Menu

logo

Od glavne struje, preko fuzije do etna i nazad

Nišville Jazz Festival 2014

iyeokaNišville Jazz Festival 2014. održaće se ove godine u niškoj Tvrđavi od 14. do 17. avgusta. Osim headlinera koje detaljnije predstavljamo u tekstu, u glavnom programu će nastupiti još petnaestak sastava stilske orijentacije od mainstream džeza, preko fuzije ovog pravca sa drugim stilovima (world music, tock, soul, blues, funk...) pa do etnozvuka među kojima su i: Zuralia Orchestra, Moba & Olivier Katić, hor Viva Vox, Vlada Maričić, Fish in Oil, Irena Blagojević, Estudiantina Orchestra, Daniel Marques, vokalni kvartet Vox Arsana i Big Band DOM, Nobuki Takamen... a organizatori najavljuju još neka iznenađenja. U pratećim programima, nastupiće još tridesetak domaćih i stranih grupa.

Američki septet The Cookers je supergrupa pravih legendi džeza: Reference članova (Billy Harper – tenor saksofon, Billy Hart – bubnjevi, Cecil McBee – kontrabas, Eddie Henderson – truba, fligelhorna, George Cables – klavir, Donald Harrison – alt saksofon i David Weiss – truba) praktično zaokružuju istoriju džez scene od šezdesetih godina na ovamo. Objavili su tri odlično ocenjena albuma – uz poslovičnu konstataciju da je "ponekad teško poverovati da je reč samo o septetu, a ne big bendu". Bez igranja na sigurnu kartu, odnosno "prosviravanja" hard-bop standarda, reperoar grupe čine u najvećoj meri originalne kompozicije. Cookers pokazuju da "stara džez škola" ne mora da bude nešto što je a priori – retro. Naprotiv, podsećaju nas samo koliko džez još uvek može biti vitalan, energičan i strastven. Ili, kako reče jedan kritičar: "Cookers ne oživljavaju svoje najsvetlije trenutke – oni ih upravo žive"!

Tokom karijere koja traje već više od četiri decenije, i posle tridesetak albuma i nastupa na koncertnim podijumima i festivalima širom sveta, brazilska pijanistkinja, vođa benda, kompozitorka i pevačica Tania Maria Korea Reis bez ikakve dileme nosi titulu prve dame brazilskog džeza. Njen izraz čvrsto je oslonjen na muzičku tradiciju Brazila, sambu i bossa novu – koje poslednjih decenija predstavljaju nepresušni izvor inspiracije jazz muzičara sa svih geografskih širina. Kombinujući ove uticaje sa džez rokom, popularnom angloameričkom muzikom, afro kuban stilom, latin džezom – stvorila je svoj prepoznatljivi stil, a kao autor se i svrstala u red najznačajnijih brazilskih savremenih kompozitora. Inventivna za klavijaturama, Maria je i vanserijska pevačica čije se interpretacije kreću od "klasičnog" brazilskog bossa nova stila do žestokog soula, zbog čega je i dobila nadimak "brazilska Aretha Franklin"!

Zvaničnu potvrdu da su jedan od najboljih svetskih big bendova Brussels Jazz Orchestra su dobili i kroz Oskara za muziku u filmu "The Artist", ali i nekoliko Grammy nominacija. Na Nišvilu će predstaviti novi multimedijalni projekat "Graphicology" – "vizelnu džez partituru" koju zajedno sa BJO potpisuje i poznati belgijski strip autor Philip Paquet, koji će biti specijalni gost festivala. Paquet, čije su jazz grafičke novele (posebno ona o Luisu Armstrongu) stekle svetsku popularnost, izabrao je svojih šest stripova, a za sve to je šest autora napisalo muziku koju BJO izvodi na sceni, dok se strip priče emituju na video-zidu. Kritičari se slažu da je ovaj projekat fantastično novo iskustvo za ljubitelje džeza, ali da ima i funkciju iznenađujuće uspešnog uvođenja u džez ljubitelja stripa.

Najpoznatija perkusionistkinja u novijoj istoriji pop, rock, soul, latino i jazz muzike, i odlična pevačica Sheila E. dospela je u žižu pažnje svetske muzičke javnosti kao perkusionista, bubnjar i muzički direktor „New Power Generation" pratećeg benda Princea. Sheila Escovedo je odrasla u muzičkoj porodici pa je pod patronatom svog oca i stričeva, ali i kuma porodice – legendarnog Tita Puentea, prvi put uzela bubnjarske palice još kada je imala tri godine. I pre nego što je napunila 20 godina uživala je reputaciju vrhunskog muzičara i već je u biografiji imala turneje i snimanja sa legendama kakve su: George Duke, Herbie Hancock, Billy Cobham, Marvin Gaye, Diana Ross, Lionel Richie, Gloria Estefan, Patti LaBelle, Steve Nicks... Posle jednog koncerta sa orkestrom svog oca 1978. godine u njenu garderobu je ušao je tada mladi i perspektivni Prince, i ponudio joj da se priključi njegovom sastavu. Uporedo je radila i na solo projektima i imala prilično uspeha na top listama. Kao muzičar, kompozitor i muzički direktor sarađivala sa još mnogim velikim umetnicima različitih žanrova: Lionel Richie, Ringo Starr, Gloria Estefan, Jennifer Lopez, Beyonce, Kanye West...

Kvartet Empirical jedan je od najcenjenijih i najnagrađivanijih britanskih džez sastava tokom poslednje decenije. Pažnju su privukli već prvim izdanjem koje je proglašeno džez albumom godine u izboru „Mojo" magazina, odnosno, albumom godine u izboru specijalizovanog „Jazzwise" magazina, a na dodeli MOBO nagrada 2010. godine proglašeni su za najbolji jazz sastav. Okupili su se 2007. godine, a sadašnja postava koju čine Nathaniel Facey (saksofon), Lewis Wright (vibrafon), Tom Farmer (kontrabas) i Shaney Forbes (bubnjevi) ustalila se već naredne godine. Naziv benda nije nimalo slučajan jer svoj umetnički koncept baziraju upravo na eksperimentisanju i „posmatranju rezultata muzičkih opita". Njihov originalan, svež i sofisticiran postbop stil, u koji znalački inkorporiraju elemente klasičnih, afričkih i kubanskih oblika, naišao je na nepodeljeno odbravanje sa obe strane Atlantika.

Mop-MopSastav Mop Mop, koji predvodi italijanski muzičar, producent, kompozitor i DJ Andrea Bennini, stekao je reputaciju jednog od najoriginalnijih sastava na "ničijoj zemlji" između džeza, fanka, latino muzike i "italijanskog postmodernizma", a nedavno su privukli i dodatnu pažnju, kada je njihova kompozicija "Three Times Bossa" uvrštena u soundtrack filma Vudija Alena "Rimu, s ljubavlju" (2012). U postavi koja dolazi na Nišville, osim Beninija (koji na nastupima svira bubnjeve) i Alexa Treba su još Pasquale Mirra - vibrafon, Danilo Mineo – udaraljke, Batila Ange Da Costa – vokal i Lorenzo Ternelli – bas. Mop Mop su prošle godine objavili odlično ocenjen album (četvrti po redu) "Isle of magic", na kojem gostuju fank legenda, trombonista Fred Wesley i britanski pesnik i pevač Anthony Joseph. Na ovom albumu Mop Mop su otišli i korak dalje uključivši u svoju zvučnu matricu i Voodoo Jazz, muziku Kariba, Afrofank, soul i različite egzotične ritmove.

Grupa September je bez dileme najznačajniji jazz rock sastav ex-Yu prostora. Ovaj legendarni sastav, kojem će nastup na Nišvilu biti prvo gostovanje u Srbiji posle više od tri i po decenije, okupio se ponovo krajem prošle godine za veliki koncert u Cankarjevom domu. Okupili su se su septembra 1975. godine na inicijativu pevača i gitariste Janeza Bončine i orguljaša Tihomira Pop Asanovića, čija je Yu pop selekcija praktično preteča Septembra. U prvoj postavi su bili i Ratko Divjak, Čarli Novak, Braco Doblekar, Petar Ugrin, a ubrzo im se priključio i Marijan Maliković. Prvi LP „Zadnja avantura" objavili su početkom 1976. i odmah opravdano stekli reputaciju prve prave supergrupe i najboljeg koncertnog sastava na ovim prostorima. Početkom 1978. godine odlaze u Ameriku, gde nastupaju i snimaju album „Domovino moja" sa nešto jednostavnijom i komunikativnijom muzikom. U momentu kada su planirali ponovni odlazak u Ameriku, odlučili su da prestanu sa radom. Četvorica originalnih članova: Bončina, Asanović, Doblekar i Maliković - na Nišville dolaze pojačani mladim snagama slovenačke scene.
Američku pevačica nigerijskog porekla Iyeoka Okoawo mnogi proglašavaju naslednicom Ejmi Vajnhaus i sledbenciom Nine Simon, Šade i Laurin Hil... Osim što je za relativno kratko vreme postigla ogroman uspeh svojim izdanjima (pesma "Simply Falling" ima preko 18 miliona Youtube pregleda), Iyeoka je nagrađivana i kao pesnikinja, a cenjena i kao aktivistkinja za ljudska prava i predavač vokalne tehnike i improvizacije. Njeno ime na maternjem "esan" jeziku znači – "želim da budem poštovana", što praktično i obeležava njen umetnički put. Karijeru je započela u grupi "The Rock by Funk Tribe", u kojoj su njeni stihovi već tada pronašli put do publike kroz muzičku fuziju džeza, bluza, fanka i gospela. Pre šest godina je uključena u projekat "In the Name of Love: Africa Celebrates U2" – album obrada pesama sastava U2 na kojem su se pojavili skoro svi značajni afrički muzičari (Angelique Kidjo, Les Nubians, Sierra Leone's Refugee All Stars, Soweto Gospel Choir...), a ona izvela upečatljivu verziju "Desire".

Bez dileme najpoznatija soul i ritam i bluz postava na svetu The Original Blues Brothers Band, poznata po istoimenim filmovima - zatvoriće ovogodišnji Nišville Jazz Festival u nedelju 17. avgusta. Sastav koji nastupa pod patronatom glumca Dena Ejkrojda i udovice Džona Belušija - predvode originalni članovi: gitarista Steve "The Colonel" Crooper i saksofonista "Blue Lou" Marini. A sve je počelo 1976, kada je za potrebe poznatog šou programa "Saturday Night Alive" okupljen bend predvođen gitaristom Steve Crooperom i basistom Donald Duck Dunnom, članovima legendarne grupe Booker T. and MGs, inače "kućnim bendom" Stax produkcije za koju su snimali mnogi soul velikani. Kada su u jednoj epizodi tadašnji domaćini i glavni akteri Dan Aykroyd i John Belushi uz pratnju benda izveli standard "King Bee" (kostimirani kao pčele!) - bilo je jasno o kakvom je muzičko-zabavljačkom potencijalu reč. Godine 1978. objavili su album "Briefcase Full of Blues" (trostruki platinasti tiraž i prvo mesto Bilbordove liste), a 1980. je snimljen legendarni film (režija: John Landis), u kojem se kao "epizodisti" pojavljuju: Ray Charles, Cab Calloway, Aretha Franklin, James Brown, John Lee Hooker. "Braća bluz" su ostali institucija i sinonim za muziku najvišeg kvaliteta i posle smrti Džona Belušija, pa je 1998. godine snimljen i drugi deo filma "Blues Brothers 2000", u kojem su se igrali i Junior Wells, Eddi Floyd, Wilson Picket, James Brown, Erykah Badu, sastav Blues Travelers... a kao članovi sastava The Louisiana Gator Boys (sa kojim na kraju filma Braća Bluz vode muzičku bitku): B.B. King, Eric Clapton, Jack De Johnette, Bo Diddley, Dr. John, Isaac Hayes, Billy Preston, Joshua Redman, Grower Washington, Steve Winwood...

We're on the mission from god to Nisville

Piše: Ivana I. Božić
The Blues Brothers

blues-brothersSimpatični momci sa tamnim naočarima, crnim fedora šeširima i uzanim kravatama spuštaju zavese ovogodišnjeg Nišville džez festivala.

Glavni „krivci" za nastanak The Blues Brothers benda (a kasnije i filma) su komičari Den Ejkrojd i Džon Beluši. The Blues Brothers, ili formalno The Blues Brothers' Show Band and Revue, nastao je još davne 1976. godine kao deo muzičkog skeča koji je izvođen u okviru poznatog američkog šou programa "Saturday Night Live". Bend je predvodio dvojac Ejkrojd − Beluši, a uz njih sa bine su dobre vibracije širili uvaženi muzičari: Stiv „The Colonel" Kroper (solo i ritam gitara), Donald „Duck" Dan (bas gitara), Marfi Dun (klavijature), Vili „Too Big" Hal (bubnjevi, perkusije), Tom „Bones" Maloun (trombon, truba i saksofon), „Blue" Lu Marini (saksofon), Met „Guitar" Marfi (solo i ritam gitara), Alan „Mr. Fabulous" Rubin (truba), Stiv „Getdwa" Džordan (bubnjevi, perkusije), Birč „Crimson Slide" Džonson (truba), Pol „The Shiv" Šafer (klavijature, aranžmani) i Tom „Triple Scale" Skot (saksofon).

Elbow: The Take Off and Landing of Everything

Piše: Miloš Najdanović

elbowElbow na mala vrata već godinama ulaze na svetsko muzičko tržište. Britanija sve više zapaža njihov kvalitet. Poveravaju im učešće u programu Olimpijskih igara u Londonu, ali su u očima svetske publike i dalje u senci drugih poznatijih ostrvskih bendova. No, to se možda može promeniti nabolje sa „The Take Off and Landing of Everything".

Iako je glavna tema diska uveliko trebalo da bude Velika jabuka, na kraju se, nakon raskida sa svojom devojkom, pevač opredelio za nesrećnu ljubav. Tako da je ceo album, uz pomenutu nostalgičnost, obojen plavom bojom. Nije Garvi tinejdžer koji će u muziku tek tako uneti temu slomljenog srca. Po sredi je nešto mnogo ozbiljnije, a to je kriza srednjih godina. Ne ekstremna kao što zvuči, ali zabrinutost i panika zbog ulaska u četrdesete godine.

Raspon njihove muzike uveliko prevazilazi granice alternativnog i brit roka, kako su okarakterisani. Slojevita muzika, sa bogatim aranžmanima, mnogo je kompleksnija nego gitarski rokenrol. Koračaju polako ka džezu i sve više rastu u orkestarsku muziku. Sa druge strane, dobrim delom se mogu poistovetiti sa generacijskim britpop bendovima. Neosporiva je sličnost sa Coldplayom, na primer. Muzika Elbowa nije izmišljanje tople vode. Odlični su postali u iznošenju svojih ideja, ali genijalnost se krije u pevačevim stihovima. Bogat rečnik, sofisticiraniji, a opet u nekim slučajevima i beskompromisan. Garvi, zahvaljujući ovom albumu, polako sebe uvodi u kraljevstvo velikih pesnika rokenrola. Svakako da će proći još albuma i pesama dok ne počnu poređenja sa raznim Dilanima, Koenima i Vejtsima. Za početak Elbow, budimo realni, još nije ni postao veliki bend. Iako imaju muziku da to opravdaju, tržište ih još nije prepoznalo, a širi auditorijum nikako da im da šansu.

Loša strana albuma može biti odbojnost na prvo slušanje. Ovo je jedan od diskova kojima treba dati šansu, pustiti da se slegne, a onda će svakim narednim slušanjem da otkriva neke nove momente i interpretacije.

„The Take Off and Landing of Everything" ima svoje nesrećne ljubavi (This World Blue, Charge), lične priče (New Yoir Morning), zaboravljena prijateljstva (My Sad Captain), srećne trenutke (Real Life), pogrešne početke (Honey Son), nostalgiju (The Blanket of Night) i još dosta toga što tek treba prokljuviti. Odličan album kojim Elbow pucaju visoko. Ne možda u komercijalnom smislu, ali u kreativnom su sada na svom vrhuncu. Obratite pažnju na „New York Morning", „Real Life (Angel)", „My Sad Captains" i „Charge" kao potencijalne hitiće.

Coldplay: Ghost Stories

Piše: Miloš Najdanović

coldplay-ghost-storiesPriče o duhovima donose, upravo kao što naslov i govori, priče o duhovima prošlosti koji vas ne ostavljaju na miru i proganjaju do današnjeg dana. Izgleda da su duhovi prošlosti sustigli Martina i slomili ga. Hteo-ne hteo da sakrije pravi koncept albuma, i pticama na grani je jasno da se iza svega krije razvod od Gvinet Paltrou. Otuda i anđeoska krila na omotu koja simbolišu slomljeno srce. Martin je izgubio svoju polovinu srca, a ona druga polovina je morala da izrodi novi album, što nije lak zadatak.

Horski uvod i elektronski bubanj najavljuju album sa „Always In My Head", tihom baladom u kojoj je očigledno teško pobeći od prošlosti. „Magic" je objektivno gledano najbolja pesma na albumu. Ima pulsirajuću bas melodiju koja nosi celu pesmu dok se Martin bori sa svojim unutrašnjim demonima. Već dve pesme smo u albumu i čuje se elektronski bubanj, koji više zvuči kao ritam mašina nego da je odsviran. Dolazimo do pitanja, šta je uopšte radio na albumu Vil Čempion? Od sviranja se i nije nešto pretrago, a možda upravo taj bubanj fali da razbije monotonost prenaglašene ritam mašine. „Magic" ima nešto i gitara, koje neće biti baš česta pojava do kraja. Vrlo je jasno da album nema nimalo rok karakteristika. „Ink" mi je lični favorit sa albuma, prvenstveno što je pevljivija i dinamičnija. Iako je tiha, kao ceo album, ima brži tempo i nešto pozitivnije vibracije šalje. „True Love" bi trebalo da bude centralna na albumu, ali debelo je omanula. Vidi se napor da zvuči kao njihove velike hit balade, ali daleko je to od „The Scientist" ili „In My Place". I, pobogu, čija je užasna odluka bila da jedina gitarska solaža na albumu škripi kao nepodmazana vrata? „Midnight" se jednostavno nadovezuje na prethodnu, posle prave ljubavi dolazi tama, a Martinu se izgleda debelo smrklo. Potpuno transparentna, tehnički dobro odrađena da predstavi tamu, no pred kraj dobija gruv, električni naboj i jedno veliko bravo Džonu Hopkinsku za to. „Another's Arm" je već previše patetična, oseća se knedla u Martinovom grlu. Dobro zvuče semplovani segmenti pesme „Silver Chord" Džejn Viver, pomalo sablasni... kao, khm, duh nekoga ko više nije tu (Gvinet, jesi li to ti?). „Oceans" je akustična, Krisov glas blizu plača i ovde se već duboko tone u melanholiju. Pravo je čudo da posle takvog mrtvila iskoči odlična, upbeat numera „A Sky Full of Stars", koja je plod uspešne saradnje sa hit-mejker DJ-em Avićijem, pa u refrenima jednostavno eksplodira u letnju festivalsku himnu, kakva će zasigurno i biti na predstojećoj turneji. Album se završava tužnom Martinovom klavirskom solo kompozicijom „O" i onim istim horom sa početka diska.

Album ima svojih pozitivnih trenutaka, u moru negativnih utisaka. Malo je razbacan, tekstualno dobar, ali ne toliko da ga mediji porede sa Dilanovim "Bloods On The Tracks". „Ghost Stories" je eksperiment ili samo loša faza kroz koju Martin prolazi. Saberi se čoveče, nebo je puno zvezda.

Intervju: Suffering's the price

Razgovarao: Aleksandar Nikolić Coa

sufferin-vladimir-ilicHard core muzika nije nepoznanica Nišu, pre svega zahvaljujući već proslavljenom T-Erroru. Međutim vreme je bilo da se pojave i nove snage koje će pomoći da se ime Niša boldira na mapi hard core kulture. Čini se da je ta uloga pripala bendu Suffering's The Price. Momci su počeli sa radom 2011. nakon što je njihov prethodni bend Bitumen doživeo određene kadrovske promene. Zvukom su otišli korak dalje, tačnije u beatdown hard core, i nedavno objavili svoj prvi album za inostranu izdavačku kuću. Kroz svet beatdowna ovom prilikom povešće vas basista Vladimir Ilić.

Možeš li, za početak, objasniti našim čitaocima šta znači termin „beatdown hardcore"?

Beatdown hard core je pravac koji je nastao krajem devedesetih. To je subžanr hardcorea koji je zadržao najtvrđe delove klasične hardcore muzike i ukomponovao ih sa death metalom. U beatdown muzici, pored brzih deonica, veliki deo pesama zauzimaju i spori brejkovi sa dubokim vokalima. Po meni je beatdown pravi post hardcore jer drži do početne ideje tekstualno (još se i produbljuje), ali takođe se i nadograđuje muzički.

Svoj prvi album "Skull Tower" ste objavili za belgijsku izdavačku kuću "GoodLife Records". Kako je došlo do toga i kakav feedback dobijate iz inostranstva?

Pa do toga je došlo tako što sam stupio u kontakt sa vlasnikom "GoodLife Recordsa", Edom, preko interneta i poslao mu jednu našu stvar. Njemu se svidela naša muzika i bio je voljan da stupi u saradnju sa našim bendom. Što se tiče reakcija iz inostranstva, ljudi u inostranstvu više cene našu muziku nego domaća publika, i već smo dobili nekoliko poziva da sviramo u inostranstvu. Svi naši diskovi koji su bili u "GoodLife" šopu su prodati a možemo i da se pohvalimo da su neki prodati u Japanu, Nemačkoj, Engleskoj...

Imali ste neke izmene u postavi benda, ali je ona koja se najviše primećuje naravno promena pevača. Viktor ima dosta bendovskog iskustva, ali se ono uglavnom odnosi na metal zvuk. Kako se on uklopio u vaš beatdown hardcore?

S obzirom na to da imamo dosta metala u našoj muzici, to nije nikakav problem i nama se sviđa kako se Viktor uklopio u celu priču.

Sarađivali ste sa svojim "kolegama" iz kolumbijskog benda "Tiempos De Sangre". Postoje li planovi za ponovnu saradnju sa njima ili nekim drugim bendom?

Skoro sam baš pričao sa pevačem iz "TDS" i planiramo neki split da izbacimo zajedno u budućnosti. A što se tiče saradnje sa drugim bendovima, uskoro bi trebalo da izađe balkanska hardcore kompilacija sa bendovima Cut off (Bugarska), Delate (Bugarska), Brainwashed (Srbija) i naravno sa nama (smeh).

Ono po čemu je hardcore prepoznatljiv su svakako energični nastupi. Sada kada imate objavljen album kakvi su planovi za njegovu promociju po Srbiji, odnosno u inostranstvu?

Trenutni cilj nam je samo da sviramo, ali zbog povrede koju je naš bubnjar imao nismo svirali poslednja 4 meseca, tako da prvo treba da se navežbamo. Planiramo da jula odradimo mini-turneju u Srbiji a u septembru turneju po inostranstvu.

Bend čine:
Viktor Nagradić - vokal
Vladimir Ilić - bas gitara
Lazar Klepić - gitara
Filip stevanović - gitara, vokal
Marko Brašnjović - bubnjevi

Intervju: Marica

Razgovarao: Aleksandar Nikolić Coa

marica-marko-jocicMarica je death trash metal bend iz Niša predvođen harizmatičnim Markom Jocićem, poznatijim u srpskim metal krugovima pod nadimkom Pupak. Marica je svoj život kao projekat počela 2013. godine da bi vrlo brzo prerasla u punokrvni bend koji niže nastupe širom regiona. Pročitajte šta Marko ima da kaže, između ostalog, o prvom EP-ju, spotovima i koncertima.

„Marica" je u prethodnih nekoliko meseci postala jedan od koncertno najaktivnijih bendova iz Niša. Kako vas je prihvatila publika u Novom Sadu, Sofiji i Skoplju?

"Marica" je bend koji je za šest meseci aktivnog postojanja prešao preko 2.000 kilometara, ali ne mislim da smo još uvek dostigli svoj maksimum. Prijem publike je do sada iznad mojih očekivanja, iako je bilo i svirki gde smo nastupali pred malim brojem publike. U Novom Sadu smo otvorili drugo veče "Invasion From The East" festivala, svirali na ogromnoj bini u klubu The Quarter i nadam se da smo opravdali priliku da nastupimo na jednom takvom festivalu sa ogromnim brojem drugih bendova koji obitavaju na sceni. Na našem nastupu je bila mala ali odabrana ekipa, ne samo iz Novog Sada već i iz Zrenjaina, Beograda, Šida i Leskovca... Sofija nas je oduvala. Prvi put smo izlazili na bis, a s obzirom na to da bend ima kratak staž i ne toliko pesama, morali smo da ponovimo neke koje smo već odsvirali te večeri (smeh). Skoplje je prelep i predivan grad uz ljude koji su puni gostroprimstva i sa kojima smo se tamo družili pre i posle svirke. A klub u kome smo svirali nas je oduševio, jer do tad nismo imali prilike da sviramo na tako velikoj bini uz perfektan zvuk na istoj i ispred iste. Veliki pozdrav za ekipu iz Makedonije.

Snimili ste spot za numeru "Hypercube" a u pripremi je i novi video za "Face your fears". Lokacija na kojoj je sniman "Hypercube" ima zanimljivu pozadinu pa bi mogao da objasniš našim čitaocima tačno šta je u pitanju, ali i da nam otkriješ šta možemo očekivati od novog spota.

"Hypercube" video je jedno traumatično, ali veoma pozitivno iskustvo. Snimali smo u saradnji sa "Korrelo produkcijom" iz Knjaževca u napuštenom rudniku osiromašenog uranijuma u podnožiju Stare planine. Mistični objekat pod nazivom "Preduzeće broj 3" je iznenada zatvoren nakon raspada stare Jugoslavije jer je tadašnjim političarima bilo bolje da zataškaju celu priču nego da objašnjavaju ljudima šta se tamo stvarno desilo i zašto je nivo radijacije na tom mestu i u okolini i danas deset puta veći od dozvoljene. Nama je cela priča oko toga bila veoma zanimljiva jer pesma "Hypercube" govori baš o tome kako ljudi ne žele, ili ne smeju da pogledaju istini u oči. Novi spot "Marice" krećemo upravo ovih dana da snimamo i biće u celosti sniman Go Pro kamerama i ovoga puta neće biti benda i sviranja u spotu već samo određeni broj ljudi koji će pokušati da iznesu priču koju smo osmislili kako bi ekranizovali poslednju pesmu "Face Your Fears" sa našeg promo EP-a koji nosi naziv "Subliminal".

Toliki nastupi i spotovi nužno nameću pitanje: kada će se pojaviti neko zvanično izdanje?

Upravo pripremamo album prvenac. Materijal još uvek nije gotov jer ne želimo da prepustimo ništa slučaju, a to zahteva sagledavanje pesama iz više uglova, više puta. Plan je da ponovo snimamo sa Vladimirom Milosavljevićem ("Loading", "Aerosol Liberty") jer smo prezadovoljni saradnjom sa njim i da do kraja godine izdamo sve to na vinilu i uporedo ga pustimo na internet kako bi šira publika mogla odmah da čuje sve to. Šta će biti od svega toga videćemo...

U kojoj je fazi tvoj rad sa bendom "Testator"?

U fazi čekanja. Trenutno čekam da završe nove pesme i ne želim da ih požurujem jer, kada sam to radio, pokvario sam odnos sa njima i bio im i suviše dosadan. Tako da, kada budu završili nove stvari, biće svirki i nadam se novih snimaka.

Organizotor si festivala "Southern Blast", koji je aprila bio održan na Pravnom fakultetu. Kakvi su utisci sa festivala i kako vidiš njegovu budućnost?

Ovo je bio drugi po redu festival i kopaću i rukama i nogama da postane tradicionalan. Ovogodišnji je prošao brutalno u bukvalnom smislu te reči. Počevši od toga da smo sa drugarima zalepili preko 500 plakata u Nišu i u još nekoliko gradova u okolini, pa do toga da je baš na samom početku našeg nastupa upala policija i krenula da izvodi i pretriše ljude kako bi pronašli neke od ilegalnih supstanci. Plus im je bilo teško objasniti da uzvikivanje "Marica" od strane publike nije provokacija već da nam se bend tako zove. Na sreću, otišli su brzo a mi otprašili svoj set. Bendovi koji su nastupili na ovogodišnjem "Southern Blastu" su me zaista ostavili bez teksta. "Burning Leaf" je svojim energičnim nastupom otvorio festival i munjevitom brzninom napunio klub Pravnog fakuleta. "Hate Speech" je podigao atmosferu u publici do samog ključanja. "Infest" je pokazao zašto su trenutno dok ovo pišem na svojoj trećoj ili četvrtoj evropskoj turneji, dok je death metal mašinerija "Decrepancy" zatvorila celu žurku. Jedino mi je krivo zato što leskovački bend "Loading" nije mogao da nastupi zbog povrede bubnjara, ali biće prilike, nadam se, sledeće godine. Poseban respekt publici koja je ispoštovala sve ovo i došla u neverovatno velikom broju iz različitih gradova i veliki pozdrav kralju kome je otpao ceo đon sa čizme koji smo našli po završetku svega (smeh).

Kada se pomene ime "Marica", ljudima je obično prva asocijacija (kao što si i sam rekao) plava boja. Sa druge strane, fanovi iz Španije su vas obavestili da je to na španskom sleng kojim se pogrdno nazivaju homoseksualci. Da odgonetnemo misteriju. Šta se tačno krije iza imena "Marica"?

(Smeh) Kada sam dao ime bendu, nije mi na kraju pameti bilo da reč "marica" na španskom ima upravo takvo značenje. Prvo mi je to bio veoma veliki problem i hteo sam da menjamo, ali sam onda čvrsto odlučio da ime ostane. To se ispostavilo kao pravi i veoma pametan potez jer dosta Španaca prati i sluša bend i javlja nam se na Fejsbuku upravo zbog imena, ali i reakcije na našu muziku su veoma pozitivne. Marica je ultimativno ime za bilo koju devojku čije mane ne vidiš a vrline obožavaš. Svako ima svoju Maricu, ili je nađe pre ili kasnije. Veliki pozdrav za sve.

Bend čine:
Marko Jocić - vokali
Nikola Petrović - gitara
Vladan Burgić - gitara
Vladan Stojanović – bas gitara
Mihajlo Stefanović – bubnjevi

Nadimci džez muzičara

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek džeza (15)

monkDžezerski žargon je definitivno „kul", ali i drugi nemuzički aspekti, kao što su nadimci, govore o draži i privlačnosti džeza. Nadimci, naročito priče koje ih prate, predstavljaju posebno i zabavno poglavlje ove muzike.

Imena koja džez muzičari privatno daju jedni drugima ponekad postanu dobro poznata i njihovoj publici. Ipak, logično značenje nadimka nije uvek očigledno. Neke nadimke su dobili od svojih drugara iz detinjstva i ostali su im do kraja života. Ovakvi nadimci su najčešće opisni, ili opisni u suprotnom smislu. „Debeljuca" Voler je bio debeo. „Niski" Bejker je bio nizak, „Bucko" Džekson je bio debeljuškast, ali zato je „Sitni" Kan bio ogroman, a „Patuljak" Rasel visok.

Montevideo, vidimo se!

Piše: Dejan Dabić
Režija: Dragan Bjelogrlić
Uloge: Miloš Biković, Petar Strugar, Arman Asante, Viktor Savić, Elena Martinez, Branko Đurić, Predrag Vasić, Nebojša Ilić, Vojin Ćetković, Nikola Đuričko, Vlastimir Đuza Stojiljković, Dragan Nikolić

montevideo-vidimo-seNakon velikog uspeha prvog dela filma „Montevideo, Bog te video!" (2010), koji je potvrđen enormnom bioskopskom gledanošću − čak i godišnjom nagradom domaćih kritičara Fipresci Srbija! (i sam Dragan Bjelogrlić bio je prijatno iznenađen ovom nagradom, što je i rekao na dodeli) i visokim rejtinzima prve i druge sezone TV serije − u bioskopima se posle nešto više od tri godine pojavio i nastavak filma, a u međuvremenu i treća sezona TV serije − „Montevideo, vidimo se!".

U drugom delu „Montevidea", Tirke, Moša, Milutinac i ostali stižu u Urugvaj na prvi fudbalski mundijal, nakon napornog višenedeljnog putovanja. Filmska dramaturgija „Montevidea 2" prilično se razlikuje od televizijske, ali je težište na učešću naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1930. godine i na njihovom suočavanju sa svetom, kako rezultatski − na „zelenom tepihu", tako i civilizacijski. Čini se da je scenaristički tim: Ranko Božić, Dimitrije Vojnov i sam, Dragan Bjelogrlić, namerno insistirao na nekoj vrsti identifikacije Srbije onoga vremena (odnosno, reprezentacije Kraljevine Jugoslavije u kojoj su igrali samo srpski igrači) i Srbije danas − u raljama svetske politike i geostrateških interesa globalnih moćnika (našoj reprezentaciji čine se razne nepravde – od trenutka dolaska na prvenstvo, pa sve do jednog od odlučujućih momenata koji se prepričavaju kao fudbalske legende − o lokalnom policajcu koji je iz auta vratio loptu u igru), metaforično prelamajući ove odnose preko čelnika FIFA, fudbalskih menadžera i drugih mešetara (scenaristički postupak koji oni koriste poznat je npr. iz istorijskih romana kada pisci žele da nam približe dva vremena na taj način da nam se čini da su likovi u epohi, u stvari, naši savremenici).

Top je bio vreo

Piše: Đorđe Bajić
Režija: Slobodan Skerlić
Uloge: Stanislav Rucnov, Anita Mančić, Muhamed Dupovac, Mugdim Avdić, Kenan Musić, Nikola Đuričko, Slavko Štimac, Milica Mihajlović, Bojana Maljević, Faketa Salihbegović

top-je-bio-vreoSnimanje filma Top je bio vreo je završeno u februaru 2011, a film je premijerno prikazan na FEST-u, pune tri godine kasnije (redovna bioskopska distribucija u Srbiji i, eventualno, regionu planirana je za septembar 2014). Tri godine u postprodukcionom limbu su ukazivale da je Top film sa problemom, a to se i potvrdilo kada je ova drama o opsadi Sarajeva konačno prikazana. Nesporno, u pitanju je ostvarenje koje je posedovalo znatan potencijal, ali je negde u realizaciji zapelo.

Priča filma je smeštena u ratom razoreno Sarajevo, negde početkom devedesetih. Srpska opsada je u toku, grad je svakodnevno granatiran, civilne žrtve su velike. Smrt vreba iza svakog ugla i tenzija slama i najjače. Glavni lik je srpski dečak kome na samom početku filma ginu majka i otac. Brigu o od šoka zanemelom siročetu preuzima komšinica Hatidža (Anita Mančić), muslimanka koja se ne obazire na nacionalnu/versku pripadnost i želi da nevino dete zaštiti po svaku cenu. Ipak, ratni užasi pokolebaće i one najčistijeg srca...

Skerlićev Top je bio vreo je filmska adaptacija istoimenog romana Vladimira Kecmanovića, romana koji je u vreme svog prvog objavljivanja 2008. godine, a i kasnije, izazvao dosta kontroverze. Ovaj roman nevelikog obima je uspeo da na efektan način prikaže košmar rata u kome se zamagljuju granice između dželata i žrtve. Završne strane romana u kojima je opisano kako dečak sa srpskih položaja puca na grad iz koga je upravo pobegao izazvale su najviše polemike. Ovaj bolan, užasan kraj svakako nije politički korektan, što su mu mnogi i zamerili, ali se veoma dobro uklapa u sveopšti nihilizam romana i njegovu konačnu poruku: rat svojim krvavim rukama drobi nevinost i satire ono dobro u ljudima. Skerlić je u scenariju za svoj film izmenio kraj i zbog toga je izvorna poenta u potpunosti izneverena. On je kao scenarista i reditelj imao pravo na takvu odluku, ali je ona u znatnoj meri okrnjila snagu priče i umanjila završni udarac. Pored ove, ključne i najveće izmene, modifikovani su još neki delovi romana – pre svega prizori nasilja muslimana nad srpskim civilima u Sarajevu, što je svakako dodatno promenilo ton priče.

Šta u filmu valja? Kao prvo, treba istaći da je Anita Mančić ostvarila odličnu ulogu, a sve pohvale je zaslužio i dečak Stanislav Rucnov kome je pripao težak zadatak da nas, praktično bez ijedne reči, vodi kroz film. Pored ove dve glumačke kreacije, bio bi greh ne pomenuti fotografiju Dušana Joksimovića koja poseduje vanserijsku upečatljivost. Ostalo... Ostalo i nije baš tako upečatljivo... Posebno smeta što su mnogi odlični glumci gotovo u potpunosti protraćeni u filmu, svedeni na minijaturne epizode. Slavko Štimac u poslednjoj trećini konačno dobija nešto više prostora, ali su zato, na primer, doajeni Mira Banjac, Gordana Gadžić i Ivica Vidović (kome je Top, da stvar bude gora, poslednji film u karijeri pošto je preminuo nedugo po završetku snimanja) tek nešto malo više od statista. S druge strane, Bojanu Maljević je trebalo u potpunosti odstraniti iz filma ili, još bolje, zameniti glumicom koja je u stanju da se nosi sa kompleksnošću ove male ali važne uloge.

Nakon premijere Topa na FEST-u, u štampi je jedno izvesno vreme trajala žustra prepirka Skerlića i filmom nezadovoljnog Kecmanovića, mada je, paradoksalno, ako se izuzme tih nekoliko pobrojanih izmena, filmska verzija prilično verna romanu. Kada se sve oduzme i sabere, Skerliću bi sasvim lako mogle da se oproste izmene koje je uneo – ali samo pod uslovom da su one doprinele kvalitetu filma i upečatljivosti vizije. Po vlastitom priznanju, Skerlićeva namera je bila da uzbudi, provocira... „Dečja suza nema nacionalnost ni konfesiju", izjavio je svojevremeno reditelj i to, naravno, nije sporno. Nažalost, filmska verzija Topa jednostavno nema onu snagu i ubedljivost koju poseduje roman. Uzbuđenje i provokacija su izostali, a umesto njih smo dobili jedan prilično ravan, pa čak i mlak film koji svakako nije bez određenih kvaliteta, ali koji definitivno ne uspeva da dostigne umetničku vrednost na koju pretenduje. Top je, da rezimiramo i zaključimo priču, bio mlak.

The Grand Budapest Hotel

Piše: Zoran Janković
Režija: Wes Anderson
Uloge: Ralph Fiennes, Tony Revolori, Saoirse Ronan, F. Murray Abraham, Tilda Swinton, Willem Dafoe, Adrian Brody, Jeff Goldblum, Harvey Keitel, Mathieu Amarlic...

The-Grand-Budapest-HotelPored toga što neizmerno zabavlja i prirodno se nadovezuje na dotadašnji opus reditelja Wesa Andersona, The Grand Budapest Hotel nanovo baca svetlo na još jedan bitan fenomen. Naime, Wes Anderson je i u ovoj rediteljskoj epizodi, istrajno i odlučno ostajući svoj na svom, uknjižio još jedan značajan rezultat na bioskopskim blagajnama otadžbine, ukazavši ponovo koliko daleko se na polju arthouse filma (ili, možda preciznije, filma neskrivenih, nazovimo ih tako, umetničkih ambicija) može ići danas, a da pritom film ne sklizne u zabat koji posećuju tek najostrašćeniji posvećenici.

Posvećenost je odrednica još jedne značajne odlike ovog filma – kako upadljivo naglašavaju na špici i u promo-materijalu samoga filma, scenario za film je nastao usled nadahnuća prozom velikog Stefana Zweiga. Stefan Zweig jeste književna gromada, istinski vredno i važno pero na nivou svetske književnosti, ali, i uprkos svim gorenavedenim epitetima, poznat je tek prekaljenim knjigoljupcima na treću decimalu, a takvih je, ako se ne varamo, neznatno malo unutar „korpusa" prosečnih posetilaca bioskopa danas. Ipak, The Grand Budapest Hotel je samo nadahnut onim što se, uz ponešto nužnih prečica i pojednostavljivanja, može smatrati stilemama Zweigove proze i šire shvaćenim Zweigovim svetonazorom. To se ponajpre odnosi na vremensko-prostorni okvir priče (diskutabilni evropski belle epoque u predahu između dva svetska rata) i atmosferom tihe dekadencije i predosećanja kraja jednog vremena (ili jedne ere).

Ipak, Anderson se tu negde zaustavlja u aproprijaciji te fiktivne Zweigove formule u svoj autorski mikrouniverzum, a za krajnje ruho The Grand Budapest Hotela on ipak bira komediju svesno i dobrano ukorenjenu u persiflaži. Andersonovo konsekventno viđenje persiflaže na mahove zadobija i farsične tonove, da zabune ne bude, u potpunosti saglasne sa onim što je on, kao ključni autor, u ovom filmom i njime hteo da kaže i da nam predoči. Stoga ni ne čudi što ova priča o sunovratu prestižnog hotela i živopisnim lutanjima likova koji su ga nekad naseljavali i ka njemu gravitirali na trenutke biva osnažena frenetičnim ritmom i neodoljivom karikaturalnom prenaglašenošću, tako svojstvenim ponajpre eri nemog filma, ali i animiranog filma starijih krštenica.

Naravno, gledalac, pa bio on dobronamerna duša ili nepopravljivo sitničava cepidlaka, ima puno pravo da se zapita čemu sve to, šta je poenta ili krajnji smisao takvog pristupa. Osim što se dobar deo odgovora nimalo suptilno krije u dosadašnjoj filmografiji Wesa Andeserona i njegovih pouzdanih satelita, moguće pojašnjenje može predstavljati i očigledna i zbilja neodoljiva zaigranost mogućnostima kojima Anderson tako uzneto paradira (i) u ovom svom filmu. Uznetost Andersona sasvim lako, brzo i nimalo usiljeno prenosi se na gledaoca za koga je Anderson ovoga puta sročio staro/onovremensku avanturu kojoj ne manjka ni bizarnosti ni humora ni osobenosti, a ni uvek dobrodošle i i dalje cenjene zaumnosti.

Tom utisku svakako treba dodati još nekoliko nužnih opaski – Anderson zaista znalački balansira „zvezdastim" glumačkim ansamblom, punim potvrđenih i samopouzdanih veličina, a uspeva da u nekoliko navrata izmami i grleni smeh publike, dok sam film na vizuelnom nivou i na planu kompozicije gotovo svakog kadra mami na ovacije. Tu je i izvanredan muzički skor maestra Alexandrea Desplata, a Ralph Fiennes (za neke možda i nenadano) briljira pokazujući neporecivi glumački talenat, dosad retko obznanjivan i korišćen.

Anderson, tu spora ne može biti, kanda, potpuno svesno izneverava seriozni ton Zweigove proze, ali uspeva da to nadomesti impesionističkom preciznošću u drugim aspektima, te ne čudi što Anderson i ovim svojim ostvarenjem zadržava potpuno zasluženu apartnu poziciju, kotu koja čini da njegovi filmovi neizostavno bivaju doživljavani, a i plasirani, kao integralni i posve prirodni deo kino-repertoara, da bi se ubrzo potom našli i pod okriljem kolekcije Criterion, viđene za sadržaje možda i potpuno oprečne vrste.

X-Men: Dani buduće prošlosti

Piše: Zoran Janković
Režija: Bryan Singer
Uloge: Hugh Jackman, James McAvoy, Michael Fassbender, Jennifer Lawrence, Patrick Stewart, Ian McKellen, Nicholas Hoult, Peter Dinklage, Halle Berry...

x-menIz nekoliko razloga (nedavne indiskrecije iz privatnog života i podosta potklizavanja u minulom radu reditelja) nova „epizoda" X-ljudi dočekana je mahom sa prilično strepnje. Stvar je po Singera bivala još komplikovanija jer se Matthew Vaughn odlično snašao, sa Prvom klasom stvorivši možda i ubedljivo najbolji superherojski film novog nam milenijuma.

Ipak, čuda su i dalje moguća, srećni ishodi su još uvek jedna od opcija, a strepnja je katkad tek prenaglašen oprez na večnoj klackalici između proživljenog u prošlosti i onoga što nam budućnost možda donosi, a upravo time se na nivou motiva bavi scenarističko-rediteljski tim ovog ostvarenja. Naravno, dosetka nije preterano originalna, viđali smo to i ranije mnogo puta, a nekako se već izrodila u počestu stilemu superherojskog žanra/podžanra. Međutim, ono što definitivno ovaj poznati koncept spasava utiska izraubovanosti su sigurnost i samosvest koju Singer u ovoj rediteljskoj epizodi tako jasno i glasno očitava, možda i nenadano nas podsećajući zbog čega, tačnije, na osnovu čega je većina filmofila nekada polagala tolike nade u njega.

Naravno, posve je izlišno baviti se vizuelnom stranom i tehničko-zanatskom kompetencijom ovog naslova, to je već poodavno aksiom kada je reč o ostvarenjima ovih ambicija, ovog gabarita i ove klase. Pošto teško da spora može biti po toj osnovi, ostaje da se vidi i pojasni u čemu je to Singer i u tolikoj meri uspeo. Pomenuti dramaturški zahvat (motiv povratka u prošlost sa namerom da se izmeni neumitno u bliskoj budućnosti) u ovom konkretnom slučaju poslužio je za dve svrhe – iz njega se izrodilo nekoliko neporecivo ubedljivih akcionih segmenata, ali i ono što je, može biti, ipak značajnije i za duže pamćenje – efektno je prikazana klaustrofobičnost superherojskog mikrouniverzuma (to je, doduše, jedna od stavki kojima bi trebalo da se pozabavi i sama Marvelova imperija, ali o tome možda neki drugi put). Naprosto, Marvelovi junaci, iako superheroji kojima ni ljudska zloba a ni razne utvare ne bi trebalo da predstavljaju opasnost, predstavljeni su kao borbeni, ali nesnađeni borci protiv sudbine i raznih pojavnih oblika teskobe koje im je ona namenila.

Tome treba dodati i Singerovo potenciranje osećaja ugroženosti, zahvaljujući čemu se briga za Marvelove izopštenike iz sveta uvrežene normalnosti, možda i bez preteranog učitavanja diskutabilnih naknadih značenja i dodatnih implikacija, da posmatrati i kao metaforična zabrinutost za, recimo, LGBT populaciju, ali i sve ostale marginalizovano-skrajnuto-stigmatizovane društvene grupacije, koje naprosto postoje i teže, baš poput Marvelovih X-ljudi, nekakvoj vrsti integracija i, može biti, pomirenju sa dominatnom i očito nenaklonjenom joj i borbenom i nedovoljno trpeljivom većinom. Singer sve to uspeva da upakuje u prividno sasvim po poznatoj meri skrojenu oblandu predletnjeg blockbustera stripovskog porekla, i tu se možda krije i najveća vrednost ovog ostvarenja. Upravo lakoća i neusiljenost kojom Singer i bratija mire kanone stripom inspirisanog filma sa Marvelovim predlošcima i šablonima i uzusima repertoarskog filma A klase, a sve to garnirano, eto, i sa mogućim slojem društvene angažovanosti (koja će možda biti i uočena i shvaćena kako je i nameravana, jer na uzorku velikih brojeva gotovo svaki je ishod moguć) čine da u pamćenje prizovemo Singerovo umeće, ali i da da dođemo do krajnjeg suda koji veli da se u slučaju Dana buduće prošlosti radi o kvalitetnom filmu i dostojnom nastavku priče iz ovog serijala.

A kada je već reč o klasi, da nikakve zabune ne bi bilo, Dani buduće prošlosti kaskaju za Prvom klasom (a kako i ne bi kada je Vaughnovo čedo naprosto remek-delo, možda i ne nužno posmatrano isključivo u okviru podžanra i kategorije kojoj pripada), ali jeste vidni napredak u odnosu na, ne samo, brljotine kojima nas je Singer nedopustivo dugo čašćavao, već i kada ovo novo delo poredimo sa ranijim mu pokušajima na iste ove, nazovimo ih tako, X-ljudske teme.

Godzila

Piše: Đorđe Bajić
Režija: Gareth Edwards
Uloge: Aaron Taylor-Johnson, Elizabeth Olsen, Bryan Cranston, Juliette Binoche, Ken Watanabe, Sally Hawkins

godzillaPrvi film o Godzili snimljen je u Japanu davne 1954. godine, a tokom proteklih šest decenija ovo džinovsko čudovište sa sklonošću ka razaranju višemilionskih gradova postalo je prepoznatljivo van granica zemlje u kojoj je izmišljeno i danas je deo svetske popularne kulture. Holivud je već jednom ranije pokušao da amerikanizuje koncept – Ronald Emerich je 1998. godine uradio rimejk koji je na blagajnama prošao lošije nego što se očekivalo, dok su ga kritičari, sa punim pravom, sravnili sa zemljom. Emmerichova Godzila je jedan sasvim budalast i, bez obzira na izdašni budžet, krajnje nespretno zamišljen/realizovan film koji bi danas bio potpuno zaboravljen da njegov saundtrek nije ponudio par rado slušanih pesama (Jamiroquai – Deeper Underground, Puff Daddy featuring Jimmy Page – Come with Me).

Šesnaest godina nakon Emmerichovog debakla, Holivud Godzilu još jednom „diže iz mrtvih" – ovoga puta u režiji širim masama slabo znanog Garetha Edwardsa. Sofisticiraniji poklonici žanrovskog su ovog britanskog sineastu zavoleli nakon njegovog debitantskog filma Čudovišta, niskobudžetnog SF-a koji je napravio pravu senzaciju u vreme premijernog prikazivanja 2010. godine. Imajući u vidu kvalitet ovog filma i sličnosti u konceptu Čudovišta i Godzile, ne čudi što su čelnici Warner Brosa odlučili da upravo Edwards režira novu preradu. On je na raspolaganju imao impresivnih 160 miliona dolara, ali, za razliku od prethodnog filma, nije imao odrešene ruke. Edwards je Godzilu realizovao sa stilom i finesom, ali nije uspeo da, bez obzira na 360 puta veći budžet (vizuelno impresivna Čudovišta su koštala svega 500.000 dolara), ponovi snagu i ubedljivost debija.

Scenario Maxa Borensteina je upotrebljiv, ima tu zanimljivih momenata i nekoliko pametnih odluka, ali priča ne nudi ništa suštinski novo. Da stvar bude gora, dvoje glavnih glumaca, Aaron Taylor-Johnson i Elizabeth Olsen, ne uspevaju da se nametnu i nateraju nas da za njih navijamo. Njihove uloge su tipski napisane (dvoje mladih koji se mnogo vole: on vojnik sa traumom iz detinjstva, ona bolničarka i brižna majka jednog slatkog deteta) i odglumljene bez ubeđenja. Pokuda posebno ide na račun Taylora-Johnsona od koga Holivud već nekoliko godina neuspešno pokušava da napravi zvezdu. Dobro, momak je lepuškast i snalazi se u manje zahtevnim ulogama (filmovi iz Fajter/Kick-Ass serijala, na primer), ali se udrveni svaki put kada dobije ozbiljniji glumački zadatak. Tako je bilo u Ani Karenjinoj i Divljacima, tako je i u Godzili.

Bryan Cranston, Juliette Binoche, Ken Watanabe i Sally Hawkins su takođe u filmu, mada im Borenstein nije obezbedio dovoljno prostora. Ovo posebno važi za legendarnu francusku glumicu Binoche koja u Godzili ima samo dve i po scene, dok je slična sudbina zadesila i Sally Hawkins. U trejleru je sugerisano da Bryan „Walter White" Cranston ima glavnu ulogu, ili bar ulogu koja po važnosti može da parira onoj koja je pripala Aaronu Tayloru-Johnsonu, ali se ispostavlja da to baš i nije tako. Šteta. Cranstona nikad dosta, pa čak i kada, kao ovde, malo pretera sa emocijom. Japanac Ken Watanabe je iskusan i sposoban glumac, ali niko ne bi mogao da se izbori sa katastrofalno napisanim replikama koje su mu zapale u Godzili. Kada neko u filmu o čudovištima počne da priča o tome kako se priroda pobunila protiv ljudskog roda vreme je da se na androidu proveri šta ima novo na internetu.

Ipak, glavna zvezda filma je, naravno, Godzila. A sa Godzilom ovoga puta nema greške. Specijalni efekti su zaista izvanredni, scene uništenja su spektakularne i povremeno umeju da oduzmu dah − naročito ako film gledate u 3D tehnologiji. Pored bledunjavog glavnog glumca, najveći problem je predugačka ekspozicija. Edwards je očigledno pokušao da u prvoj polovini filma pripremi teren i upozna nas sa junacima, što je jednim delom i uspeo, ali spor početak u zbiru donosi više štete nego koristi pošto su, eto ironije, ljudski likovi u ovom 3D filmu krajnje jednodimenzionalni. Godzila jeste prvenstveno spektakl o džinovskim čudovištima koja se bore i/ili uništavju sve pred sobom, ali odsustvo ubedljivog dramskog čvorišta sakati film. Ipak, Edwardsov Godzila je, bez obzira na istaknute mane, kudikamo bolji od Emmerichovog. Razlika je u klasi. Čak i uz hendikepe u vidu problematičnog scenarija i još problematičnijeg glavnog glumca, Edwards uspeva da pokaže za šta je sve sposoban.

Pola veka američkog heroja srpske krvi

Piše: Dejan Dabić
Multimedijski superheroji (35): Dži Aj Džo (G. I. Joe)

GIJoe1Pre nekoliko meseci Dži Aj Džo (G. I. Joe), popularna figurica vojnika nastala uoči Vijetnamskog rata, obeležila je pola veka svog postojanja. Tada je od strane kompanije „Hasbro" (Hasbro) predstavljena na sajmu igračaka u Njujorku. Idejni tvorac figurice je Don Livajn, koji je dizajnirao figuricu visoku 30 centimetara sa 21 pokretljivim delom. Ono što je za sve nas dodatno zanimljivo jeste legenda koja kaže da je kao prototip za ovog akcionog junaka, za kojeg su u ovih pedeset godina bili podjednako zainteresovani i deca i kolekcionari, poslužio heroj iz Drugog svetskog rata, američki narednik Mičel Pejdž (Mihajlo Pejović, „naše gore list", dete krajiških emigranata). I sam Livajn, koji je bio učesnik rata, kaže da je igračku kreirao u čast ratnih veterana, ili kako je to formulisao jedan od nekadašnjih direktora „Hasbroa" − „za srčane borce koji ratuju za pravu stvar". Ova figurica, kao i sam junak u celini, sa promenjenim društveno-političkim okolnostima i na zahtev tržišta, doživljavao je mnogobrojne metamorfoze postajući multimedijski heroj, čime i definitivno zaslužuje mesto u našoj rubrici. U periodu velikih protesta protiv Vijetnamskog rata sa jačanjem hipi pokreta i jedne sasvim drugačije politike na tragu „šezdesetosmaških" previranja, Dži Aj Džo postaje sve manje zanimljiv svojim vojnim, a sve više svojim avanturističkim obeležjima, kao superheroj koji istražuje i spasava; na tržišnu utakmicu i na činjenicu da je ljudima dosta rata, utiče i uspon vezan za filmski serijal „Rat zvezda", koji otpočinje u drugoj polovini sedamdesetih, zbog čega i „Hasbro" odlučuje da preorijentiše svoju proizvodnju prilagođavajući svemu tome i „džiajdžojca", smanjujući ga na nekih desetak centimetara.

Vestern na niški način

Piše: Marko Stojanović
Apsolutnih 100 (71)

lutalica-biliKritika „Bilija Lutalice" mogao bi biti tekst o jednom od najboljih debitantskih stripova svih vremena. Mogao bi to biti tekst o stripu koji nam je u jednom dahu dao sjajnog crtača i ništa manje svetao primer scenariste – koji su već u svom debitantskom ostvarenju, gle čuda, prodisali zajedno, i to punim plućima! I zaista, ako uzmemo u obzir da je „Bili Lutalica" prvi korak u devetoj umetnosti Vladimira Krstić Lacija, crtača koji danas velikim slovima piše istoriju francuskog, a odskora i italijanskog stripa, i Miodraga Krstića Profketa, scenariste koji nam je podario jedan od najboljih grotesknih stripova bivše Jugoslavije, „Hyatt Herp, šerif iz Dumbstonea", onda nije ni čudo što su mnogi od njihovih sledećih koraka bili oni od sedam milja – naročito u Lacijevom slučaju, budući da u poslednjih osam godina radi stripove za izdavače kao što su „Delcourt", „Soleil" i „Sergio Bonelli Editore"! Mogao bi ovo biti tekst o dva dvadesetogodišnjaka koji su zajednički, bez pardona, grunuli na domaću strip scenu i njihovom debi stripu koji i danas, više od tri decenije kasnije, sija i na planu crteža i na planu scenarija – i koji ni u prvom ni u drugom segmentu ne pokazuje jasne uzore (što je, uzevši u obzir mlade godine svojih autora, samo po sebi zapanjujuće). Zapanjuje i potpuni nedostatak (neizbežnih?) početničkih grešaka, zapanjuje pokazana zrelost u pripovedanju...

Intervju s Robertom Rekjonijem: Quo vadis, Dylan Dog?

Razgovarao: Zlatibor Stanković
Prevod: Vladimir Tadić

roberto-recchioniRoberto Rekjoni je jedan od najpopularnijih strip scenarista u Italiji, i uopšte jedna od najpopularnijih strip figura savremene italijanske strip scene. Prvi razlog za to je činjenica da se ovaj Rimljanin od prošle godine nalazi na kormilu strip serijala „Dilan Dog", uz „Teksa Vilera" najprodavanijeg „Boneli" mesečnika. To mesto zaslužio je nakon dvadeset godina profesionalnog stvaralaštva u vodama italijanskog stripa u koje je uplovio kao dvadesetogodišnjak. Kuriozitet vezan za njegovo urednikovanje na serijalu „Dilan Dog" jeste to što je Dilanov „otac", scenarista Ticijano Sklavi, inače povučen iz javnosti i bar prividno isključen iz stripovskih tokova, predložio njega kao osobu koja je u stanju da preporodi serijal o „detektivu natprirodnog" čiji su tiraži nekoliko godina unazad sve primetnije padali. Iako pred poprilično izazovnim zadatkom, Rekjoni se odlučio na još jedan: čelnicima kuće „Boneli" predložio je pokretanje prvog "Boneli" serijala u boji. Neki novi „Boneli" projekti o kojim Rekjoni i dalje stidljivo priča, već su u pripremi, a stripski putevi iz Milana sve češće vode u Rim.

Stiven King: Mr. Mercedes

Piše: Željko Obrenović

stephen-king-mr-mercedesIako mi je Stiven King među omiljenim autorima, njegove novije romane sam odavno prestao da čitam očekujući remek-delo. Čitam ih da bih video kako se uklapa u savremenu produkciju, čitam ih da bih video kako koristi moderne reference, čitam ih da bih video gde greši. A usput naletim i na poneki dragulj, kao što je prošlogodišnji Joyland.

Mr. Mercedes nije Joyland, odmah da kažem.
Da me je neko pitao šta bi to King trebalo da radi kako bi ponovo zablistao, rekao bih mu da menja žanr. Da nam ponudi ratni roman, vestern, istorijski roman, ljubavnu priču. Nešto drugačije. Samo da se više okane horora i natprirodnih pojava, o kojima je već toliko puta savršeno pisao.

Mr. Mercedes je trebalo da predstavlja korak u tom smeru. Prvi Kingov čistokrvni krimić. Kao i za većinu svojih romana, King je i za ovu knjigu do u tančine objasnio kako je dobio ideju i kako se ona razvila od sinopsisa za kratku priču do romana od četiristo strana.

I mada je naslov krajnje neinspirativan, premisa romana je intrigantna, mora se priznati. Detektiv u penziji, koji više ne vidi svrhu života i koji sve češće razmišlja o samoubistvu dobija pismo od zločinca kojeg nije uspeo da uhvati. Zločinac je kolima uleteo u red ljudi koji čekaju za posao, ubio desetinu njih, povredio još više... i kaže da ne namerava da ponovi ništa slično. Kaže da mu je taj jedan put bio dovoljan.

Naravno, ovo pismo detektiva trgne iz misli o suicidu i da mu razlog da živi. A ostatak romana je prilično staromodna igra mačke i miša, koja me je u mnogo čemu podsetila na promašaj Vorena Elisa po imenu Gun Machine. Sva sreća pa se King nije odlučio da napiše cigletinu od osamsto ili više strana, pa je ovih upola manje listova bilo podnošljivo. I nemojte pogrešno da me razumete, roman nije loš, kao verovatno svaki Kingov, ali nedostaje mu oštrica. Nedostaju mu sveža rešenja. Nedostaje mu rizik. Mr. Mercedes većim svojim delom ide na sigurno, bez većih iznenađenja. Naizmenično pratimo detektiva i ubicu i krećemo se ka finalnom obračunu. I mada mi je lik matorog detektiva, u kojeg je King očigledno ugradio dosta ličnog, donekle bio simpatičan, kao i način na koji su likovi u prvoj polovini romana dekonstruisali krimi žanr, razmišljajući naglas o tome šta bi čuveni fiktivni detektivi uradili na njihovom mestu ili šta bi žanr očekivao od njih, vremenom sve to preraste u kingovsku papazjaniju, kojoj samo želimo da dočekamo kraj.

Meni je i dalje fascinantno da neko ko je napisao toliko romana i toliko priča, i dalje ima šta da kaže, pa čak i ako to nije na nivou njegovih najboljih dela. Za Mr. Mercedes se mora priznati da ima i glavu i rep, da nema zanatskih grešaka... i pretpostavljam da bi ovo za nekoga ko se prvi put susreće sa Kingom mogao da bude sjajan roman. Ali mi koji smo na njega navikli u mnogo boljem svetlu, čitaćemo ga sa uzdahom. I željno očekivati sledeći. Sa istom strepnjom. Ili sigurnošću.

Glen Duncan: Poslednji vukodlak

Piše: Željko Obrenović
Naslov originala: The Last Werewolf

poslednji-vukodlakPoslednjih godina primetna je tendencija da se glavnotokovski autori „šaltaju" na žanr. Razlozi su, verovatno, višestruki. Sa jedne strane, odrasle su nove generacije kojima pop kultura nije strana, kako u književnosti, tako i u filmu i stripu. Sa druge strane, žanrovske knjige se bolje prodaju, što nije za odmet ni za koga ko živi od pisane reči. Kakvi su rezultati? Za sada, odlični. I mada se od „mejnstrimaša" tek može očekivati da se opuste i prepuste, odnosno da umesto obrade postojećih žanrovskih arhetipova stvore svoje, ne možemo da se bunimo kako su autori savladali gradivo.

Colson Whitehead napisao je roman Zone One (u kojem se bavi zombijima), Justin Cronin Prolaz (u kojem je obradio motiv vampira), a Glen Duncan odlučio se za reinvenciju gotovo zaboravljenog vukodlaka.

Na koricama piše: Kao kad bi Bret Easton Ellis napisao Drakulu. I to, svakako, ima smisla. Duncan nije previše menjao mitologiju o čoveku vuku u odnosu na ono što smo gledali u Hammerovim filmovima, ali su zato njegov stil i narativ ono što nas u ovom romanu iznenađuje. Ako ste bacili pogled na njegov roman I, Lucifer, jasno vam je da je on jedan od onih blebetavih pisaca, koji ćaska, obraća se čitaocu, pravi silne digresije, dok su dijalozi realistični, iscepkani, prepuni pop referenci i upadanja u reč.

No, ma koliko I, Lucifer imao intrigantnu premisu, koja kao da je iz stripa Gartha Ennisa, Duncan kao da je u nekom trenutku izgubio kompas, a nije imao valjanog urednika da ga vrati na pravi put. On u intervjuima ne krije da je bio očajan zbog slabe prodaje svojih poslednjih knjiga i da je razlog što se okušao u žanrovskom romanu materijalne prirode. Ali nema razloga da mu to uzmemo za zlo. Pošto je Poslednji vukodlak sjajna knjiga.

Jake ima dvesta jednu godinu i vukodlak je, po svemu sudeći, poslednji. Ali, izgleda da večni život i nije tako privlačan kad si jedini od svoje vrste, i to ne može da promeni ni sav seks ovog sveta. Tekst koji čitamo zapravo je njegov dnevnik u kojem nam on pripoveda o događajima koji su ga naveli na suicidne misli, ali i onima iz davne prošlosti iz kojih saznajemo njegov, takozvani, origin story, odnosno kako je postao to što jeste. Knjiga je uzbudljiva, zabavna, brzo se čita i nije nešto što ćete sresti svaki dan.

Čak i da vam se Poslednji vukodlak ne svidi koliko se meni dopao, ne možete da kažete da vas Glen Duncan nije iznenadio. Jer, kako god da ste zamišljali vukodlaka u dvadeset prvom veku, Duncanova mašta vas je nadmašila. I ja mu na tome skidam kapu. A za slučaj da vam nije dosta, ne tugujte, pošto je Poslednji vukodlak tek prvi roman iz trilogije, a slede ga Talulin čopor i Krv naša nasušna.

Džilijen Flin - Oštrica

Sharp Objects
Piše: Željko Obrenović

gillian-flynnOK, moram da priznam, da me je neko pre nekoliko godina pitao da navedem ženu koja piše ozbiljne krimiće, ne bih znao šta da kažem. Nije to nikakav šovinizam, jednostavno, u ringu nije bilo takvog pisca. A onda se pojavila fenomenalna Džilijan Flin koja je već svojim prvencem Sharp Objects napravila čudo.

Sharp Objects je roman koji u krimi žanr unosi moderan način pisanja i moderan način razmišljanja. Reč je o novinarki koja se vraća u rodno mesto da bi pisala o ubistvima koja se dešavaju. Ali nemojte da očekujete nekakav whodunit, jer ga nećete dobiti. Kamila će u svom gradu otkriti mnoge tajne, mnoge koje nije ni tražila, a naći će i ubicu, ako vas to toliko zanima, mada to na kraju više nije ni bitno.

Sharp Objects je roman sa puno „praznog hoda", gde se radnja lagano odmotava, a akcenat je, pre svega, na glavnoj junakinji i njenom povratku u disfunkcionalnu porodicu koja nam deluje mnogo strašnije od tamo nekakvih ubistava. Otkrićemo da se Kamila nikada ni pred kim ne svlači i nije to zato što misli da je debela, niti zato što ima male grudi, niti zato što... Kamila je ono što bismo nazvali cutter, dakle ima psihološki poremećaj koji je nagoni da se samopovređuje. I ne samo što sebi nanosi bol tako što se seče, već po koži ispisuje razne reči. Reči koje joj ne daju mira, koje počnu da joj rovare po mozgu i zbog kojih ne može da se smiri sve dok ih ne ureže na sebe. Taj njen ritual i odnos prema njemu, kao i to kako na njega reaguje njena majka, kao i poneki usputni ljubavnik, meni bi bio dovoljan da me zauvek kupi, tačno da u romanu nema više nijednog vrednog trenutka. A ima ih dosta.

No, iako se već u Sharp Objects videlo da je Flinova ozbiljan pisac od kojeg se može puno očekivati, Dark Places je ipak bio iznenađenje. Baš zbog tog introspektivnog momenta i te moderne lirike u njenom glasu, bio sam šokiran kad sam shvatio da Dark Places predstavlja ludačku vožnju, da je u pitanju knjiga savršene konstrukcije u kojoj se prepliću događaji iz sadašnjosti sa onima iz prošlosti na tako virtuozan način da to ostavlja bez daha.

Libi je protagonistkinja koja nam se obraća u prvom licu i koja je na neki način jedina veza sa Sharp Objects, jer je takođe na sličan način oštećena. Ona se ne seče, ali nema volje da ustane iz kreveta, kleptoman je i, uopšte, živi nesređenim životom. Razlog svega je masakr koji se odigrao u njenoj kući dok je još bila klinka, masakr u kojem je stradala njena čitava porodica, masakr za koji je optužen njen brat koji je i sada u zatvoru.

Da se razumemo, reč je o osamdesetim i o histeriji koja je vladala povodom satanističkih kultova i hevi metala. Libi u sadašnjosti dolazi do naznaka da možda ipak njen brat nije bio kriv i, mada nevoljno a često i nespretno, kreće u istragu. Sa druge strane nam se paralelno daju različite fokalizacije ostalih umešanih likova iz prošlosti koji nam sve serviraju na kašičicu, prekidajući u najzanimljivijem trenutku, tako da nam samo povećavaju neizvesnost i želju da knjigu zgazimo za noć. Ponovo je reč o disfunkcionalnoj porodici, ali na potpuno drugačiji način nego u Sharp Objects. Tamo smo imali buržuje i njihove izopačenosti, ovde imamo siromašnu seosku porodicu i samohranu majku brojne dece koja daje sve od sebe da uradi pravu stvar, da se pobrine za njih... iako se sve to ne završi kako valja.

Da Dark Places nije bio samo incident kada je forma u pitanju, pokazuje i do sada najuspešniji roman Flinove Gone Girl. U pitanju je priča koju nam govore muž i žena, naizmenično. On, kao narator, ona putem svog dnevnika. Ejmi je nestala, Nik je muž na koga svi sumnjaju. Ponovo je reč o slagalici koju ne možemo da sastavimo do samog kraja, sve dok ne pronađemo i onaj poslednji detalj koji nam nedostaje da sagledamo čitavu sliku. Reč je tako maestralnom vođenju priče, da svako ko se ikada latio pera mora da pozavidi Flinovoj i da se zapita: Kako joj to uspeva?

Obraćaju nam se dva jako, jako nepouzdana naratora, koji nas toliko lažu da više ne znamo kome da verujemo. A opet, oboje lažu tako lepo, i nas i druge likove, da je to prosto milina slušati-čitati.

I da, ponovo je tu disfunkcionalna porodica, puno drugačija od onih koje smo već videli. Ejmi je prvo dete uspešnih psihijatara nakon niza neuspelih trudnoća i roditelji neprestano porede nju, nesavršenu, sa tim idealizovanim kćerkama koje nikada nisu dobili. Da stvar bude još gora, njih dvoje su tvorci jako uspešnog serijala knjiga o devojčici Ejmi koja sve radi ispravno. Jasno vam je šta možete da očekujete od Ejmi, a Nika ćete morati sami da upoznate.

Gone Girl je bio takav uspeh da su prava za film odmah prodata, a za režiju je zadužen niko drugi do Dejvid Finčer. Nama je ipak krivo što Hičkok nije živ, jer nam se čini da je ovo priča baš po njegovom ukusu. A Flinova? Bivša novinarka časopisa Entertainmant Weakly, a sada jedna od najuspešnijih književnica ikad. Šta nam sledeće sprema? Pojma nemamo, ali jedva čekamo da nas ponovo iznenadi.

O autoru:

Džilijen Flin rođena je u Kanzas Sitiju. Pohađala je univerzitet u Kanzasu gde je stekla diplome iz engleskog jezika i žurnalistike. U Čikagu je dobila master diplomu iz žurnalistike. Preselila se u Njujork gde je deset godina pisala za Entertejnemt vikli. Njen prvi roman Oštrica bio je finalista za nagradu Edgar 2006. i dvostruki dobitnik britanske nagrade Dagger – prva knjiga koja je u istoj godini dobila više od jedne nagrade Dagger. Drugi roman Džilijen Flin, Dark Places, bio je bestseler Njujork tajmsa i našao se na nekoliko lista najboljih knjiga 2009. uključujući i Njujork rivjuer, Pablišers vikli i Čikago tribjun. Knjige Džilijen Flin objavljene su u dvadeset osam zemalja. Danas živi u Čikagu sa mužem Bretom Nolanom, njihovim sinom i ogromnim crnim mačkom po imenu Roj.

Tajne perunovih hroničara

Piše: Uroš Petrović
Miloš Petković - Rog slovenskih bogova (Portalibris, 2014.)

perunov-hronicar„Traganje za tajnama drevnog reda Perunovih hroničara iznosi na svetlost dana misteriozne zapise zaboravljenih slovenskih legendi, ali kao posledica zabeleženog, iznedrile su još nešto – ove hronike uspostavile su Miloša Petkovića kao majstora plemenite veštine pripovedanja fantastike."

Ovu recenziju napisao sam za roman „Rog slovenskih bogova" (drugi deo trilogije „Perunov hroničar"), mladog niškog pisca Miloša Petkovića i ona nije slučajno ovakva kakva jeste. Naime, nešto slično meni je za moj prvi roman napisao naš proslavljeni pisac fantastike Zoran Živković, inače dobitnik prestižne svetske nagrade „Fantasy World Award". Želeo sam da Milošu dam vetar u leđa, isti onakav kakav je meni dao gospodin Živković, nakon čega su se sa mojim knjigama desile jako lepe stvari. Očekujem, nadam se i verujem da će se Milošu takođe desiti lepe stvari sa njegovim knjigama, jer on to zaslužuje.

Iako mlad po godinama, za Miloša se već sada može reći da je veoma vešt i iskusan žanrovski pisac. Tome u prilog ide činjenica da je Miloš u potpunosti prilagodio svoj najnoviji roman senzibilitetu današnjih čitalaca, koji imaju sasvim drugačije poimanje vremena nego što je to bio slučaj pre deset, dvadeset ili pedeset godina. Primera radi, starije generacije su u svojim mlađim danima uživale čitajući dela u kojima se isplovljavanje broda iz luke opisuje na nekoliko stranica. A to gotovo niko danas neće da čita. Ako uzmemo da roman obuhvata period jednog prosečnog ljudskog života, gledano iz matematičkog ugla, radnja u romanu mora da teče nekoliko desetina hiljada puta brže od života da bi to odgovaralo gore pomenutom senzibilitetu današnjih čitalaca. Petković upravo to i radi.

„Rog slovenskih bogova" ima dve paralelne radnje, u sadašnjosti i dalekoj prošlosti, što daje na uverljivosti same priče. Glavni protagonista savremene priče, mladi pisac, biva pozvan da ode u Rusiju, gde će upoznati misterioznog čoveka znanog kao Tavariš. On će mu, dok nemilosrdno ispijaju votku, otkriti nastavak zaboravljene legende koja je započela sa Akademikom u prvom delu trilogije „Perunov hroničar".

Zbog izraženog filmičnog stila, stiče se utisak da iznenada dolazi do promene kadra i odlaska u davna, zaboravljena vremena naših predaka. Pored pitke rečenice i bogatstva jezika kojim se Petković služi, valja napomenuti jednu veoma bitnu stvar. Mnogi čitaoci, u želji da se sa fantastikom „uhvate u koštac", naiđu na prepreke žanra koji je sve, samo ne jednostavan. Petković koristi sve najvažnije motive koje ovaj žanr pruža, u priču vrlo vešto upliće bića iz slovenske mitologije, drevne nordijske bogove i neke svoje lične kreacije koje su se sjajno uklopile u ovaj bogati mozaik. Ukoliko se neki manje iskusni čitaoci late Miloševih knjiga, ponajviše „Roga slovenskih bogova", sa lakoćom će savladati osnove žanra.

Takođe, lako se da primetiti Miloševa velika ljubav i posvećenost, jer ne bi mogao da napiše ovakvu knjigu da pre toga nije pročitao barem nekoliko ozbiljnih knjiga na temu slovenske mitologije. Vraćajući iz zaborava mnoge stare, arhaične reči, imena oružja, biljaka, životinja, planina, reka... njegova knjiga je, na neki način, dragoceni podsetnik izgubljenih vrednosti.

Jednom prilikom Miloš mi je rekao: „Fantastika je samo za Odabrane." Čini mi se da je njegov roman „Rog slovenskih bogova" napisan tako da može značajno da proširi krug „odabranih" i da će privoleti mnoge da postanu ljubitelji fantastike, na radost nas koji takve stvari pišemo i onih koji takve stvari vole da čitaju. Zato – imate moju toplu preporuku...

Radnički, poslednja gradska priča

Piše: Vladimir Đorđević

radnickiIntegrišući faktori gradskog života one su gradske institucije koje, negovane generacijama, objedinjuju osećanje pripadnosti lokalnoj zajednici i njenim vrednostima. Predratni Niš, čije su glavne karakteristike bile multikulturalnost i privatna inicijativa, oslobođenje je dočekao drastično izmenjenih demografskih karakteristika. Grad je ostao bez gotovo celokupne jevrejske populacije, koja je u velikoj meri predstavljala avangardu u njegovom predratnom razvoju. Vodeći poreklo iz sistema koji je nova vlast smatrala reakcionarnim, nepodobni građani su ubijani ili osuđivani na prekim sudovima, često gubeći građansko dostojanstvo i imovinu. Iz istog razloga, mnoge važne institucije izgrađene u predratnom Nišu nisu se obnovile nakon rata. Brojno stanovništvo raseljeno je često i mimo svoje volje. Čekajući univerzitet čitavih dvadeset godina nakon oslobođenja, Niš je izgubio nekoliko generacija gradskih porodica koje su sa svojim brucošima odlazile put Beograda, Zagreba ili dalje. Istovremena ekspanzija industrije u potpunosti je izmenila demografsku strukturu grada i umnogome odredila njegove potencijale i perspektive daljeg razvoja.