Eyot u Nišu: U sumrak ka novim horizontima
Piše: Ivana I. Božić
Foto: Ivan Dinić
Predstavljanje novog materijala bio je povod da džez sastav Eyot zasvira u svom rodnom gradu, Nišu. Nastupom u dvorištu Univerziteta (Banovini), momci iz Eyota pokazali su da im epitet “džez Nirvana” s pravom pristaje. Svojim nastupom momci iz Eyota pokazali su, zašto su, slobodno se može reći, najbolja stvar koja se dogodila muzičkoj sceni grada Niša, ali i muzičkoj sceni Srbije. Posvećenost i virtuoznost pijaniste i kompozitora Dejana Ilijića, basiste Marka Stojiljkovića, gitariste Slađana Milenovića i bubnjara Miloša Vojvodića, koji su žile kucavice Eyota, oseća se u svakom tonu. Godine 2010. pokazali su nam horizont (Horizon), a onda nas, tri godine kasnije povukli na putovanje sa Drifters (2013), a ubrzo i sa Similarity (2014). Dvogodišnja stvaralačka pauza prekinuta je saradnjom sa jednim od najpoznatijih producenata rok muzike, Stivom Albinijem, a rezultat svega je Innate, četvrto po redu ostvarenje Eyota. Innate odiše duhom našeg podneblja, možda zato melodija i ritam deluju nekako primamljivo na prvo slušanje, jer dotiču tamo gde je najdublje, u praiskonsko, čiji se delić nalazi u svakome od nas.
Јoš jedan veliki koncert u Atrijumu Univerziteta ostaje upisan u sećanja da stoji kao most iznad vremena. Deceniju unazad uvertira nastupu Cargo trija u Nišu tradicionalno bude poseta barem jedne autentične niške kafane. Običaj samom prirodom ne posebno uhvatljiv za elaboraciju iz krajnje razumljivih razloga za šaku boema. Dovoljno je reći da se dosad obišla većina onih manje poznatih uglednih birtija širom grada. Prapočelu te tradicije kumovao je Darko pitanjem upućenim piscu ovih redova: "Šta je to ovde domaće, niško?" Ogovor ostane uvek negde za kafanskim stolom.
Živimo u donekle civilizovanom društvu u kome vlada paradoks – što veća želja za privatnošću to manja privatnost. Govoreći o privatnosti i o samospoznaji, nezaobilazno je pomenuti i JGP. Čovekov lični prostor, svojevrsni personalni mehur, ili kako to psiholog Hol zove – personalna distanca (od 45 do 80 cm od druge persone) biva vidno narušen korišćenjem gradskog prevoza. Personalni mehur najbrže puca u letnjim danima, kada vam opor miris narušava intimnu distancu (15 cm od druge persone), u predelu lica, izazivajući oslobađanje agresije. U još ekstremnijem slučaju, kada vam opor miris nadražuje sluzokožu nosa, a pritom guranje i lakatanje nadražuje ganglije, dolazi do momentalne želje za ekvilibrijumom (osećaj psihičke i fizičke ravnoteže). U tom smislu JGP može biti izvanredan metod da testirate svoje mentalno zdravlje.
Može li se pričati, recimo, o neoliberalnom kapitalizmu a tom prilikom ne progovoriti i koju (besnu ili barem tiho srditu) o slomu Grčke? Nimalo u vezi sa tim ali analogno tome, može li se pričati o dometima Marsovca, najnovijeg filma i najnovijeg spektakla u režiji Ridleyja Scotta, a ne spomenuti i maestralnu Cuaronovu Gravitaciju od pre samo par leta? Ne može, neke analogije, neke usporedbe... neke refrence su naprosto veće od drugih. Ili barem neizbežnije.
Krenimo od lakih zaključaka i očiglednih istina; za početak – nije sve u tradiciji, ima nešto i u... kontinuitetu! Sa druge strane, mladi reditelji ne moraju nužno da pokazuju izrazito ili upadljivo poštovanje prema tradiciji i prethodnicima, šta više, ne bi ni trebalo da se opterećuju takvom bagažom na tako ranom stepeniku svojih profesionalnih karijera. Ipak, ako je valjana tradicija u pitanju, ako je kolo u koje se može udenuti znalačko i privlačno, zašto da ne? U tom smislu, Panama, prvi celovečernji igrani film Pavla Vučkovića, svojevremeno u Kanu i na drugim cenjenim filmskim adresama nagrađivanog za kratke mu i studentske radove, možda i posve slučajno ali neupitno nastavlja nekim čudom kod nas opstalu tradiciju kvalitetnog, zanimljivog i uspešnog debitantskog dugometražnog filma.
Badi Bolden je kod ljubitelja džeza poznat kao "otac džeza". On je bio pokretač i vođa prvog njuorleanskog džez benda, prvi istaknuti džez muzičar, prvi koji je svirao bluz i afroameričku muziku na plesovima i prvi "kralj" džeza. Priče o Boldenu su legendarne. Mnogi su tvrdili da je Bolden toliko glasno svirao kornet da se mogao čuti kilometrima naokolo.