumeva. Etimološki gledano, vitalno je ono što je od životne važnosti za određenu zajednicu, ono što funkcioniše i čime su ljudi zadovoljni. Zadovoljstva ima ako ekonomija funkcioniše kako treba, ako svako može da radi i živi od svog rada, ako svako ima mogućnosti da se adekvatno leči i obrazuje, ako su na raspolaganju brojne kulturne institucije koje mogu da sadržajno obogate život pojedinca, ako postoji osećaj sigurnosti i bezbednosti i ako ljudi žive u psihološki i ekološki zdravom okruženju. Ukoliko sve ovo funkcioniše i ljudi su tim funkcionisanjem zadovoljni, onda je zajednica vitalna, narodski rečeno „živa". Ako je suprotno od toga, prisutna je letargija, malodušnost i opšte nezadovoljstvo životom u „žabokrečini". Koliko je naša uža i šira zajednica vitalna, nije potrebno posebno komentarisati. Jedan od elemenata u toj „neuronskoj mreži" koja se naziva vitalnost jeste i ekologija, a ekološka raznolikost je bitna u proceni koliko smo srećni. U tom pogledu imamo sve sem izlaza na more. To smo izgubili 2006. godine, nakon sporazumnog raskida sa Crnom Gorom. Sve ostalo imamo, reke, šume, livade, jezera, planine, raznovrsne životinjske i biljne vrste i sve to je kod nas relativno očuvano zbog činjenice da nam industrija ne radi jedno dvadeset godina unazad, pa nema ko da zagađuje. Da nije bilo onog bombardovanja, mi bi bili ekološka država, a ne Crna Gora. Ali i ovako je dobro. Ako nam išta popravlja rejting na rang listi sreće, onda je to ekologija.

Životni standard

shopping-cart1„Ogledalo nije krivo što je naše lice – ružno." Ovom izrekom mogla bi se u najkraćem objasniti razlika između činjenica koje nam govori zvanična statistika i onoga što kao građani subjektivno doživljavamo – kao lice i naličje svog standarda. Drugim rečima, u Srbiji su prisutne velike razlike između društvenog i ličnog životnog standarda i otuda, često, statistika ne odgovara realnom stanju. Kako žive građani određene zemlje najbolje se može videti analizom kretanja njihovog životnog standarda, odnosno praćenjem odnosa količine najvažnijih osnovnih namirnica koje se mogu kupiti za jednu prosečnu platu. Popularna potrošačka korpa koja sadrži osnovne životne namirnice, dakle prehrambene i neprehrambene proizvode i troškove stanovanja, predstavlja pouzdan pokazatelj stanja ekonomije prosečnog domaćinstva. Sadržaj potrošačke korpe se razlikuje od zemlje do zemlje, kao i metodologija njenog obračuna. Pa ipak, poređenje prosečnih primanja i količine namirnica koje se za ta primanja mogu kupiti je precizniji indikator životnog standarda od svodnih agregatnih indeksa koji se računaju na bazi velikih makroekonomskih pokazatelja.

Sadržaj potrošačke korpe u Srbiji je poslednji put revidiran 2011. godine prema standardima koji važe u EU. Takva verzija potrošačke korpe sadrži 75 najneophodnijih proizvoda, i obračunava se za tročlanu porodicu. Statističari su procenili da je srpskoj tročlanoj porodici za mesečno preživljavanje, između ostalog, dovoljno: pola kilograma bureka, 200 grama meda, 200 grama čokolade, 200 grama šunke, pola kilograma slanine, jedna čajna kobasica, jedno pakovanje viršli, a od ribe oslić i sardina. Predvideli su takođe da nam je za garderobu dovoljno oko 3.000 dinara (znači 1.000 dinara po članu domaćinstva), a da za izlazak u restoran možemo da se „isprsimo" celih 700 dinara. Sigurno su procenili da porodica može da ide u kafanu, ali, za ove pare, jedan jede a dvoje gledaju. Za razliku od naše, britanska potrošačka korpa sadrži kompjuter, risiver za DTV, litar belog ruma i toplu čokoladu. Da ne preterujemo, Britanija nam ni po kom merilu nije blizu, bar ne kao Hrvatska u čijoj su se potrošačkoj „košarici za četveročlnu obitelj" pored hrane, odeće i računa stanovanja, prevoza, našli i sredstva za higijenu, obrazovanje i kulturu. Nije ta kultura bogzna šta – jedan mesečni odlazak u bioskop ili pozorište, ali kod nas je izgleda to preveliko da bi stalo u potrošačku korpu. Bosna i Hercegovina ima podeljen metod obračuna potrošačke korpe: po prvom koji sprovodi Federalni zavod za statistiku, korpa je velika taman toliko da primi 53 prehrambena proizvoda. Ako se uključi sindikat, onda se ti proizvodi malo bolje rasporede, pa u korpu stanu i troškovi prevoza, stanovanja, higijene, obrazovanja, pa čak i džeparac (što niko drugi ne uključuje). U Makedoniji su pravila malo stroža: četvoročlanom nepoljoprivrednom domaćinstvu za preživljavanje su dovoljna 63 proizvoda u fiksnom iznosu i kvit! Dakle, nije samo u Srbiji potrošačka korpa svedena na minimum koji (ne)obezbeđuje puko preživljavanje. Svako od nas bi taj sadržaj lako povećao i obogatio, ali primanja na mesečnom nivou često ne pokrivaju ni ovo što nam je od Zavoda za statistiku predviđeno. Drugim rečima, jedna plata odavno nije dovoljna da pokrije celu potrošačku korpu čija vrednost u 2014. godini premašuje 65.000 dinara. Raspon plata koje bi bile dovoljne da preživimo po statističkim načelima na mesečnom nivou kreće se od 1,5 do 2,2, zavisno od grada. Evo podataka:

Kupovna moć u Srbiji

Mesto

Prosečna plata

Vrednost potrošačke korpe

Zarada potrebno za potrošačku korpu

Srbija

37.966

65.718

1,73

Beograd

46.923

68.994

1,47

Pančevo

42.712

71.336

1,67

Kragujevac

38.243

60.807

1,59

Subotica

35.791

70.467

1,97

Novi Sad

34.456

72.751

2,11

Niš

34.411

68.491

1,83

Zrenjanin

31.918

73.208

2,29

Valjevo

30.529

63.306

2,07

Leskovac

30.380

57.846

1,90

Pa kako onda živimo kada nam za preživljavanje treba dve plate, a mi primamo jednu? Da li uopšte prosečni Srbin može biti srećan ako je životni standard srozan ispod minimuma koji obezbeđuje dostojanstven život? Sreća je biti opušten u ponašanju i izborima, a u Srbiji retko ko može opušteno, sam da kroji potrošačku korpu i kao što to normalan svet čini, u istu ubaci letovanje, putovanja, zimovanje, sport i rekreaciju, kulturu i sve one potrebe koje smo vremenom prinudno potisnuli, a koje su normalne za jedan sadržajan život.

Korišćenje vremena

Pošto na mladima svet ostaje, odlučila sam da u analizi ovog parametra odškrinem vrata njihovog slobodnog vremena i vidim kako isto provode. Prema istraživanju iz izveštaja „Peace Building and Inclusive Local Development", koji je objavljen od strane jedne od brojnih američkih organizacija koje se bave mladima, 29% mladih u Srbiji slobodno vreme koristi za druženje. Njih 25,5% slobodno vreme ispunjava gledajući TV, a 24,5% njih surfa internetom. Svega 6,5% mladih u slobodno vreme čita knjige i isto toliko njih se bavi sportom. Muziku sluša 4%, učenjem se bavi 2%, 1% čita novine, dok se umetnošću ne bavi niko. Kad porastu, ovi procenti će se, naravno, promeniti. Slobodno vreme će u Srbiji „obogatiti" aktivnostima kao što su: spavanje popodne, čuvanje dece, odlazak na pijacu, sređivanje kuće, šetnja u prirodi... svim onim čime se i njihovi roditelji bave u slobodno vreme, pa makar to ne bilo po standardima sreće koje su propisale Ujedinjene nacije.

Zaključak

Kao što rekoh na početku, GNH ne smatram mnogo smislenim pokazateljem. Ipak, i kad odlučim da se zabavljam, idem do kraja. Na osnovu svih ovih analiza, pretpostavila sam da je Srbija na listi od 156 zemalja negde u rasponu od 115. do 128. mesta. Pretpostavila sam takođe da su od nas nesrećniji stanovnici BiH, Makedonije, Albanije, Kambodže, Vijetnama, Mongolije, a da su daleko ispred nas stanovnici EU, Kanade, prirodno srećni stanovnici Južne Amerike i u svakom pogledu izveštačeni stanovnici SAD-a. Primetila sam da nacionalnu sreću podsvesno vezujem za životni standard. Ne zato što mislim da je u novcu sreća, daleko od toga. Novac ne obezbeđuje sreću, ali olakšava realizaciju mnogih stvari u životu. Ako bi Srbija imala više para, njeni građani bi živeli sa manje stresa, malograđanskih manira, više mogućnosti da se leče, obrazuju i obogaćuju svoj život saglasno željama i potrebama. Da se zna da Srbija ima para u budžetu i da građani u vladi imaju čvrst oslonac, očaj i rizik od mentalnih poremećaja zbog imovine izgubljene u poplavama bi bili daleko manji, jer bi ljudi znali da će uz pomoć i podršku svoje države nadoknaditi sve što se može. Kada bi svi imali koliko nam treba, ne bi se opterećivali pouzdanošću vlade, ne bi u pola noći znali imena ministara, a možda dobar deo nas ne bi znao ko je premijer – jednostavno, u državi u kojoj sve funkcioniše i u kojoj su građani zadovoljni, takve stvari nisu u prvom planu i ljudi se ne opterećuju time koliko to činimo mi.

Nisam pogodila mesto Srbije na GNH rang listi. Srećniji smo nego što sam mislila i zauzimamo 106. mesto! Bila sam u pravu za sve osim za Albaniju (ipak su, po mišljenju UN-a, srećniji od nas). Slovenci i Hrvati su me prijatno iznenadili 44. odnosno 58. pozicijom. I Crnogorci nisu loši, smeju se sa 80. pozicije. Vrhom liste suvereno vladaju skandinavske zemlje: Danska, Norveška, Švajcarska, Holandija i Švedska. Posmatrano u globalu pripadamo „regionu tužnih". Šta reći? Više sreće drugi put.

Add comment


Security code
Refresh