Intervju: Darko Rundek
Mijenja(j)mo mjesto!
Razgovarao: Dalibor Popović Pop
Foto: Dušan Mitić Car
Dirigovana mašta i programirane strasti
ZAŠTO SMO SVI TOLIKO MRTVI?
Piše: Ivana I. Božić
Svađa se istok i zapad...
PLES IZMEĐU DVE VATRE
Piše: Ivana Božić Miljković
Intervju: Darko Rundek
Razgovarao: Dalibor Popović Pop
Foto: Dušan Mitić Car
Јoš jedan veliki koncert u Atrijumu Univerziteta ostaje upisan u sećanja da stoji kao most iznad vremena. Deceniju unazad uvertira nastupu Cargo trija u Nišu tradicionalno bude poseta barem jedne autentične niške kafane. Običaj samom prirodom ne posebno uhvatljiv za elaboraciju iz krajnje razumljivih razloga za šaku boema. Dovoljno je reći da se dosad obišla većina onih manje poznatih uglednih birtija širom grada. Prapočelu te tradicije kumovao je Darko pitanjem upućenim piscu ovih redova: "Šta je to ovde domaće, niško?" Ogovor ostane uvek negde za kafanskim stolom.
Ples između dve vatre
Piše: Ivana Božić Miljković
"Stoličice u polukrug!", začu se zvonki glas vaspitačice Živke, a mi, lepo vaspitana deca, odmah prionusmo na posao. Bila je 1980. godina prošlog veka, po više osnova, jedan sasvim drugačiji svet od ovoga u kome danas živimo. Negde u svetu, neki ljudi su promovisali prve modele računara i, inspirisani hladnim ratom, smišljali internet mrežu isključivo za vojne potrebe. To nas nije doticalo. Od tehnoloških dostignuća mi smo znali za fiksni telefon sa brojčanikom, od sredstava informisanja imali smo "Zeku" i, nešto kasnije, "Tik-Tak", a slobodno vreme ispunjavali druženjem, knjigama iz dečje biblioteke, loptama, vijačama i vožnjom rolšua i bicikla. Kao klinci željni svakojakog znanja, voleli smo te "stoličice u polukrug" jer smo znali da sledi neka zanimljiva priča ili vršnjački razgovor na zadatu temu koji će vaspitačica povesti i vešto usmeravati. Tog dana pričala nam je priču o dve kokoške koje su se svađale oko crva. U žaru njihove borbe, naišao je petao, iskoristio situaciju i smazao plen. Naravoučenije: dok se dvoje svađaju, treći ima koristi. Sa tom hipotezom, krenuli smo u školu, onu formalnu, koja pruža obrazovanje i onu životnu, u kojoj se ne uči iz knjiga. Što se mene tiče, ova hipoteza je dokazana, na oba nivoa kroz sijaset primera i situacija u kojima sam nekada bila učesnik, a nekada posmatrač. Međutim, stvari postaju bitno drugačije kada ih iz ličnog mikrokosmosa prebacimo u globalnu dimenziju i posmatramo dve velesile kako se svađaju i tog "trećeg" koji lebdi između njih i koji bi, eventualno, da je jači i stabilniji, mogao da od te svađe vidi neku korist. Međutim, njegova politička stabilnost i ekonomsko zdravlje mu nameću ulogu "crva" i on biva razvučen, čas na jednu, čas na drugu stranu, primoran da menja ritam svoje igre stereo-zvucima Istoka i Zapada. U ovoj našoj priči, sa istoka svoju pesmu peva Rusija, sa zapada hor EU, a između je izmrcvarena Srbija primorana da se, pored svega što je snašlo, uklapa u disonantnu melodiju i peva na način da niko ne bude uvređen. Nije lako!
Piše: Milan Dojčinović
Živimo u donekle civilizovanom društvu u kome vlada paradoks – što veća želja za privatnošću to manja privatnost. Govoreći o privatnosti i o samospoznaji, nezaobilazno je pomenuti i JGP. Čovekov lični prostor, svojevrsni personalni mehur, ili kako to psiholog Hol zove – personalna distanca (od 45 do 80 cm od druge persone) biva vidno narušen korišćenjem gradskog prevoza. Personalni mehur najbrže puca u letnjim danima, kada vam opor miris narušava intimnu distancu (15 cm od druge persone), u predelu lica, izazivajući oslobađanje agresije. U još ekstremnijem slučaju, kada vam opor miris nadražuje sluzokožu nosa, a pritom guranje i lakatanje nadražuje ganglije, dolazi do momentalne želje za ekvilibrijumom (osećaj psihičke i fizičke ravnoteže). U tom smislu JGP može biti izvanredan metod da testirate svoje mentalno zdravlje.
Dejan Stojiljković: "Kišni psi", 2015, Laguna
Piše: Pavle Zelić
Osporavajući inače apsolutnu dominaciju romana kao "kralja" književnosti u Srbiji, na ovdašnjoj literarnoj sceni lokalnih autora se u poslednjih nekoliko godina, a naročito aktuelnih meseci, pojavilo tušta i tma zbirki priča, ili pripovedaka, kako vam draže, koje pored nespornog kvaliteta osvajaju i vrhove top-lista prodaje. Iako je većina njih vezana za selebriti autore koji samim svojim imenom garantuju tiraž poput Kusturice ili Ristovskog, bez sumnje najistaknutiji primer od svih predstavljaju "Kišni psi" Dejana Stojiljkovića, samoizgrađenog bestseler autora, koji je pravio rejting svojim knjigama pre nego sebi samom.
Piše: Zoran Janković
Reditelj: Ridley Scott
Uloge: Matt Damon, Chiwetel Ejiofor, Jessica Chastain, Kate Mara
Može li se pričati, recimo, o neoliberalnom kapitalizmu a tom prilikom ne progovoriti i koju (besnu ili barem tiho srditu) o slomu Grčke? Nimalo u vezi sa tim ali analogno tome, može li se pričati o dometima Marsovca, najnovijeg filma i najnovijeg spektakla u režiji Ridleyja Scotta, a ne spomenuti i maestralnu Cuaronovu Gravitaciju od pre samo par leta? Ne može, neke analogije, neke usporedbe... neke refrence su naprosto veće od drugih. Ili barem neizbežnije.
Formalno gledano, Marsovac je filmska adaptacija istoimenog romana Andyja Weira, uz to i prilično verna ako ne i bezrezervno dosledna adaptacija tog štiva. Sam roman prati u neku ruku zanimljiva legenda – roman su odbile desetine i desetine viđenijih američkih izdavačkih kuća da bi Weir potom krenuo da ga objavljuje epizodično na za tu priliku sročenom blogu. U nekom trenutku krenula je tiha pa sve bučnija i vidljivija pomama, te je Weirov Marsovac za skupe pare reizdat u papirnom vidu a potom i otkupljen za prilično hitru filmsku adaptaciju. Sve ovo možda i ne bi bilo toliko važno da taj iznuđeni DIY (do it yourself - uradi sam) motiv u evoluciji priče o književnom Marsovcu ne koincidira sa suštinom njegove priče – astronaut greškom biva ostavljen živ na Marsu, gde u vlastitoj radinosti, a sa onim što mu je tu na raspolaganju mora da preživi do eventualne i potom i očekivane spasilačke misije.
Piše: Zoran Janković
Režija: Pavle Vučković
Uloge: Slaven Došlo, Jovana Stojilković, Miloš Pjevač, Tamara Dragićević, Nebojša Milovanović, Jelisaveta Orašanin
Trajanje: 105 minuta
Krenimo od lakih zaključaka i očiglednih istina; za početak – nije sve u tradiciji, ima nešto i u... kontinuitetu! Sa druge strane, mladi reditelji ne moraju nužno da pokazuju izrazito ili upadljivo poštovanje prema tradiciji i prethodnicima, šta više, ne bi ni trebalo da se opterećuju takvom bagažom na tako ranom stepeniku svojih profesionalnih karijera. Ipak, ako je valjana tradicija u pitanju, ako je kolo u koje se može udenuti znalačko i privlačno, zašto da ne? U tom smislu, Panama, prvi celovečernji igrani film Pavla Vučkovića, svojevremeno u Kanu i na drugim cenjenim filmskim adresama nagrađivanog za kratke mu i studentske radove, možda i posve slučajno ali neupitno nastavlja nekim čudom kod nas opstalu tradiciju kvalitetnog, zanimljivog i uspešnog debitantskog dugometražnog filma.
Piše: Aleksandar Radovanović
Vek Džeza (19)
Badi Bolden je kod ljubitelja džeza poznat kao "otac džeza". On je bio pokretač i vođa prvog njuorleanskog džez benda, prvi istaknuti džez muzičar, prvi koji je svirao bluz i afroameričku muziku na plesovima i prvi "kralj" džeza. Priče o Boldenu su legendarne. Mnogi su tvrdili da je Bolden toliko glasno svirao kornet da se mogao čuti kilometrima naokolo.
Veći deo Boldenovog života obavijen je velom tajne, jer više podataka o njemu dolazi iz usmenog predanja nego iz pisanih dokumenata. Njegovi savremenici, crni džez muzičari, kao što su Dželi Rol Morton, Bank Džonson, Kid Ori, Bad Skot i Mat Keri, sačuvali su u svojim sećanjima, pričama i anegdotama uspomenu na njega. Ipak, postoje brojna neslaganja u vezi sa relativno malobrojnim činjenicama o njegovom životu: da li je pohađao srednju školu, da li je bio berberin, da li je bio izdavač tračerskog lista "Zrikavac", da li je sniman na početku dvadesetog veka, da li je majku ili svekrvu povredio kad je zbog mentalnog sloma postao nasilan, da li je imao sina i ćerku iz dve vanbračne zajednice?
Rođen je kao Čarls Džozef Bolden 6. septembra 1877. u Nju Orleansu, od oca Vestmora Boldena i majke Alis Harison. Boldenovo detinjstvo ni u kom pogledu nije bilo posuto ružama. Imao je samo 6 godina kad mu je otac umro od žute groznice. Sa deset godina seli se sa sestrom i majkom u predgrađe. Njegova majka je morala da prihvata bedne poslove kako bi izdržavala porodicu. I mada nema konkretnih podataka o njegovom detinjstvu, moguće je da je pohađao obližnju školu za dečake "Fisk", instituciju čuvenu po rigoroznoj disciplini i izvanrednoj muzici. Prve lekcije korneta dobio je od Manuela Hola, svog suseda koji se zabavljao s njegovom majkom. Mladi Bolden je sa porodicom redovno prisustvovao službama u baptističkoj crkvi "Svetog Jovana" gde su vernici, poneti spiritualima i himnama, upadali u emotivne zanose i valjali se po podu prožeti "Svetim duhom". Pored bluza, afrohrišćanska muzika će duboko uticati i na njega i na njegovu muziku.
Od 1894. počinje profesionalno da svira kornet, dakle nikad nije bio ni berberin, ni izdavač tračerskog lista, kao što su mnogi džez kritičari i istoričari, prepisujući jedan od drugog, tvrdili, mada u ono vreme nije bilo neobično da se muzičari bave i "profanijim" poslovima kako bi se izdržavali.